- На данашњи дан, 26. децембра 1833. године владика Петар II Петровић Његош заказао је на Цетињу Општецрногорски збор на којем је прочитао грамату (декрет) руског цара Николаја I. Поред подсјећања Црногораца на традиоционално добре односе с Русијом, цар им је препоручио да слушају свог младог господара, који ће, како у грамати стоји, учинити све да уведе правни поредак и организује власт по угледу на савремене државе. Његош је том приликом упознао Збор и са церемонијом завладичења, те почастима које су му указане у Русији.
Његош је 15. Јуна 1833. кренуо за Русију. Са њим је пошао његов секретар Димитрије Милаковић и тијелохранитељ Стефан Петровић. До Котора их је испратило тридесетак угледних Црногораца. У Доброти одсиједа код свог пријатеља, богатог трговца Илије Лумбардића. Са собом је Његош носио једино рукопис “Пустињака цетињског”, чије ће изводе читати по српским салонима Котора, Трста и Беча.
Његош у Бечу посјећује руског посланика Татишчева и митрополита Стевана Стратимировића, који се тих дана задесио у Бечу. Истовремено се сусријеће са Вуком Караџићем. Импресиониран будућим црногорским владиком, Вук о њему похвално пише Мушицком и Јовану Стејићу, и лично га упознаје са Јернејом Копитаром. У Бечу се Његош задржао око две недеље, разгледајући град. Овдје упознаје и Алојза Шлегела, коме даје свој рукопис “Пустињака цетињског” на штампање.
Из Беча креће средином јула, колима преко Пољске, и стиже у Петроград 1. августа 1833. године. Послије кратког одмора, Његош је у Петрограду посјетио тадашњег министра спољних послова Русије, грофа Карла Васиљевича Неслеродеа и оберпрокуратора Св. синода Степана Димитријевича Нечајева, који је на младог, црногорског архимандрита оставио нарочито лијеп утисак, о чему свједочи и касније испјевана ода у “Пустињаку цетињском”.
Неслероде је одмах реферисао руском цару, изложивши му цијелу историју Црне Горе последњих година, као и жељу цијелог народа Црне Горе да се Његош завладичи у Русији. Цар “не налазећи никакве препреке томе”, одобри Синоду Руске цркве да поступак дозволи, као и да се 15.000 рубаља може потрошити на посвећење архимандрита Цетињског манастира за владику Црногорско-приморског и скендеријског.
На сједници Синода, којом је предсједавао митрополит Серафим, одлучено је да се млади Раде Томов завладичи, без обзира на то што је имао само двадесет година.
Примивши одлуку Светог синода, цар је лично својом руком преправио датум посвећења јер је требало да крене на пут, пошто су га у Теплицама у Чешкој чекали пруски краљ Фридрих Вилхем и аустријски цар Франц Први. Присуство руског цара приликом рукоположења младог Његоша за владику била је велика привилегија и пуно признање породици Петровић-Његош.
По доласку у Петроград Његош пише писмо Вуку, из ког видимо како је Петроград дјеловао на младог Његоша. Ово писмо указује на одушевљење младог Његоша величином и сјајем Русије.
Након тога услиједио је Његошев пријем код цара Николаја. Када је угледао младог горостасног црногорског монаха, цар који је иначе био крупног раста, рекао је: “Па ви сте виши од мене”. На ту му је Његош спремно одговорио: “Само је Господ Бог већи од руског цара”.
Та реченица изазвала је код Николаја веома позитиван утисак. Он се увјерио у интелигенцију и дипломатску сналажљивост младог црногорског архипастира, који с пуним правом заслужује посебну наклоност Русије. Овим пријемом подигнут је углед Петру II Петровићу Његошу и Црној Гори.
- На данашњи дан, 26. децембра 1972. године умро је бивши председник САД Хари Труман, који је послије смрти Френклина Розевелта у априлу 1945. године постао шеф државе и остао на том положају до 1953. године. У Другом свјетском рату у августу 1945. године наредио је бацање атомских бомби на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки, које су усмртиле више од 150.000 цивила.
Атомско бомбардовање јапанских градова Хирошиме и Нагасакија догодило се августа 1945. године. Бомбардовање је изведено по одлуци предсједника Харија Трумана. Наређење су извршили амерички бомбардери. То је било први пут у историји да је нуклеарно оружје употријебљено у рату и тај чин се може окарактерисати као геноцид.
Након капитулације Немачке и Италије, Јапан је остао једина држава Осовине која је наставила да се бори у Другом свјетском рату, без намјере да се преда, иако је готово 60 % великих градова Јапана било уништено. У јуну 1945. године амерички Прелазни Комитет је предложио употребу атомског оружја против јапанске војне индустрије одмах након усавршавања. САД су предложиле јапанској влади капитулацију, на шта она није пристала, па је предсједник Труман наредио употребу атомске бомбе и препустио генералу Карлу Спацу да сам изабере циљеве. Иако су неки званичници наговарали Трумана да баци атомску бомбу на неко ненасељено подручје, како би показао Јапанцима колико је смртоносно то ново оружје, други су од њега тражили да бомба буде бачена без упозорења на неки град.
Са малог западнопацифичког острва Тиниану у пратњи још два бомбардера који су били опремљени уређајима за осматрање, фото-апаратима и камерама, полетио је бомбардер назван Енола Геј. Умјесто уобичајеног терета конвенционалних бомби и оружја, у свом спремишту носио је само само једну бомбу од 4090 килограма. Одредиште ових авиона била је Хирошима удаљена шест сати лета.
Енола Геј је избацила атомску бомбу која је детонирала на висини од 580 м. У једном тренутку је погинуло 140.000 људи, температура на тлу у близини средишта експлозије достизала је и до 5000 °С. Снажни ударни талас вјетра, брзине 800 км/час, и пламене олује уништили су готово све унутар 13 км². Експлозија је узроковала и врели печуркасти облак прашине . Посада авиона ни сама није знала колике ће бити последице експлозије, а дим у облику печурке видио се и при удаљености од 560 км.
САД су избациле другу атомску бомбу, овог пута на град Нагасаки а главни циљ је био Мицубиши концерн, али га је промашила за више од 2 км. Но, ипак је уништила пола града. Бомба је убила 22.000 људи, а још 39.000 је погинуло од последица радијације.
Суочен са совјетском инвазијом Манџурије и очекиваним совјетским и америчким искцравањем на матичним острима, као да би спријечио и потенцијалну трећу експлозију, Јапан се одлучио за безусловну капитулацију чиме је и завршен Други свјетски рат.
Поборници одлуке о коришћењу атомске бомбе тврде да би дошло до огромних жртава са обије стране да је умјесто напада атомским оружјем извршена инвазија на Јапан. Амерички службени став гласи да је до атомског бомбардовања морало доћи јер би инвазија на Јапан узела превелике жртве.
Критичари атомског бомбардовања тврде да је Јапан покушавао да почне преговоре о капитулацији, али да су их Американци игнорисали. Умјесто тога, употријебили су атомско наоружање највише да би застрашили будуће непријатеље, Совјетски Савез. Такође се процјењује да САД нису хтјеле да велики уложени новац оде у неповрат без употребе новог оружја.
Један од критичара употребе атомског наоружања био је и Алберт Ајнштајн. Он је раније, у страху да би нацисти могли да направе атомску бомбу, заједно са другим истакнутим физичарима потписао писмо у којем се захтијева од предсједника Рузвелта да усаврши атомско наоружање. Када је касније видио пустош и разарање на мјесту атомских бомбардовања, предомислио се.
