- На данашњи дан, 26. априла 1986. године експлодирао је четврти блок нуклеарне централе у Чернобиљу у Украјини. Радиоактивни облаци прекрили су готово цијелу Европу, а последице те до сада највеће нуклеарне катастрофе, још се испитују. Нуклеарна централа трајно је затворена 2000. године.
Чернобиљска катастрофа је нуклеарна несрећа која се догодила у нуклеарној електрани у близини града Припјат у Украјини. Сматра се је то највећа еколошка катастрофа у историји нуклеарне енергије. Електрана се састојала од 4 реактора а сва четири реактора су заједно производили око 10% укупне електричне енергије трошене у Украјини. Прва експлозија на четвртом реактору је проузроковала даље експлозије које су праћене ослобађањем велике количине радиоактивног отпада у атмосферу.
Радиоактивни облаци прекрили готово цијелу Европу. Из области је евакуисано преко 100.000 становника. Припјат је данас напуштен и налази се у центру забрањене зоне. До несреће у електрани је дошло услед теста на реактору. Тестом је требало да се утврди да ли електрични генератор, у случају да се турбогенератор угаси, може у наредних 40-50 секунди да обезбиједи довољно електричне енергије за систем хлађења реактора док се не укључе дизел-агрегати (тестирао се случај када би дошло до прекида спољашњег напајања електричном енергијом).
Постоје двије званичне верзије о узроцима катастрофе. По првој, објављеној током августа 1986. године, узрок несреће је искључиво грешка оператера, по другој, објављеној 1991. године, узрок су грешке у дизајну самог реактора, тачније у вертикалним шипкама које контролишу рад реактора. Међу факторима који су допринијели несрећи је свакако и неадекватно обучено особље. Директор је прије трансфера у чернобиљску нуклеарну електрану радио у термоелектрани на угаљ. Главни инжењер је такође имао искуства само на конвенционалним електранама а замјеник главног инжењера, је имао искуства, али на нуклеарним реакторима у подморницама.
Оближњи град Припјат није био одмах евакуисан. Житељи су се бавили својим уобичајеним пословима, потпуно несвјесни шта се десило. Међутим, неколико сати по експлозији, на десетине људи се разбољело. Касније су пријављене јаке главобоље и укуси метала у њиховим устима, уз неконтролисане напада кашљања и повраћања. За потребе смјештаја евакуисаних становника изграђен је нов град Славутич.
Послије несреће је рад електране био отежан због опасности по здравље запослених. Ипак, због лоше енергетске ситуације у земљи, преостали реактори су наставили са радом, док је изградња 5. и 6. блока обустављена. Над оштећеним реактором број 4 је саграђен саркофаг, а између њега и зграда (које су остале у даљој употреби) је саграђена бетонска баријера дебела око 200 м. Реактор број 1 је престао са радом у новембру 1996. године у склопу договора владе Украјине и међународних организација. Године 1991. је избио пожар на реактору број 2 и притом је закључено да је тај реактор немогуће поправити. Реактор број 3 је 2000. године лично искључио тадашњи предсједник Украјине Леонид Кучма. Тиме је ова електрана престала да буде произвођач електричне енергије.
- На данашњи дан, 26. априла 121. године рођен је римски филозоф и цар Марко Аурелије.
Током ратних похода у Европи и Азији водио је биљешке на грчком језику у облику афоризама, које су објављене послије његове смрти, у дванаест књига, под насловом „Самоме себи“. Биљешке представљају филозофску аутоанализу и размишљања о моралним темама. Сачувана је и Аурелијева преписка на латинском језику са својим учитељем и једним од најцјењенијих римских говорника Марком Корнелијем Фронтоном. Један од најзначајнијих представника позног стоичког еклектицизма, цар-филозоф Марко Аурелије, конзервативан мислилац, али честит и скроман човјек, извршио је својом моралном аутоанализом велики утицај на потомство. Његово дјело „Самоме себи“ вјековима је било једно од најчитанијих.
Марко Аурелије последњи је низу римских царева чије се скупно императоровање назива златним добом. Био је то период развоја, напретка, благостања, унутрашњег мира и спокоја без премца. Тада је империја доживјела свој територијални врхунац, а Марко је томе дао свој допринос успјешним ратовима са Парћанима, Маркоманима, Квадима и Сарматима. Последњих десет година свог живота, током Маркоманских ратова, махом је живио у Сирмијуму, гдје је и написао највећи дио својих славних „Медитација“. Основно обиљежје тог златног доба било је то што су цареви бирали најбоље међу људима које су посиновљењем одређивали за наследнике. Парадоксално, управо је цар-филозоф Марко Аурелије, мудрац, био толико слаб да прекине овај изврсни обичај и да за наследника одреди сина Комода који је током свог императоровања у лудости отишао толико далеко да је чак променио име Рима, да је дао нова имена календарским мјесецима која су кореспондирала са његових дванаест имена која је самом себи додијелио.
Готово је извесно да Марко Аурелије није намеравао да икада објави написано, нити да то икада буде објављено, па му сходно томе по свему судећи није ни дао наслов; „Медитације“ су оно што је потомство смислило, мада се код нас углавном преводи као „Самом себи“. Највећи дио ове збирке изванредних мисли написан је управо на тлу Србије, у Сремској Митровици, како се данас зове некада славни и велики Сирмијум, који је током тетрархије 293-313. године био и једна од четири (неформалне) пријестонице царства (Рим је формално остао пријестоница). Овај император је добар дио периода између 170-180. године, дакле, последњих десет година свог живота, провео управо у Сирмијуму.
Неколико мисли Марка Аурелија из „Медитација“:
“Ма шта радио, немој радити против своје воље, без љубави према људима, без претходног размишљања или ако те што вуче на другу страну. Нека ти мисли не буду скривене углађеним ријечима. Не говори много и не започињи много одједном.”
“Људи траже мјеста у селу, на мору, у брдима, да би се у њих повукли. И ти си навикао да имаш такве жеље. А свака таква тежња је у највећој мјери дјетињаста, јер је с друге стране ипак могуће да се човјек, ако само хоће, у свако доба повуче у самога себе. Нема мјеста које човјеку пружа већи мир и спокојство него што је то његова душа, нарочито ако је она таква да, чим се у њу повуче, одмах наиђе на савршени мир. А кад кажем “мир”, мислим само на савршени склад. Зато нека ти увек склониште буде ту, и у њему се обнављај.”
“Какво споскојство духа посједује човек који се не брине за оно што други каже, ради или мисли, него само за оно што он сам ради, да би његово дјело било правично и богоугодно; не приличи се добром човеку да тражи тамне мрље у карактеру других људи, него да иде право своме циљу и да не гледа ни десно ни лијево око себе.”
