Cetinje

Љетопис, 27 децембар 2018. године

Име: Ljetopis 27.12.2018 (1833 Petar II Petrovic Njegos na Cetinju procitao gramatu ruskog cara Nikolaja, 1972 umro Hari Truman); Опис: Љетопис, 27 децембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 27. децембра 1918. године на Цетињу је одржан митинг против италијанске политике према Црној Гори и Краљевини СХС. Посебан значај том митингу дало је учешће пет бивших предсједника црногорских влада: Андрије Радовића, Јанка Вукотића, Лазара Томановића, Марка Радуловића и Митра Мартиновића. На митингу је усвојена резолуција коју су и они потписали и која је добила велику подршку у земљи и иностранству.

CetinjeОружани конфликт који се десио 6. и 7. јануара 1919.године налазио се у релацији сукоба присталица династије Карађорђевића, с једне стране, и присталица династије Петровића, с друге стране. У сукобима је током два дана, колико су трајали, погинуло 22 зеленаша и 16 бјелаша, према једним подацима, а по другим подацима- 30 зеленаша и 30 бјелаша, сахрањих у заједничку гробницу на Цетињу.

Оно што се ипак несумњиво данас зна јесте да се коријени идеје о креирању буне у Црној Гори морају потражити у Италији, односно да су главни организатори „Божићне побуне“ на терену били италијански агент Министарства војног, новинар Ђовани Балдачи, и црногорски утицајни политичар Јован С. Пламенац.

Ботаничар по имену Антонио Балдачи, италијански политички и национални идеолог 1902. године подноси програм за ширење италијанског утицаја на исток.

Антонио Балдачи је у својој публикацији изнио студије да су Црногорци и албанске Геге својим највећим дијелом директни потомци Илира, заузимајући став да би требало радити на просвијетљавању тих народа на том пољу и припремати, без већег директног освајачког похода, стварање једне балканске федерације „на илирској основи“ као највеће регионалне силе Балкану, која би била остварена на рушевинама османлијске и хабсбуршке империје, започињући независношћу албанске државе и стварањем уније између ње и Црне Горе. Такав нови политички фактор би се развијао под италијанским утицајним оквиром и, према тврњама Антонија Балдачија, тамошњи народи би били врло привржени Риму. Требало би нагласити да овај план не представља идеологију италијанског национализма, па нити политику званичне Италије, већ подложни оквир за политику према Југословенима коју је италијанска држава оформила тек у Првом свјетском рату, односно примијенила с његовим крајем и непосредно послије њега.

1915. године је у Лондону склопљен Лондонски споразум између представника Антанте и Италије, који је довео до извлачења Италије из неутралности и ступања у рат на страни Савезника. Као награда, дијељене су непријатељске територије, и Италији су обећане Истра, дио Далмације, као и сама Албанија. Краљевине Србија и Црна Гора одбиле да буду учеснице споразума, у име својих јужнословенских сународника који су живјели у Аустроугарској. Краљевина Италија је имала због овог билатералног међудржавног споразума итекакав правни оквир за жаљење и незадовољство које је испољавала у вријеме распарчавања Двојне монархије, као и оправдање за непријатељство према идеји југословенског уједињења, која је имала одређене симпатије код великих страних сила.

Краљевина Црна Гора, окупирана је и уништена од стране Централних сила током 1916. године. Новембра 1918. године Аустроугарска монархија је потписала безусловну капитулацију, а по примирју потписаним потом, за Црну Гору и Боку Которску је организована заједничка Савезничка мисија под командом Франше Д’Епереа са сједиштем у Котору, састављена од неколико хиљада француских, америчких, србијанских, британских, па и италијанских наоружаних снага.

Италијанска војска запосјела је углавном област црногорског приморја, гдје је појединачно била и најјача. Ту се указала прилика да Италија дјелује на овом правцу. Политика коју је Италија спроводила у овим областима није у својој потпуности представљала очекивање икакве шире успјешности у самој Црној Гори, већ првенствено као адут на преговарачким столовима када су у питању италијанско-југословенски јадрански територијални спорови.

 

  • На данашњи дан, 27. децембра 1945. године Кореја је подијељена по 38. паралели (приближно) на двије државе: Сјеверну и Јужну.

KorejaПочетком XX вијека, након пораза Руске Империје у рату са Јапанском Империјом, Кореја је анектирана од стране Јапанаца. Владавина Јапана се завршава тек 1945 године, када је окончан Други свјетски рат. У том тренутку настаје подјела јединствене Кореје.

1948. године, договором између Совјетског Савеза и САД-а, ова територија се дијели на Сјеверну и Јужну Кореју. Разграничење је успостављено на 38 паралели. Сјеверни дио је био под јаким утицајем СССР-а, а Јужни под утицајем САД-а, што је и проузроковало разорни рат између двије Кореје почетком 50-их година двадесетог вијека.

Под америчким патронатом 1948. године је проглашена Република Кореја(Јужна), а исте године је проглашена Демократска Народна Република Кореја (Сјеверна). Због тога што је свака од страна сматрала цјелокупну територију Корејског полуострва својом, 1950 године је избио рат.

Сјеверно-корејска војска је успјешно кренула према главном граду Југа – Сеулу, и убрзо га заузела. У преиоду од пар мјесеци, Сјевер је успио да заузме скоро читав Југ, захваљујући томе што се народ није противио њиховој акцији. Вјероватно би се све завршило побједом „комунизма“ да се нијесу умијешале САД.

Америчка војска се искрцала у Инчону, у мјесту које је било јако близу 38-ој паралели. Сјеверна Кореја је убрзо почела да губи освојене територије, па је тако готово читав југ који су освојили, пао под контролу Американаца. Али војска САД се није заустављала, те су прешли формалну границу двију Кореја и кренули према Пјонгјангу. У том тренутку се умијешала армија НР Кине, због дојава КГБ-а да се Американци неће зауставити само на Сјеверу, него ће покушати да поврате претходну кинеску власт. Оштра зима је успорила инвазију америчке војске. Сјевер је искористио ову прилику и уз помоћ Кинеза и совјетског оружја је поново контролисао своју територију. 1953 године у Панмунђону је потписано примирје које је још увијек на снази. Разграничење је успостављено на 38-ој паралели гдје је успостављена демилитаризована зона. Кинеска Армија се убрзо повукла, док америчке снаге и дан данас имају војну базу на Југу.

Јужна Кореја се дуго опорављала од последица рата. Узрок је била веома нестабилна политичка ситуација у земљи. Политичка криза је владала све до 80-их година прошлог вијека, док није почела снажно да јача економија. 1988 године као доказ тога, у Сеулу су биле одржане Олимпијске игре. Економски бум се наставио, и данас је Јужна Кореја један од водећих произвођача електронских уређаја и аутомобила.

За разлику од Југа, Сјеверној Кореји није требало дуго времена да се опорави од рата због погодне политичке климе. Ким Ил Сунг је био први премијер а послије и доживотни предсједник . Шездесетих година се брзо развија тешка и лака индустрија.

Након распада Совјетског Савеза, економија Сјевера почиње да се руши. Западне земље су увеле бројне санкције овој држави, што је изазвало суше, глад, и епидемије. Још већој изолацији је допринијела чињеница да Сјеверна Кореја производи атомско оружје. Данас је ова земља једна од најизолованијих на свијету.