- На данашњи дан, 26. фебруара 1980. године Египат и Израел су успоставили дипломатске односе, чиме је окончано 30-годишње ратно стање између двије земље.
Арапско-израелски сукоб је геополитичко сукобљавање око стварања и опстанка Израела које укључује пет ратова и непрекидну палестинску борбу за државност. Британска управа над Палестином није могла ријешити супротстављеност растућег арапског и јеврејског национализма, проблем насељавања Јевреја и њихове сукобе са локалним арапским становништвом. Учестали оружани сукоби Палестинаца и Јевреја, њихово супротстављање британској управи и арапско одбијање планова о подјели Палестине, навели су Велику Британију да мандат преда УН-у и војно се повуче из Палестине. Предлог посебног комитета УН-а за Палестину о њеној подјели на јеврејску и палестинску државу и Јерусалим под међународним надзором прихватила је Скупштина УН-а, али нијесу арапске државе. Израел је прогласио независност 1948. године и одмах је нападнут из сусједних арапских држава. У рату се Израел одржао на око 78% територија бивше Палестине, а остатак је заузео Египат. Преко 700 000 Палестинаца је избјегло, највише у Газу, на Западну обалу и у Либан, а око 580 000 Јевреја избјегло је из арапских држава у Израел послије 1948. године. Након примирја Израел је непрестано био изложен герилским акцијама и терористичким нападима различитих палестинских група, чија су упоришта била у сусједним арапским државама. Израел је 1956. године напао Египат, који му је блокирао пловидбу Суецким каналом. Рат је услиједио након египатске национализације Суецкога канала, а Израел се прикључио британско-француској војној интервенцији и заузео је Газу и Синајско полуострво. Арапска борба унутар Израела оснажена је стварањем Палестинске ослободилачке организације. Подстакнут ратним припремама Египта, Сирије и Јордана, Израел их је први напао 1967. године и заузео Голанску висораван и Западну обалу са источним Јерусалимом. Оснажени совјетском војном помоћи, Египат и Сирија су напали Израел, којега су војно помагале САД. Након споразума о дјелимичном израелском повлачењу са Синаја и Голана , услиједили су египатско-израелски преговори а Египат је постао прва арапска држава која је признала Израел а етапно израелско повлачење са Синаја довршено је 1982. године. Израел је 1982. године напао Либан, а израелска војска се повукла, али је на либанском југу успоставила окупирано подручје под надзором локалних произраелских снага. Израел је 1994. године потписао мировни уговор са Јорданом и споразум с ПЛО-ом о палестинској самоуправи на Западној обали и у Гази. Тиме се арапско-израелско сукобљавање ограничило на проблем палестинске аутономије и на однос Израела са дијелом сусједних (Сирија, Либан) и других утицајних арапских држава које га још не признају (Ирак, Саудијска Арабија и др.).
- На данашњи дан, 26. фебруара 1846. године ступио је на снагу договор, постигнут између Петра II Петровића Његоша и Али-паше Ризванбеговића о постављању пандура на граници између Црне Горе и Херцеговине.
Када су Његош и Али-паша закључили да преговори о територијалним проблемима немају алтернативу и да је свако рjешење боље од рата, започели су преговоре, од којих је зависио даљи статус спорних територија и будући односи Црне Горе и Херцеговачког пашалука.
Уз посредовање руског конзула Јеремије Гагића, турског комесара Селим-бега и аустријског представника, у Дубровнику је 1842. године уприличен сусрет црногорског владике и херцеговачког везира. Улогу домаћина имао је барон Карло Роснер, дубровачки окружни капетан. У прелиминарним преговорима око мјеста у коме је трабало водити разговор, у опцији су били Метковић и Дубровник. Али-паша је предлагао Метковић, а Његош Дубровник. На крају, прихваћем је предлог црногорског владике.
