Jadranska Zeleznica

Љетопис, 25. март 2019

Име: Ljetopis 25.03.2019 (1908 Pocela izgradnja pruge, 1611 rodjen Evlija Celebija); Опис: Љетопис, 25. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 25. марта 1908. године краљ Никола отпутовао је у посјету Петрограду, гдје је био гост Николају II Романову, како су гласиле званичне информације, са мотивом да посјети своје кћерке и зета Николаја Николајевича.

Jadranska ZeleznicaПовјерљиве информације су, ипак, говориле да је један од главних разлога његовог доласка био да испита могућност градње јадранске жељезнице и додјеле руских субвенција Црној Гори. О ставовима руске владе поводом ове веома значајне посјете црногорски суверен обавијештен је након одласка из Петрограда, посредством предсједника Државног савјета Црне Горе Лазара Мијушковића. Црној Гори је одобрена војна помоћ, као и лична субвенција књазу Николи, и изражена спремност да се подрже његови напори да се од Порте добију одобрења за градњу жељезничке пруге на њеној територији, правцем који споразумно утврде српска и црногорска влада, јер није била прихватљива идеја Аустроугарске да она гради, контролише и експлоатише пругу на дијелу трасе кроз Црногорско приморје, преко Бара и Улциња за Скадар.

Жељезничка пруга Београд–Бар међународна је жељезничка пруга која пролази територијом Србије, Црне Горе и малим дијелом Босне и Херцеговине. Укупне је дужине 476 км, од тога у Србији 301 км, а у Црној Гори 175 км.

Већ у другој половини XIX вијека у Србији се јавила идеја њеног изласка жељезницом на Јадранско море. У времену до краја Првог свјетског рата, ту је тежњу могла остварити једино преко територија Аустро-Угарске и Османског Царства. То је било немогуће јер су ове државе штитиле своје интересе, а поготово имајући у виду да су осим обале Јадранског мора посједовале и знатан дио територија у залеђу. Почетком XX вијека постојала је идеја о Трансбалканској пруги за коју су осим Србије и Црне Горе биле заинтересoване и Француска, Италија и Русија. Дугогодишње усаглашавање ставова, политичке кризе и Први свјетски рат одгодиле су овај пројекат. Између два свјетска рата постојала је идеја Јадранске пруге која би повезала Црну Гору с остатком државе, али ни она није остварена. Једина веза с остатком државе била је пруга Никшић – Билећа и Габела – Зеленика, али оне нијесу могле задовољити потребе Црне Горе.

Након Другог свјетског рата, 1951. године донешена је коначна одлука о изградњи ове пруге. Изградња пруге Београд-Бар трајала је 25 година, тачније од 1951. до 1976. године.
Највиша тачка пруге је у Колашину-1.032 метра, а највећи успон је на дионици Подгорица-Бијело Поље.

Приликом градње пруге није се пуно обратило пажње на чињеницу да девет километара пруге пролази кроз територију Босне и Херцеговине, али је то касније постало прилично занимљиво. Тако данас на територији Републике Српске постоји станица Штрпци, али ту воз не стаје већ служи само као станица за посебне ситуације. На прузи постоји 254 тунела у укупној дужини 114,4 километара, што износи 24 одсто дужине пруге, а и 234 моста у укупној дужини од 14,6 километара. Најдужи и најатрактивнији мост јесте онај изнад Мале Ријеке који очарава својом љепотом.

 

  • На данашњи дан, 25. марта 1611. године рођен је турски путописац Евлија Челебија, који је од 1630. године пропутовао Османско царство, а своја запажања објавио у чувеним „Путописима“ у 10 књига. Један је од најславнијих отоманских путописаца. Његови путописи су од великог значаја за историографију.

