На данашњи дан, 26. јуна 1690. године послије пораза Аустријанаца у рату сa Турцима, у којем је као савезник Беча предводио Србе, патријарх српски Арсеније III Чарнојевић је на Калемегдану у Београду одржао сабор српских епископа и свештенства с обје стране Саве и Дунава.
Патријарх је тих дана преговарао сa аустријским царем Леополдом I о преласку преко Саве и Дунава и Срби су прешли два дана прије него што су Турци поново заузели Београд. Идући на сјевер, населили су се у око 50 мјеста у Војводини и Угарској, укључујући Сентандреју, најсјевернију тачку српског расијања.
Сентандреја се налази око 20 км сјеверозападно од Будимпеште на десној обали једног од рукаваца Дунава (Сентандрејски Дунав). Град је познат по музејима, галеријама и умјетницима. Због своје сликовитости и добрих комуникационих веза са Будимпештом, Сентандреја је постала популарна туристичка дестинација. Област Сентандреје је насељена више од хиљаду година. У римско доба овдје је било насеље („Вучија тврђава“). Крајем XVII и почетком XVIII вијека, Сентандреја је била дестинација имиграната са Балкана (Србија, Далмација, Грчка), Словачке и Њемачке. На основу привилегија цара и краља Леополда I, 1690. године под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића из Србије се у Сентандреју доселило 8000 српских породица. По подацима из 1720. године 88% становништва Сентандреје су били Срби. Заједно са народом избјегли су и монаси манастира Раванице, и са моштима Св. цара Лазара стигли у Угарску. Ту су саградили „хиже“ (куће) како је ко могао, и близу бријега изнад Дунава подигли цркву од дрвета, и у њој положили мошти српског свеца. Након завршетка Првог свјетског рата православље је веома страдало. Срби су што страдали – што иселили у југословенску краљевину, остала је демографска пустош. У Сентандреји је формално постојао православни епископат, али функције су му биле само административне. Свих седам цркви остало je без свештеника, звона и црквених ствари. Само у једној цркви се одржавала црквена служба, док су остале „празне и самотне“. Био је то епилог вишевјековног трајања Срба и православља у горњој Мађарској. Почетком XXI вијека у Сентандреји постоји „Саборно гробље“, као једино мјесто гдје се сахрањују Срби. Ту се налази 424 стара споменика, од којих су најстарији из XVIII вијека. У Сентандреји се налази „Српски православни музеј“ који садржи велики број сачуваних икона и других црквених предмета. Данас је Сентандреја градић медитеранске атмосфере са калдрмисаним уличицама, барокном архитектуром, и црквама свих конфесија. Сједиште је Будимске епархије Српске православне цркве. Близу града се налази етнографски музеј на отвореном и извор „Стара вода“ гдје се по предању одмарао патријарх Арсеније III Чарнојевић. У Сентандреји данас живи око 90 Срба.
На данашњи дан, 26. јуна 1858. године потписивањем мировног уговора у Тјенцину завршен је Други опијумски рат.
Кина се уговором обавезала да отвори нове луке за европску трговину и да легализује увоз опијума. Најважнији извозни артикал Британске Индије био је опијум. Тридесетих година XIX вијека трговци су овом дрогом преплавили кинеску царевину. Милиони људи постали су зависници, процјењује се да је десет одсто кинеских становника било дубоко зависно од дроге. Привреда земље је пропала, инфлација је руинирала валуту и многи су пали на просјачки штап. Међутим, када је кинески цар драконским мјерама покушао да наметне забрану конзумирања опијума, суочио се са силом, којој Кина није била дорасла- британском флотом. До краја XVIII вијека Кина је за вријеме Манџурске династије била највећа сила Азије. Послије смрти моћног цара Ћијанлонга 1799. године почели су да се нагомилавају проблеми. Велики војни походи владара финансијски су исцрпјели царство, нарастајуће становништво могло је да се прехрани само ширењем обрадивих површина, а последице су биле поплаве, глад и корупција у власти. Једна нова страст омогућавала је бјекство од безнадежне реалности- опијум. Након што је Британија изгубила територијалне посједе у Сјеверној Америци, британска Источноиндијска компанија јужно од Хималаја, покушала је да освоји ново тржиште- Кину. У то вријеме, Европљани нијесу имали ништа што би могло да се мјери с луксузном робом коју су увозили из Кине (чај, порцелан, свила), па је биланс трговине са Кином све до почетка XIX вијека био негативан. Само један производ, који је успијевао, прије свега, у Индији, нашао је тржиште у Кини које се брзо ширило. Ријеч је о опијуму. “Испарења слична ракији” постала су “универзални лијек за људску патњу”. Иако су цареви бранили конзумирање, кријумчарске мреже омогућиле су британским трговцима огромну добит. Између 1826. и 1836. године у европске руке сливало се 38 милиона сребрних америчких долара годишње. Тиме је подстакнута инфлација у Кини. Цар Даогуанг ријешио је дјелује, увео је строге мјере против кријумчарских банди. Њихови чланови су хапшени, бродови уништени, а трговци и уживаоци су јавно погубљивани. Намјерио и на добављаче у иностранству и ухапшено је 350 странаца. Британски трговци дрогом прогласили су себе браниоцима слободне трговине и затражили интервенцију Краљевске морнарице. Без објаве рата, армада од 48 ратних бродова (укључујући и четири оклопна пароброда) у јуну 1840. године ушла је у кинеске воде. Био је то неравноправан рат, у коме су се Кинези борили дрвеним чамцима против оклопних бродова с топовима, копљима и мачевима против модерне артиљерије, а сеоске милиције против професионалне војске. Августа 1840. године Британци су запосјели Хонгконг у намјери да га користе као базу будуће трговине, на шта је кинески цар забранио трговину опијумом. Његов отпор сломили су топови морнарице. Августа 1842. године цареви преговарачи принуђени су да потпишу уговор којим је британским трговцима ослобођен приступ кинеским лукама, потврђена предаја Хонгконга, а гарантоване су и репарације у износу од 21 милион долара. Убрзо потом Хонгконг је постао британска колонија.
