Anto Gvozdenovic

Љетопис, 26. јануар 2019. године

Име: Ljetopis 26.01.2019 (General Anto Gvozdenovic, Karlovacki mir); Опис: Љетопис, 26. јануар 2019 Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 26. јануара 1854. године у Вучјем Долу крај Цетиња рођен је др Анто Гвозденовић. Завршио је медицину и био познати војни хирург, прослављени генерал у руској војсци, замјеник начелника санитета у француској војсци и генерал-ађутант краља Николе. Анто Гвозденовић био је први и последњи амбасадор Краљевине Црне Горе у Вашингтону, а након смрти краља Николе мандатар и последњи предсједник црногорске владе у егзилу. Умро је у Вучјем Долу 1935. године.

Anto GvozdenovicОн је био један од четворице државних стипендиста Књажевине Црне Горе, који су се школовали у Русији. Послије студирања, ступио је у руску војску. Божји путеви су га водили по тадашњим ратиштима. Анте Гвозденовић као студент Медицинског факултета у Москви се упутио у домовину 1876. године, да “балканској сиромашици” помогне у вријеме ослободилачких ратова 1875-1878. године. Животни пут га је водио на бугарско ратиште, чувену Ахалтекинску операцију, у руско-јапански рат… Др. Анте Гвозденовић је био храбар ратник, искусан војсковођа и добар дипломата. Човјек са широком културом и манирима образованог Европејца. Прави изданак свог народа, Црногорац, коме су се дивили сународници и сви они који су знали за њега. Био је вјерни пратилац краља Николе на његово посљедње путовање из Црне Горе и једна од најповјерљивијих личности избјегличке владе. Све своје дужности је обављао достојанствено, упркос сплеткама и интригама на које је у току свог одговорног посла наилазио.

Био је предсједник црногорске Владе, генерал руске и француске армије. Буран је био његов живот од каменитих Ћеклића до Петровграда и даље на све четири стране свијета. Кретао се у најотменијим друштвима, био познат свим европским дворовима и државницима. Био је џентлмен. Волио је истину и по црногорски “свакоме кресао у очи”. То је био човјек високе културе. Носио је своју Црну Гору и Катунску нахију у срцу и кад је војевао и кад је у црно завијао европске коцкарнице. У Русији је дошао до генералског чина не мијењајући држављанство. Ходао је по теписима и куршумима. Под Ловћеном у Ћеклићима провео је скромно своје посљедње дане, заборављен. Умро је на родном огњишту 1935. године. Сахрањен је на сеоском гробљу међу својим прецима без икаквих војних почасти. На његовом ковчегу биле су поређане три генералске капе, три војске руске, француске и црногорске. Све особине чојства и витештва истицале су црногорског генерала др Анта Гвозденовића који заслужује неко обиљежје и у наше доба.

Познато је да се Анто школовао у Русији и 1879. године дипломирао медицину на Московском универзитету. По завршетку студија постављен је на мјесто љекара у Војномедицинској управи Кавкаског војног округа. Зашто се одлучио да остане у Русији, и укључи у опасну експедицију.

Није дуго чекао, а лицем у лице се суочио са ужасом рата у јединици генерала Скобељева у Туркменији. Борбе са борбеним средњоазијским народом биле су страшне, погинула су два руска љекара, погинуло је или тешко рањено пет официра и командант батаљона. У одсудном часу у борби код Геок Тепе др Анто Гвозденовић, ратни хирург, преузима команду и на јуриш осваја до тада неосвојиву тврђаву. То је био прави војнички подвиг и генерал Скобељев га је унаприједио у чин мајора и у знак захвалности за пожртвованост поклонио персијски оклоп.

Одмор од војске и рата ратник Гвозденовић тражи на другој страни, у опуштенијем животу, и одморе проводи на Азурној обали. Невјероватне приче о Анту везане су и за ове лагодније тренутке његовог живота. Тако је као куриозитет забиљежено да је током одмора у казину у Монте Карлу за неколико дана на рулету добио огромну суму новца. Како је у Паризу закаснио на воз којим је требао да на вријеме стигне на посао у Варшаву, гђе му се налазио гарнизон, да не би био кажњен, наручио је ванредни воз код француске жељезнице. Воз са једним вагоном, и једним путником, др Антом Гвозденовићем, отправљен је са једне станице близу Париза и стигао у предвиђено вријеме, да мајор не би закаснио. Овај истинит догађај је, како пишу историчари, временом прешао у легенду, а наводно Анто је причао да ће то бити “једина ствар коју ће свијет запамтити о њему”.

