- На данашњи дан, 25. октобра 1769. године Црну Гору је напустио руски емисар Јуриј Долгоруков, који је дошао да испита случај Шћепана Малог и организује устанак против Турске.
Појава Шћепана Малог у Црној Гори изазвала је велику буру у Европи тога доба и натјерала је велике силе да више пажње обрате на Црну Гору, малену балканску земљу скучену између Османског царства и Млетачке Републике. Његов долазак затекао је црногорско друштво у стању хаоса, у коме су владали племенска самовоља и разједињеност, крвна освета, константне пљачке, отимачине и бројне друге несреће.
Непостојање било какве секуларне власти, јер су се угасили први покушаји оснивања општег суда, знатно је допринијело таквом стању, а црквена власт под вођством владике Саве, није имала снаге да се избори са свим недаћама у земљи. У таквој ситуацији Црногорци су прихватили једну непознату личност, извањца лажног идентитета, више као избавитеља из свих ових невоља које су их снашле, него као руског цара или од неба посланог месију. Незгоде у вези са Русијом избиле су због тога што се Шћепан представио као руски цар Петар III, који је дошао, како је говорио, да спасе Црногорце од свих невоља овог свијета.
Проблем са лажним представљањем Шћепана био је у томе што је, стварни цар Петар III био муж руске царице Катарине Велике, убијен у дворској завјери. А Катарина је управо у то вријеме ступила на пријесто и појава непознате и тајанствене личности у Црној Гори, која се представљала као руски цар, била веома неугодна за Катарину, која се управо у то вријеме учвршћивала на власти и стицала симпатије у руским владајућим круговима. Долгоруков је стигао на Цетиње у љето 1769. године. Иако је његов примарни задатак био у томе да провјери спремност Црногораца за учешће у руско-турском рату, који је био у току, изасланик руског двора се заинтересовао и за случај Шћепана Малог, који је компромитовао не само царицу Катарину, него и цијелу Русију. Пошто је сазнао за недозвољене радње и обмане самозванца, Долгоруков је захтијевао да се Шћепан ухапси, што је учињено, али самозванац је био кратко у затвору, јер су многи Црногорци били огорчени због таквог поступка према „њиховом владару“.
Мајор Розенберг, који се налазио у пратњи кнеза Долгоруког, записао је у свом дневнику оно што је чуо од самог Шћепан Малог – да је отишао од куће још у дјетињству, као и да се „скитао се по многим земљама и на крају јавио у Црној Гори”. Појава руског изасланика није могла да разувјери већину Црногораца да у њиховој средини не борави руски цар. Кнез Долгоруков је напустио Црну Гору јер је процијенио да Шћепан Мали не штети интересима Русије и да његов ауторитет може допринијети обједињавању црногорских племена.
- На данашњи дан, 25. октобра 732. године франачки владар Карло Мартел је у бици код Поатјеа тешко поразио Арабљане и тиме дефинитивно зауставио њихов даљи продор у западну Европу.
Арапска освајања је назив који у свом традиционалном смислу подразумијевају низ оружаних сукоба, односно освајачких похода које је арапска муслиманска држава, касније позната као Калифат, предузела од свог настанка а који су резултирали освајањем цијелог Блиског Истока, Сјеверне Африке, те дјелова централне и јужне Азије, односно Кавказа и јужне Европе. Муслиманска освајања су за последицу имала нагло ширење ислама и његово претварање у једну од највећих свјетских религија, односно ширење арапског језика, писма и културе као и стварање једног од највећих царстава у историји свијета, од кога је настао данашњи исламски свијет. Франачка држава је била средњовјековна европска држава коју су насељавали и којом су владали Франци. Франачка држава је настала на просторима некадашње римске Галије и настала је у V вијеку.
Франци су примили хришћанство из Рима. Франачка држава је своју највећу моћ достигла за вријеме Карла Великог кога је римски папа крунисао за цара 800. године у Риму јер је у њему видио наследника Рима. Након Карлове смрти држава је подијељена на три дијела. Од једне настаће три државе: Француска, Италија и Немачка. Карло Мартел је био франачки мајордом и војсковођа. Служио је као мајордом на франачком двору, а као војсковођа се прославио побједом код Поатјеа након које је стекао надимак Мартел ( чекић, маљ). Касније ће се по њему назвати династија Каролинзи.
У битки код Поатјеа се водила неравноправна борба. И западни и арапски извори наводе да је муслиманска војска била вишеструко бројнија од франачке. Муслиманска тешко-оклопљена коњица сматрана је до тада готово непобједивом, а била је и бројчано надмоћна над франачком војском. Карло је водио обрамбену борбу, створивши са својим људима квадратну формацију која је успјела да одупре коњаничким налетима. У борби је убијен муслимански вођа, што је изазвало неслагање међу преживјелим генералима, те узроковало њихов пораз и повлачење. Исход борбе зауставио је муслиманска освајања у западној Еуропи, а у следеће двије генерације они су протјерани преко Пиринеја. Ову битку помиње Његош у Горском вијенцу:
Францускога да не би бријега,
Арабијско море све потопи.
