- На данашњи дан, 03. децембра 1257. године склопљен је уговор између Котора и Дубровника о миру и пријатељству између тих градова, те да трговци из једног, могу слободно дјеловати у другом граду, без плаћања царина и дажбина, изузев оних, какве иначе плаћају домаћи трговци.
Котор је врхунац своје аутономије постигао је у држави Немањића. Которска општина је у средњем вијеку обухватала полуострво Врмац и Доброту до Љуте, а припадали су јој још Пераст и Превлака с полуострвом Луштица. Тиват је у средњем вијеку био.
љетовалиште которске властеле. Доњи Јадран и Зета су под влашћу Немањића напредовали у привредном и културном смислу. Вијести из тог доба о Захумљанима и њиховом поморству несумњиво се дијелом односе и на Пељешчане.
Котор је у то вријеме био главна лука и први трговачки град у Србији. Био је познат као „краљев двор“ и тако исто и као“столни и славни“ град, како га назива цар Душан. Немања је утврдио Котор и имао је у њему двор. У њему је живио његов син Вукан. Стеван Првовјенчани је посјећивао Котор, а и најмлађи Немањин син Растко – Свети Сава, када је оснивао Зетску епикскопију на Превлаци код Тивта. Краљица Јелена Анжујска, мајка Драгутина и Милутина, била је нарочито наклоњена Котору и преко ње многи Которани долазе до високог положаја на двору Немањића. Краљ Драгутин је походио Котор, а исто тако и краљ Милутин неколико пута. Стеван Дечански повјерио је которском фрањевцу фра Вити зидање своје задужбине Високих Дечана. Душан је повјерио државну функцију Николи Бући, а затим Павлу Пасквалићу, а његов син Урош имао је два министра финансија(протовестијара).
Немањићи уопште нијесу дирали у аутономију града и у његово комунално уређење. Котор је сачувао своју градску управу, кнеза, Велико и Мало веће, свој статут, ковницу и свој новац.
Поморска трговина је под Немањићима добила још јачи подстицај. У доба Немањића, Котор је имао своје бродоградитеље, бродоградилишта и бродове. Међутим, подаци о тим бродовима су оскудни и само у неколико списа се помињу. Помиње се и бродоградилиште у Перасту. Много је више података о поморско- трговачким трансакцијама, куповању и продаји бродова, те грађењу бродова.
Послије смрти последњег Немањића попустила је централна власт у Србији и са распадом српске државе почело је и осамостаљивање и приморских крајева. Котор и Бока су привремено били под заштитом Угарске, а потом краља Твртка.
Постоје подаци да је на Превлаци постојало бродоградилиште у коме су грађени и поправљани и трговачки и ратни бродови. У литератури о бокељском поморству, за цара Душана углавном се везује Котор, али се нађу подаци по којима изгеда да је бродоградилиште на Превлаци користила и ратна флота цара Душана, поготово његови нови бродови купљени у Венецији. Ту су бродови из флоте цара Душана још више наоружавани и припремани за комбиновану борбу пјешадије и морнарице. Постоје подаци да је неко време на Превлаци био сидрен дио флоте цара Душана. Треба имати у виду да је некада појам „наоружавање бродова“ подразумијевало и снабдијевање бродова посадом.
Данчуловина на Брдима до Превлаке је средњовјековни дворац, чија старост није утврђена, али се претпоставља да је стар колико и манастир на Превлаци код Тивта.
Предање говори да је цар Душан боравио у овом дворцу и да је за успомену на тај боравак направљен његов лик који је у дворцу Данчуловина био све до почетка Првог свјетског рата, када су га аустроугарски жандарми уклонили. Приликом посјете Превлаци је богато подарио манастир и похвалио монахе због гајења пријатељства с Дубровчанима.
- На данашни дан, 03. децембра 1952. године умро је српски књижевник и политичар Милан Грол, дугогодишњи драматург и управник Народног позоришта у Београду, од 1940. године шеф Демократске странке.
Рођен је у Београду. Дипломирао је на Филолошко-литерарном одсјеку Филозофског факултета у Београду, а потом студирао двије године у Паризу књижевност и позориште.
Ради као драматург у Народном позоришту од потом предаје француски језик у Првој гимназији, а онда бива постављен за управника Народног позоришта у Београду. У току Првог свјетског рата обавља дужност шефа српског Прес-бироа у Женеви. Послије рата се враћа на мјесто управника Народног позоришта, гдје остаје све до 1924. године. Тада је постављен на мјесто подсекретара у Министарству иностраних дјела, а затим и на мјесто амбасадора Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Турској.
За посланика у Народној скупштини Краљевине је изабран 1925. године на листи Демократске странке. Три године касније постао је и министар просвјете, а на тој дужности остаје до јануара 1929. године. По престанку министарског мандата организује оснивање Коларчевог народног универзитета, на чијем челу је био од оснивања до почетка Другог свјетског рата.
До 1943. године био члан Југословенске краљевске владе у емиграцији у Лондону, а послије споразума Броз-Шубашић у марту 1945. године као потпредсједник ушао у Владу Демократске Федеративне Југославије у којој је био до августа исте године.
Милан Грол почиње августа 1945. године отворену борбу против комуниста својим недељним листом „Демократија“, али који се убрзо затвара јер су синдикати одбили да њихови чланови штампају тај лист. Демократској странци је убрзо забрањен рад, а извјестан број омладинаца наставља илегално да делује. Међутим, убрзо су скоро сви похапшени и послати на дугогодишње робије (међу њима и Борислав Пекић).