У Црну Гору се враћа 1911. године. Учествовао је у балканским ратовима као ађутант и савјетник краља Николе. Као црногорски држављанин и руски генерал одлази 1914. године у Париз, и бива постављен за помоћника шефа санитета свих француских армија у главном штабу, све до јесени 1915. године. Почетком 1916. године одлази с краљем Николом у емиграцију у Француску и има значајну улогу у избјегличкој влади.У Југославију се вратио 1925. године, једно вријеме је живио у Београду, а потом одлази у родне Ћеклиће.

Круг се затвара у Вучјем Долу: Посљедње године живота проводи у свом Вучјем Долу, у ком је склопио очи, гдје је сахрањен поред својих предака.

Историја није довољно рекла о Анту, и како то често бива код нас, доста је тога отишло у легенду. Несумњиво, Антов живот је многима био толико невјероватан, нестваран, да су говорећи о њему, по свој прилици, знали и одлутати и понешто додати.

 

  • На данашњи дан 26. јануара 1699. године склапањем мира у Сремским Карловцима између Аустрије, Пољске, Венеције и Русије с једне, и Турске с друге стране, окончан је шеснаестогодишњи Морејски рат.

Karlovacki MirНа крововима прошараном бријегу изнад Дунава, жељезничких шина и пута који спаја Нови Сад са Фрушком Гором и живописним сремским насељима, смјештен је споменик културе који се не истиче само као један од симбола Сремских Карловаца, већ представља и мало, али значајно мјесто на којем се пуна 72 дана писала историја. То је Капела мира, подигнута на локацији на којој је прије више од 300 година закључен Карловачки мир. Капелу, коју старосједеоци називају и Госпом од Мира, изградили су фрањевци почетком XVIII вијека на мјесту некадашње бараке у којој је 1699. године закључен Карловачки мир између сила Хришћанске алијансе и Отоманског царства. Овом важном догађају, како за Балкан тако и за остатак Европе, претходио је петнаестогодишњи рат који је почео опсадом Беча. Турци су били ријешени да прошире своју империју и да цијелу Европу баце под ноге, да стигну свуда докле је допирао звук црквених звона. Међутим, та бујица заустављена је пред капијама Беча, гдје су доживјели неколико страховитих пораза. Гледајући у очи сопственом уништењу, Османлије су у позну јесен 1698. године биле спремне да разговарају о окончавању сукоба са надмоћнијим противницима из управо формиране Свете лиге (Хабзбуршко царство, Млетачка република, Пољска, Русија, Британија, Холандија). За мјесто преговора изабрани су Карловци јер су се налазили на ничијој земљи, између хабсбуршког Петроварадина и Београда који су мало прије тога повратили Турци. Преговори су одржани у дрвеној колиби саграђеној специјално за ту прилику. Трајали су чак 72 дана, а четири делегације су се за то вријеме састајале 36 пута. У почетку је барака имала само једна врата, што је довело до неспоразума јер нијесу могли да одлуче коме указати част да уђе први. На крају, свака страна добила је свој улаз, како би представници свих делегација могли да уђу у исто вријеме и да се прије тога не сретну. Следећи протоколарни проблем искрсао је око питања ко ће се наћи на челу стола. Но, и он је ријешен када су, први пут у званичној свјетској дипломатији, преговарачи сјели за округли сто, који је након овог догађаја постао редовна пракса. Мир је коначно закључен 26. јануара 1699. године, петнаест минута прије поноћи. Преговори у Карловцима били су толико исцрпљујући, да њихов завршетак један од венецијанских представника није ни дочекао. Умро је током засиједања и сахрањен је у дворишту капеле. Над његовом хумком и данас стоји оронула плоча са грбом. Према одредбама мира, Беч је добио контролу над највећим дијелом Панонске низије, Млецима је припао добар дио Далмације, а Османлијама подручја јужно од Саве и Дунава. Аустријанци су касније зазидали врата кроз која су прошли Турци и на том мјесту поставили олтар, како би им симболично ставили до знања да на овим просторима немају шта да траже.