- На данашњи дан, 3. марта 1939. године умро је Томо Ораовац, учитељ, књижевник и народњак, рођен у селу Ораово у Кучима. Припада првој генерацији ђака Богословске школе на Цетињу, гдје је након службовања у Даниловграду наставио учитељску каријеру.
Иницирао је сазивање прве скупштине црногорских учитеља на којој се залагао за једнообразну наставу и укидање тјелесне казне у школама. Током Вељег рата обављао је значајне дужности у снабдијевању црногорског живља и херцеговачких избјеглица храном. За заслуге „указане црногорском народу” добио је висока одликовања. Осамдесетих година XIX вијека дошао је у сукоб са књазом Николом због учешћа у тајном покрету за увођење уставних слобода и парламентаризма у Црној Гори. Зато је био у немилости власти. Био је плодан књижевник и публициста.
Септембра 1916. Године Томо Ораовац је писао краљу Николи:
Заиста, тешко пада на срце и на душу свакоме пријатељу слободе и славе српскога народа у Црној Гори и до суза доводи то, што је Црна Гора ово дочекала! А дочекала је, преварена и издата, издају која је куд и како замашнија и страшнија од издаје Вука Бранковића. И послије свега тога да се не чује глас Вашег Величанства! А зна се да је Ваш глас био неопходно потребан, да се каже свијету зашто се без потребе убацио аждаји у жвале један идеално честити и витешки народ. Потребно је било, а потребно је још увијек да се упозна сва свјетска јавност и савезничке силе о томе: како је и зашто је Црна Гора пала и пропала. Јест, дужан је био краљ Црне Горе да се истином изађу на средину!
Да, сваки прави Црногорац, који је из прошлости навикао да у свакоме Црногорцу гледа чистог Србина, неустрашног борца, непобједивог јунака, кога краси чојство, чисти јуначки карактер, отвореност и поштење, мора да се пред оваквим чином стиди, и тек кад то увиди и до познавања ове страшне јаве и истине дође – мора да се зачуди: како је Ваше Величанство могло, како је хтјело, како је од осуде садашњих и будућих покољења смјело, са висине једнога пријестола својевољно панути у мрак недизања и вјечитог народног проклетства! Дужност је Вашега Величанства била да се своме народу при поласку јавите, са њим опростите, да му на несравњивој вјерности, послушности и вјечитом самопрегоријевању захвалите и заслужену пошту одате. А кад то у своје вријеме нијесте хтјели или нијесте смјели учинити, треба да то сад учините, ако никога другога ради, а оно ради Вас самих, да се народ, ако и доцкан, обавијести, да свјетска јавност буде на чисто: зашто је погажена славна прошлост и независност Црне Горе, која је без икакве цијене предата подломе непријатељу, који је погазио и обесветио све чим се Црногорац пред свијетом поносио!
Ово говорим као искрени и прави пријатељ српскога народа у Црној Гори, као Србин, а не као Ваш непријатељ, јер овдје, у овоме страшноме слому, не видим само Ваш слом, него због Вас и са Вама слом Црне Горе и свега онога чим се она пред свијетом поносила, што Црној Гори никад и ни у једној прилици нијесам пожелио. Напротив, баш онда кад сам Вашим гоњењем довођен до најтежег искушења, јављала се у мени отпорна унутрашња сила, која је обузимала сво моје биће и гонила ме да као Србин живим, страдам и умрем, па макар и од купљене најамничке руке а да Црној Гори не помислим ни најмањег зла, него да се за њено добро и Вашу поправку још силније заложим и учиним оно што поштени људи и праве патриоте могу урадити, угађајући тијем: Богу, правди истини и својој савјести.
- На данашњи дан, 3. марта 1924. године Народна скупштина Турске укинула је муслимански калифат и протјерала из земље калифа и његову породицу, као дио реформи предсједника Кемала Ататурка и модернизације земље.
Мустафа Кемал Ататурк је био турски војсковођа, оснивач и први предсједник Републике Турске. На рушевинама ослабљеног Отоманског царства успио је да непопуларним, али доследним реформама изгради модерну и моћну државу. Под његовом влашћу улога вјере у одлучивању је драстично опала. Увео је бесплатно школовање, отворио хиљаде школа широм земље, укинуо дискриминацију жена и функцију султана. Иако је Турска у вријеме владавине Кемала Ататурка формално била демократска држава, његова чврста рука није давала много слободе политичким опонентима.
У марту 1899. године је уписао Војну академију. Брзо по завршетку школе ухапшен је због анахистичких идеја. У Првом свјетском рату Отоманско царство се придружило Њемачкој и Аустро-Угарској у борби против Антанте. До тада је Царство изгубило скоро читаву своју територију у Европи и Африци, а револуцијом су укинуте аутократске моћи султана и успостављено доба парламентарне владе. Мустафа Кемал се истакао у бици код Галипоља, у којој је спријечено да британске и француске трупе преузму Истанбул. Убрзо је чин пуковника замијенио чином генерала. После галипољског прелази на друга ратишта, у источној Турској, Сирији и Палестини.
Новоизабрани султан га је 1918. године именовао командантом Седме армије у Палестини и Сирији. Британци су скоро потпуно уништили Седму армију у бици код Мегида, али је Мустафа успио да формира снажну одбрамбену линију и сачува Алеп. Мустафа Кемал је организовао покрет за независност са сједиштем у Анкари. Циљ је био да се заустави окупација територија на којима се говори турски језик, те да се стопира цијепање тих територија. Велика народна скупштина у Анкари донијела је резолуцију у којој се наводи да је владавина султана званично завршена. Уплашен за свој живот, последњи османски султан бјежи, те заштиту тражи у британској амбасади. У јулу 1923. године потписан је нови мировни споразум којим је призната независна турска држава. У октобру Велика народна скупштина проглашава Републику Турску, а Кемала Мустафу њеним првим предсједником. Мустафа Кемал је укинуо калифат, затворио све вјерске судове и школе, забранио ношење марама међу запосленима у јавном сектору, укинуо службу канонског права, укинуо забрану алкохола, усвојио грегоријански календар уместо исламског, реформисао абецеду, те наложио да позив на молитву буде на турском, а не на арапском језику. Са жељом да Турску учини европском земљом укинуо је ношење феса и зара, традиционалних муслиманских капа које су биле својеврсни статусни симбол. Још једна од веома битних промјена тицала се увођења презимена, односно обавезних породичних имена. Скупштина је Мустафи Кемалу дала презиме Ататурк, што значи “отац Турака”. Један од мудрих потеза повукао је на плану хомогенизације друштва и то формирањем договора с Грцима. Наиме, Грчка је пристала да пошаље 380 000 муслимана Турској у замјену за више од милион грчких православаца. Тај договор, као и присилно исељавање Јермена из Турске довели су до тога да муслимани чине већину становништва Ататуркове нове државе. Мустафа Кемал је извршио корјените политичке, социјалне и економске реформе. Вјеровао је да се на темељу суверенитета може изградити моћна држава. Под сваку цијену је желио да се ријеши Отоманског наслеђа, па је умјесто Истанбула, пријестоница постала Анкара.