Evlija CelebijaИако се за дјело Евлије Челебије везују бројне сумње око његове вјеродостојности, оно ипак остаје риједак извор сазнања о српским градовима пар вјекова уназад и понајвише о свакодневици наших предака чији су животи били тако различити од наших. Евлија Челебија није био строги учењак, прецизни историчар који сувопарно исписује чињенице.

Морамо узети у обзир то да Челебија себе није доживљавао као историчара или научника већ као свјетског путника, заинтересованог једнако за чињенице колико и за митове. Пишући своје путописе Челебија није сматрао да ствара историјски уџбеник, своје богато животно искуство желио је да стави на папир да би га отргао од заборава и тиме је једнако простора дао анегдотама које је чуо као и стварима које је својим очима видео, легендама, обичајима, предањима да би све то зачинио подразумијеваним преувеличавањима. Савремени читаоци могу се једноставно препустити књижевном дару великог путописца и некритички уживати у љепоти приче или могу покушати да разлуче истину од маште и импровизације. У оба случаја, путописи Евлије Челебије штиво су вриједно пажње и занимљиво је видјети како су градови којима данас ходамо изгледали у очима образованог путника из Цариграда пар вјекова раније.

Сматра се да је Евлија Челебија прешао око 350.000 километара током својих путовања. Обишао је цијело Османско царство које се простирало на три континента. Од својих сјећања у последњим годинама живота створио је велику књигу у десет томова, Сејахатнам („Путопис“) у којој су се нашла сва она мјеста која је за живота посјетио, простори Анадолије, Румелије, Сирије, Мађарске, Крита, Египта, Аустрије, Пољске, Њемачке, Холандије, Кавказа, Крима и, наравно, Балкана. Евлија Челебија умро је у Каиру, 1682. године. Сејатнахам је књига у десет томова, а више од половине њих једним дијелом се баве и Балканом. Највећу пажњу српским градовима Челебија поклања у петом, шестом и седмом тому.

Евлија Челебија је описао Подгорицу тога доба:

Тврђава је четвороугаоног облика, а сазидана је од камена. Снабдијевена је јаким кулама, пушкарницама и прсобранима. Има једну капију, а лежи на оштрој литици окружена опкопом. У тврђави се налази градски заповједник (диздар), седам стотина мужевних, храбрих, одважних, смјелих, пожртвованих и јуначких момака, који дан-ноћ воде борбе с непријатељима. Њихова одјећа је, међутим, врло смијешна. Како је то брдовита и горовита земља, то је због добре климе узраст и стас њеног становништва висок као високи чемпреси. То су јако пожртвовни јунаци, главе су им велике као аданске лубенице,а мишице дебеле као зреле тикве за филовање. Њихова снажна и јуначка прса одзвањају кад се ударају. Врло су крупна тијела. Њихови јунаци с таквим организмом су врло здрави, живахни, отпорни,покретни и хитри. Они се веру са пећине на пећину под пуном ратном опремом хитро као багдадске газеле. Жене су им тако ситне и лагане да према оним гломазним људескарама изгледају лаке као одјећа. На ногама све имају тијесне опанке; цјеванице су им голе, тако да немају чак ни доње одјеће. Већина их уопште не зна шта је то кошуља. Преко леђа облаче по један груб, тијесан и кратак гуњ. Прса и врат су им потпуно отворени.

Чудно је како они чије су главе велике као казан носе насупрот томе малене капице на глави. Те капице су малене као филџан. Оне су конопцем привезане са двије стране, тако да тај конопац иде испод врата и он им држи капице на глави. Чудо је божије како те капе изгледају на оноликим главама као права брука и накарада. Оне уопште не служе као одјећа. Ови храбри ратници непрестано врше четовање и потјере… Они строго надзиру которске, климентске и црногорске бунтовнике и не дају им ни да очи отворе. У тврђави се налази у свему три стотине кућерака, једна џамија, амбари за пшеницу, одлично складиште муниције, топови и цистијерне. Других грађевина, као што су хан, медреса, хамам и базар, нема.