Према историјским фактима, херцеговачки везир је гајио искрену топлину према црногорском чојству и јунаштву, а изнад свега пријатељство, респект и дужно поштовање према Његошу. Када је уприличен сусрет, Његош је имао 29 година, док је његов саговорник, био дупло старији. Занимљиво, обојица су умрли исте године. Велики број међусобно размијењених писама, те њихов сусрет у Грахову, 1838. године, потврђује да су се они одлично познавали прије сусрета у Дубровнику. Његош је дошао у Дубровник нешто раније, крајем августа, намјеравајући да се прије сусрета са Али-пашом, консултује са руским конзулом Гагићем, док је везир допутовао почетком септембра. Дубровчани су били више наклоњени везиру. “Никад два височија и дивнија мускетара не виђесмо”, говорили су Дубровчани. „Владика, обучен по црногорски, борави је код неког добростојећег православца, док његових десет пратилаца спавају у различитим кућама“. Међусобном размјеном посјета преговори су се претворили у својеврстан дипломатски спектакл. Прво је Његош посјетио Али-пашу, а затим је на владичин позив, херцеговачки везир узвратио, посјетивши га у његовој резиденцији. На Његошеву иницијативу, Али-пашу је, пред резиденцијом, дочекала градска музика. Након тога, обојица су, на коњима обишли Дубровник. “На изненађење православних Дубровчана, два владара су заједно сједели у кафани, шетали ривом и Страдуном, у најпријатељскијем расположењу”. Паша је био одушевљен Његошевом љепотом, господством и рјечитошћу и језгровитим досјеткама. Према неким историјским изворима, Његош и Али-паша су, за све вријеме боравка у Дубровнику, након официјелних обавеза, остајали заједно до дубоко у ноћ, уз најквалитетнија вина и богату трпезу. Била је то гозба великодостојника који су поштовали све врлине живота и своје пролазности. Не устручавајући се да изрекне највеће комплименте црногорском владару, везир је у једном моменту рекао: “Анда сени (заклетва), оваквог човјека у бутум дуњалуку (цијелом свијету) нема. Каква би корист била да се овакав човјек оженио па да има овака четири сина”.Величао је ум који успијева да малом народу, оскудног оружја, исписује велику историју. Иако већ нарушеног здравља, Његош је за све вријеме боравка у Дубровнику, био добре воље. Хвалио је Али-пашу и његове заслуге за ред и мир. Понављао је захвалност паши за принципијелност, поштење, храброст, владарску мудрост, за његов однос према народима свих вјера. “Ти си вазда био сиротињска мајка, и нијеси до сада допуштао дивљијема и безбожнијема јарамазима да прште рају у твоју државу”. Између осталог, разговарали су о свом здрављу, о пролазности живота, о слабљењу турске империје. Владика је посебно говорио о Аустрији, Русији и Италији, земљама које је посјећивао и добро познавао. За неколико дана интензивног дружења, добро су се упознали. Колико је везир упознао Његоша, његове жеље и намјере те политичке амбиције, показује ова изјава: “А Бога ми мога и дина, то је онај прави српски бан од Косова”. Након вишедневних разговора, потписан је уговор у осам тачака, између “независне области Црне Горе и пашалука херцеговачког” о престанку непријатељства. Утврђене су границе док је Грахово дефинисано као неутрална територија. Након потписивања уговора, њих двојица су се, са пуно разумијевања и топлине, изгрлили, а потом повукли у једну собу, и ту се побратимили.
Састанак у Дубровнику са херцеговачким везиром и одлуке које су усвојили, била је Његошева велика дипломатска побједа и успјех. У својој посланици Црногорцима и Брђанима Његош истиче: “Послије дугог зла и крвопролића, које је било међу нама и Турцима херцеговачкијем, ја и Али-паша, везир херцеговачки, састадосмо се у Дубровнику, око свега се лијепо договорисмо и међу собом мир и јако пријатељство утвердисмо”. Потисивањем уговора, Али-паша је признао независност Црне Горе. Не улазећи у то колико је овај споразум заиста имао легалитет међудржавног карактера, није спорно да је Црна Гора, у том моменту, имала одређене капацитете државноправног субјективитета. Иако је она и даље сматрана дијелом османске империје, граница се није могла прећи без одговарајућих путних исправа. За Аустрију, Русију и друге европске земље, то је било велико изненађење. Руски конзул Јеремија Гагић, касније, пише владици: “Нико се није надао да ћете Ви постићи такав дипломатски успјех”. Међутим, убрзо је из Цариграда стигло упозорење “да Порта не признаје споразум и да није спремна да уступи икоме ниједан педаљ земље” који се налази под њезиним формалним суверенитетом.
У свакој анализи побратимство владике и везира необична је комбинација и спој два пријатељства, посебно у времену које нам нуди другачију слику друштвених и политичких односа на Балкану. И на крају, слиједи питање: да ли је Његошево побратимство било политичка инвестиција, национални интерес или лично задовољство? Како тумачити побратимство које направе политички лидери различитих националности, култура, обичаја, конфесија? Било како, то није само лични однос, јер се он реперкутује на ширем националном или државном плану. Коначно, мора се признати, Његош и Али-паша, су се негдје препознали по јунаштву, интелектуалном склопу, државничкој мудрости, личном поносу, отмености и достојанству, и да је то била превага за одлуку братимљења.
