Hiro Onoda

Љетопис, 24. јануар 2020

Име: Ljetopis 24.01.2019 (41 pne Ubijen Kaligula, 1972 japanski oficir Hiro Onoda); Опис: Љетопис, 24. јануар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 24. јануара 1972. године јапански поручник Хиро Онода откривен је на пацифичком острву Гуам, гдје се 28 година скривао у џунгли, убијеђен да Други свјетски рат још траје.

Hiro OnodaАтомске бомбе бачене на Хирошиму и Нагасаки убиле су стотине хиљада људи и означиле крај Другог свјетског рата. Царство Јапана безусловно се предало, али нијесу сви војници добили тај службени допис. Поручник Хиро Онода имао је 22 године када је распоређен на острво Лубанг на Филипинима. То је било 1944. године, а он је имао изричите наредбе да саботира све непријатељске инсталације. Био је припадник обавјештајне службе јапанске војске и чврсту наредбу да се никад не преда нити почини самоубиство. У фебруару 1945. године први савезнички војници су се искрцали на Лубанг, а ускоро су Онода и још тројица војника били последњи Јапанци на острву који су наставили да се боре. Повукли су се у шуму и одлучили да  наставе герилско ратовање против Американаца.

Преживљавали су на бананама, кокосима и украденој стоци, а истовремено су упадали у ватрене окршаје с локалном полицијом. Крајем 1945. године су савезници избацили листиће са наредбом генерала Тамашите којом се наређује предаја свим јапанским војницима. Онода и његови подређени већ су годину дана провели у шуми и листићи су били једина назнака да је рат готов. Након дугог размишљања закључили су да су листићи фалсификовани, а да рат још није готов. Крајем 1949. године, послије година скривања и безнадежне борбе, четворка је добила првог дисидента. Јуичи Акатсу напустио је групу и провео шест мјесеци сам у џунгли прије него што се предао филипинским снагама. 1952. године Филипинци су бацали слике и писма чланова породице преосталих војника у којима их моле да се предају. Јапански војници закључили су да је и то само непријатељски трик. Двије године касније, Шоичи Шимада погинуо је у бијегу пред филипинским трагачима и остала су само још двојица. Готово двије деценије су Онода и Киншичи Козука водили герилски рат против Филипина, а 1972. године Козука је убијен док су палили ускладиштени пиринач.  Онода је остао сам.

Иако је рат готов, иако је Онода био сам, ипак није хтио да се преда све док му то његов заповједник не нареди. Јошими Танигучи, некадашњи Онодин ратни заповједник, долетио је на Филипине и лично наредио Оноди да се преда. Послије скоро 30 година скривања по џунгли, Онода је предао свој церемонијални мач, још увијек употребљиву пушку, неколико бомби и бодеж који му је мајка поклонила да почини самоубиство ако га икад заробе. Филипински предсједник Фердинанд Маркос помиловао је Оноду упркос чињеници да је убио тридесетак људи. Маркос је узео у обзир да је Онода живио у увјерењу да наставља борбу Јапана за коначну побједу у рату. У Јапану је Онода имао дочек достојан хероја. У Јапану је основао неколико школа у којима су јапанска дјеца могла да уче умијеће преживљавања у дивљини. Међутим, разочаран мирнодопском културом у домовини одселио се у Бразил гдје се бавио узгојем стоке до смрти. Онода је умро 2014. године у 91. години.

 

  • На данашњи дан, 24. јануара 41. године у завјери Сената, војске и преторијанаца, припадници Преторијанске гарде убили су римског цара Калигулу.

KaligulaОмражен због расипности, мегаломаније и деспотизма у своје вријеме, у историју је ушао као једна од најгротескнијих царских личности. Гај Јулије Цезар Германик познат је по надимку Калигула. Био је праунук првог императора Октавијана Августа, а преко свог оца Германика, праунук Ливије Друзиле и тријумвира Марка Антонија. Трећи римски цар, Калигула је остао упамћен по бројним скандалима и анегдотама. Многи антички историчари описију Калигулу као лудог. Остао је упамћен по екстравагантним грађевинским подухватима, сукобу са Сенатом и контроверзној религиозној политици.

Калигула је први римски цар који је постао жртва атентата, и први цар кога је убила Преторијанска гарда. Калигула је прихватио моћи принципата, које му је повјерио Сенат, и ушао је у Рим, праћен масом која му је клицала. Калигулу су многи вољели пошто је био вољени син популарног Германика. Калигулини први поступци били су великодошни, иако многи политички мотивисани. Да би добио подршку, давао је новчане бонусе војсци, укључујући и Преторијанску гарду, градске војнике и оне изван Италије. Објавио да су суђења због издаје ствар прошлости и вратио оне који су послати у прогонство. Помогао је онима оптерећеним царским пореским системом и организовао раскошне спектакле за публику, попут гладијаторских битака. Калигула се посветио политичким и јавним реформама. Објавио је извештаје о јавним фондовима. Помогао је онима који су изгубили имања у пожарима, укинуо поједине непопуларне порезе, и додијелио јавне награде на гимнастичким свечаностима.

