- На данашњи дан, 26. новембра 1412. година Венеција је након више ратних година била принуђена да склопи мир са Балшом III.
Тај мир је за Зету био веома повољан јер је споразумом било предвиђено да свака страна задржи територије које је посједовала прије оружаних сукоба, а Балши III је било признато право на провизију од 1.000 дуката на име посједа, које је његов отац Ђурађ II уступио Млетачкој републици.
Од 1406. године водили су се бесплодни разговори о склапању мира, између Балше III и Републике. Венеција је одбила захтјев да Балши III преда Будву, Дриваст, села око Улциња и редовну скадарску провизију, па су преговори пропали. Млечани су једино пристали на размјену заробљених властелина, тек након новог напада Балше III. Република обећава Балшићима враћање Будве, али је исте године у децембру и Сандаљу Хранићу обећала овај исти приморски град и одријешене руке у Горњој Зети , ако овај успије да протјера Балшу и преда Млечанима Доњу Зету. Балшина мајка Јелена, кћерка кнеза Лазара Хребељановића, и Балша III нијесу знали за нову млетачку намјеру да Бар предају Балшићима, само ако би то водило трајном миру, па су преко својих представника иницирали преговоре. Балшићи су нудили Бар и Улцињ, у замјену за Будву, Луштицу, Паштровиће и солане.
Балша у селу Годињу (Црмница) издаје исправу, којом својим поданицима објављује да се са Млечанима склопљени мир мора поштовати. Пошто су Млечани погазили уговор, Балша са свим снагама напада посједе Републике. Пред њим се на Скадарском језеру повлаче млетачке фусте. Балша III ниже даље успјехе и након побуне пронијара у скадарској области, са војском долази под зидине Скадра, у љето 1410. године вршећи опсаду и пустошећи околину. Опште стање у Зети је било хаотично. Док су једни трговали и кријумчарили, други су дизали буне, а ратничке дружине пљачкале трговце. Од априла до јула 1412. године Балша III запосједа сву околину Бара, да би исте године, након опсаде пала и градска тврђава. Бар је прогласио за своју пријестоницу и наставио да пустоши остала млетачка мјеста и пљачка њихове становнике.
Становништво опкољених млетачких градова остало је без хране, а посебно је критично било у Улцињу, па је Република морала да га преда Балшићима. Такође, Балшићима је предат и Стари Град (Будва). Пораз Млечана је омогућио да се формални споразум постигне брзо. Текст уговора је састављен 26. новембра 1412. године. Балши III је признато право на годишњу провизију за градове: Скадар, Дриваст и Св. Срђ, а он се обавезао да не злоставља становнике Бара, Улциња и Будве зато што су сами прихватили млетачку власт 1405. године. За разлику од свог оца Ђурађа II Страцимировића Балшића, кога су Млечани и Дубровчани називали само „господаром Улциња“, Балшу III су већ титулисали са „господар Зете“. Он је себе називао: „Ја самодрживи господар Балша, по милости божјој дука велики и господин земљи зетској и свему западнему Приморју“.
- На данашњи дан, 26. новембра 1504. године умрла је Изабела I Католичка, краљица Кастиље.
Њеном удајом за Фердинанда II Арагонског уједињене су Кастиља и Арагон и створени темељи јединствене шпанске државе и будућег колонијалног царства. Током њихове владавине успостављен је суд инквизиције, протјерани су Јевреји, а заузимањем Гранаде дефинитивно је сломљена власт Мавара. Исте године опремили су експедицију Кристофера Колумба која је открила Америку, а од Француске преотели Напуљску краљевину. Изабела од Кастиље је била краљица Кастиље и Леона, а са Фердинандом краљица Арагона, Валенсије, Напуља и Мајорке. Њихов брак је ујединио Шпанију и започео свјетску доминацију коју је омогућио Колумбо, под Изабелиним спонзорством. Прве четири године Изабелине владавине су протекле у грађанском рату а његовим завршетком Изабела је призната као законита краљица и владарка Кастиље.
Изабела је успјела сем на војном, да и на политичком пољу себи осигура пријесто. Фердинанд је постао законити краљ Арагона, а двоје супружника су поставили камен темељац будућој Шпанији. Шпанија се јесте појавила као уједињена земља, али ће проћи још доста времена прије него што ова “брачна унија“ Изабеле и Фердинанда достигне ефикасно политичко уједињене. Два суверена су свакако била уједињена у циљу да се коначно заврши дуг процес Реконкисте (шп. Reconquista = преосвајање) преузимањем краљевства Гранаде, последњег муслиманског упоришта у Шпанији. Рат за повратак Гранаде је био изузетно напоран и тежак за Кастиљу, која је скоро испразнила своје финансијске резерве. Изабела је сво вријеме кампање била заинтересована за напредак и вођење рата, и сматра се да је она била одговорна за побољшање снабдијевања трупа и успостављање војних болница за рањене. Постоји прича, која каже да је због дугог рата и тешке опсаде морал нападача доста опао, а Гранада је још увијек одолијевала упркос великим жртвама, те је Фердинанд замолио Изабелу да се појави међу војницима како би их охрабрила за даљу борбу. Изабела је пристала и појавила се у првим редовима сама, без пратње дјеце и својих дама, што је довело до тога да се морал војске јесте подигао, али је почела и предаја бранилаца, који су се предали не краљу него храброј краљици, Изабели лично. Још један догађај је обиљежио њену владавину – долазак Кристифора Колумба који тражи њену подршку за путовање преко Атлантика и проналажење другог пута за Индију. Прича која тврди да је Изабела приложила свој краљевски накит као залог за финансирање пројекта је неприхватљива, јер постоје докази да је Колумбо добио ограничену финансијску подршку од Изабеле, а остатак средстава су обезбиједили кредитом од самог папе, када су му предочили услове и план експедиције.
Краљевска круна јесте дата као залог, али не да би се продала, већ као потврда да краљица Кастиље стоји иза Колумбове експедиције и гарантује повраћај кредита. То је била уобичајена пракса у то доба, приликом претходних открића на Атлантику и Канарских острва. Путовање за Индију је резултирало открићем нових територија и ширењем Шпаније на ново тле. Изабели и њеним савјетницима је Колумбо постао пријеко потребан како би их подржао у идеји ширења хришћанства, а његово неочекивано откриће је брзо Изабели донијело нове проблеме, међу којима је био и однос између новооткривених “Индијанаца“ и круне Кастиље. Изабела је, прије него Колумбо, била спремна да призна права Индијанаца, и чак је наредила да се ослободе неки од оних које је Колумбо довео у Европу као робове. Краљица се бавила овим проблемима све до своје смрти . Изабела је поклањала пажњу образовању скоро исто колико и религији, охрабривала је на двору многе научнике и писце да раде и шире своје знање, те је формирала школу за синове племства. Била је покровитељ многих фламанских и шпанских умјетника, и дио њене велике умјетничке збирке је опстао и до данас.
Добру слику њених планова и тежњи осликава њен тестамент, у коме сумира своје тежње које она и Фердинанд нијесу успели да остваре, коментарише политику јединства држава на Иберијском полуострву, контролу Гибралтара и ширење на муслиманску сјеверну Африку, описује правила у понашању са Индијанцима из Новог Свијета и реформе у цркви. Овај документ, иако уопштено дјелимичан, показује да је ријеч о једној генијалној жени, са великом визијом, која заслужује мјесто међу највећим владарима. Шпанци изузетно поштују ову изванредну жену.
