- На данашњи дан, 28. јануара 1854. године умро је Перо Томов Петровић, брат Петра II Петровића Његоша. Окончао је као изгнаник у Котору.
“У оној дугачкој кући на Његушима, становали су у три преграђене собе, свака са својим излазним вратима напоље, три сина Марка Петровића: Саво, Стијепо, Томо. Четврти син, Петар, живио је сам у сусједству. У ту кућу је дошла Ивана Пророковић, да буде узорна супруга и изроди петоро ђеце – међу којима и Пера и Радивоја, касније Петра II Петровића Његоша . Ивана бијаше родом из угледне куће Пророковића са Његуша.Томо Марков Петровић је био најмлађи син у својој породици. Кажу да су се Томо и Ивана упознали у пећини, кријући се од невремена. Када је Томо Марков угледао чобаницу Ивану у крај пећине, отпуштене косе која јој пада низ плећа и с јагњетом у крилу, учини му се у први мах да то и није ђевојка, већ вила. Једна од оних вила за које се мисли да од некуда долазе на Пестинград – литицу високо издигнуту изнад Котора.”
Крајем маја 1850. године, док се тешко болестан лијечио у Боки Которској, митрополит Петар II је написао тестамент. Своју последњу вољу црногорски господар је саопштио у пет тачака, од којих се четири односе на расподјелу новца, а једна на најважније политичко питање – одређивање наследника. “За насљедника мојега остављам Данила, Станкова сина, а мојега синовца”, вели митрополит, и додаје: “њему остављам владичество како је од старине узакоњено у Црну Гору, истоме Данилу свеколико моје и движимо и недвижимо што имам у Црну Гору остављам, а препоручујем мојему брату Перу да Данила у свачему како својега сина настављаја доклен се Данило учини способним народом управљати.” Оригинал тестамента митрополит Петар II је, “за вишу сигурност и тачност”, послао у руски конзулат у Дубровнику.
Политичка воља митрополитова је јасно исказана у тестаменту – наслеђује га синовац Данило Станков, а његов (митрополитов) брат Перо, предсједник Сената, једино има обавезу да Данила подучава (настављаја) у државним пословима. Перо Томов је тестамент тумачио другачије, па су сенатори под његовим утицајем, новембра 1851. године одлучили да Пера прогласе за књаза, остављајући Данилу духовну власт. Формално гледано, Данило је добио оно што му је Петар II намијенио тестаментом – владичанство, али проглашавањем Пера за књаза, владичанство је изгубило обиљежја врховне земљаске власти. Против одлуке митрополитовог брата и његових присталица, најприје се побунио руски конзул у Дубровнику, сматрајући да се тиме нарушава дух тестамента. Затим се због именовања Пера за књаза побунио и митрополитов законити наследник – Данило Станков, који се тада, на путу за Петроград, налазио у Бечу. Чим је чуо како га је стриц елиминисао из земљаске управе, Данило се упутио у Црну Гору. Почетком децембра 1851. године стигао је на Цетиње. Између њега и Пера Томова, предсједника Сената, који је већ био проглашен за књаза, дошло је до оштре препирке. Данило је, охрабрен групом од педесетак присталица, пријетио да ће се прихватити оружја уколико не добије мјесто које му припада владичиним тестаментом.
Након дуже расправе, Перо Томов је пристао да уступи владарско мјесто синовцу. На његову одлуку свакако је подстицајно дјеловало упозорење руске владе да се владичин тестамент безусловно мора поштовати. Перо Томов је био најбогатији Црногорац тог времена. Бавио се трговином: купцима из Аустрије испоручивао је знатан број оваца и његушког сира. Током првих година владавине младог књаза, са Ђорђем Савовим, братом од стрица, Милом Мартиновићем, Стеваном Перовићем Цуцом и једним бројем главара, био му је стална опозиција. Током првог похода Омер-паше Латаса на Црну Гору (1852/1853. године) Османлије су, знајући за његов однос према књазу Данилу, жељели да га придобију за себе, што је он са презиром одбио.
Ипак, због ковања завјере против црногорског господара, протјеран је из земље. Перо Томов, умро је у изгнанству, послије Његошеве смрти. Женио се три пута и имао десеторо дјеце, пет синова и пет кћерки. Синови су млади умирали и нијесу оставили потомства.
- На данашњи дан, 28. jануара 1549. године рођен је Лудолф ван Цојлен, холандски математичар њемачког поријекла.
Иако рођен у Њемачкој, током католичке инквизиције, као и многи Њемци, емигрирао је у Холандију. Прешао је у Делфт, гдје је предавао мачевање и математику. Отвара школу мачевања у Лајдену 1594. године. У Инжењерској школи Универзитета у Лајдену 1610. године бива постављен за првог професора математике. Касније предаје и алгебру, премјер и фортификације. На његовом надгробном споменику је било исписано 35 децимала броја π. Споменик је временом изгубљен. Грађани Лајдена 2000. године су обиљеживши 400. годишњицу његовог рада, свечано поставили нови споменик, копију претходног. Лудолф ван Цојлен је провео велики дио свог живота (скоро трећину) рачунајући број π на што већи број децимала.
Метода коју је користио се није суштински разликовала од оне коју је описао и примјенио Архимед 1800 година раније. У књизи „О кругу“ објављује вриједност са 20 децималних мјеста, тадашњи рекорд. Касније то проширује на 35 децимала. Због његове упорности, посвећености и доприносу акумулације знања о овом броју вјековима је број π називан “Лудолфов број”. Пи или π је математичка константа, данас широко примјењивана у математици и физици. Ознака за број пи потиче од грчке ријечи периметар што значи мјерити около. У математику ју је увео Вилијам Џоунс, а популаризовао ју је Леонард Ојлер. Број пи има бесконачно много децимала. Њена приближна вриједност је 3,14159, а дефинише се као однос обима и пречника круга или као однос површина круга и квадрата над његовим полупречником.
Пи је ирационалан број, што значи да се његова вриједност не може изразити преко разломака. Због тога његов децимални запис нема краја и није периодичан. Пи је такође трансцендентан број, што значи да га није могуће изразити коришћењем коначног броја цијелих бројева уз четири основне рачунске операције (сабирање, одузимање, множење и дељење) и корјеновања. Током историје математике вршено је много покушаја да се што прецизније израчуна вредност броја пи и разумије његова природа.