Примио је и нове чланове у ред сенатора и витезова. Можда и најзначајније, обновио је праксу демократских избора. Овај поступак је био популаран међу масама . Али све се промијенило када се император озбиљно разболио. Убрзо се опоравио али речено је како се млади император претворио у чудовиште, пошто је почео да убија или шаље у прогонство људе блиске себи или оне које је видио као озбиљну пријетњу. Током исте године, ипак, Калигула је критикован због погубљења људи без суђења и присиљавања свог помоћника Макрона да почини самоубиство. Антички историчари наводе да је Калигула почео лажно оптуживати, кажњавати и чак погубљивати појединце а све у сврху одузимања њихових посједа. Један од Калигулиних спектакуларних потеза јесте изградња привременог плутајућег моста коришћењем бродова као понтона. Мост се простирао на више од двије миље, од одмаралишта Баје све до оближње луке Путеоли. Речено је како је мост требало да надмаши мост персијског краља Ксеркса Великог помоћу кога је он прешао Хелеспонт. Калигула, човек који није знао да плива, јахао је свог омиљеног коња Инцитата преко новоизграђеног моста, носећи оклоп Александра Великог. Овај цио поступак пркосио је предвиђању Тиберијевог пророка, Тразила од Мендеса, да Калигула: ”Има шанси да постане император колико и да јаше коња преко залива Баје”.

Још један грандиозни подухват представља изградња два масивна брода, која су извађена са дна језера Неми током диктаруре Бенита Мусолинија. Бродови су међу највећима забележеним у античком свету. Већи је служио као Калигулина палата а мањи као Дијанин храм. Већи брод, заправо комплексна пловећа палата, посједовао је мермерне подове и водовод између осталих бројних погодности. Тринаест година након што су извађени, бродови су уништени у нападу за вријеме Другог свјетског рата и скоро ништа од трупа није преостало, иако је много других археолошких блага која су пронађена на бродовима остало нетакнуто и данас се налазе у музеју близу језера Неми. Калигула је ускоро почео спроводити контроверзну религиозну политику. Почео се појављати одјевен попут разних полубогова као што су Херкулес, Меркур и Аполон. Наводно, почео је себе представљати као бога при састанцима са политичарима и био је ословљаван као Јупитер у неким ситуацијама и јавним документима. Калигулини поступци као императора често су описивани као изразито сурови према Сенату, племству и реду витезова. Према Јосифу Флавију, ове акције изазвале су неколико неуспјешних завјера против Калигуле. На крају, успјешно убиство испланирали су официри Преторијанске гарде, предвођени преторијанским префектом Касијем Херејом. У планирање завјере укључују се тројица људи, али за многе у Сенату, војсци и витешком реду каже се да су били информисани о завјери и умијешани у њу. Ситуација је ескалирала 40. године када је Калигула објавио Сенату да ће трајно напустити Рим и преселити се у Александрију, гдје се надао да ће бити поштован као живи Бог. Могућност да Рим изгуби императора а тиме и политичку моћ била је за многе последња кап.

Овакав потез онемогућио би и Сенат и Преторијанску гарду да зауставе Калигулину репресију и разврат. Са оваквом могућношћу на уму, Хереја је убиједио остале завјеренике да брзо остваре свој план за Калигулино убиство. Дана 24. јануара 41. године Хереја и остали стражари пратили су Калигулу док се обраћао глумачкој трупи младих људи током серије игара и драмских изведби одржаних у част божанског Августа. Детаљи догађаја варирају од извора до извора, али слажу се да је Хереја први који је напао Калигулу, након чега су га слиједили и остали завјереници.

Калигулина смрт била веома слична оној Јулија Цезара. Старији Гај Јулије Цезар (Јулије Цезар) и млађи Гај Јулије Цезар (Калигула) избодени су тридесет пута од стране завјереника предвођени човеком чије је име било Касије (Касије Лонгин и Касије Хереја). Сви преживјели извори карактеришу Калигулу као лудог. Међутим, није познато да ли о лудилу говоре у фигуративном или буквалном смислу. Уз то, узевши у обзир Калигулину непопуларност међу преживјелим изворима, тешко је раздвојити чињенице од фикције. Савремени историчари подијељени су поводом покушаја да се Калигулино понашање објасни медицинским разлозима. Питање да ли је Калигула био луд или не, остаје неријешено.