- На данашњи дан, 30. јануара 1948. године убијен је Мохандас Карамчад Ганди, индијски политичар и државник, борац за људска права.
Многи мисле да је Ганди почео своју борбу у Индији, али то се десило одмах након доласка у Јужну Африку. Наиме, након доласка, у току путовања возом, Ганди је избачен из воза од стране кондуктера јер је одбио да пређе из прве класе у трећу, која је била намијењена ”обојенима”, иако је имао валидну карту за прву класу. Одмах затим био је пребијен од возача поштанске кочије јер није хтио да уступи мјесто путницима из Европе. Видјевши каква дискриминација влада, како према индијском становништву колоније, тако и према црначком, Ганди креће да размишља о положају свог народа у оквиру британске империје. Суочен са предрасудама, неправдом и нетолеранцијом, он рјешава да крене у борбу са цијелом империјом, и та његова одлука представља прекретницу у његовом животу.
Током те борбе користи принцип сатјаграха, односно концепт причања само истине и мирољубивог отпора. Ганди је цио концепт мира, истине и мирољубивог отпора смислио захваљујући корјенима које је вукао из своје вјере. Након успјеха у Јужноафричкој Републици, Ганди се враћа у Индију. Самим доласком он наставља борбу за права Индијаца и за коначно ослобођење од британске власти. Сама борба је била дуготрајна и трајала је скоро три деценије. Организује одреде добровољаца који помажу људима, доносе им храну, лијече их, лијече од алкохолозма, враћају их у вјеру. Након тога, гради доста болница и школа. Све ово се дешавало крајем Првог свјетског рата, 1918. године. Помажући људима, он постаје њихов лидер, заштитник, идол. Његов највећи успјех у овом походу је тај да након што је ухапшен под оптужбом за подстицање непослушности, и осуђен на прогон из те области Индије, хиљаде и хиљаде људи се скупило и протествовало док није ослобођен. Толиком енергијом народа успијева да се избори за смањење пореза и за ослобођење народа од производње за власнике земље док не прође глад и лоша ситуација у којој су били. Све то му даје невјероватну моћ и у име народа он успијева да у преговору са британским властима избори заустављање прикупљања пореза и ослобађање свих затвореника. Све ово га чини веома познатим и признатим у Индији. Од британских власти се преко Индијског националног конгреса тражило да призна Индију као самосталну, или ће се суочити са још једним таласом непослушности. Како одговора није било, сем да су повећане таксе, највише на со, Индијци су реаговали тако што су подигли заставу Индије 31. децембра 1929. године у Лахореу. Јануара следеће године састанак Индијског националног конгреса је одржан у истом мјесту, и до данас се тај дан слави као индијски Дан независности. Након тога, као вид протеста због повећања цијене соли, Ганди креће на 388км дуг марш како би од морске воде правио со. Успут му се придружују присталице, и чине најмасовнији покрет икада. На обалама океана десетине хиљада људи је правило со. Ово се није допало Британцима, који су жустро реаговали и ухапсили чак 60,000 људи. Као резултат тога, Ганди је опет у преговорима успио да ослободи политичке затворенике у замјену за престанак протеста. До краја живота борио се за ослобођење Индије, а до тога се и дошло 1947. године када је донешен Акт о независности Индије којом је она подијељена на муслимански Пакистан и хиндуистичку Индију. Ганди је убијен 30. јануара 1948. године од стране хиндуистичких фанатика. Остаће заувјек упамћен као борац за слободу који је својом филозофијом и принципима, а не оружјем, успио да се избори за слободу своје земље, и да покаже свијету да се на мирољубив начин многе ствари рјешавају. Од стране својих сународника добио је надимке Бапу, што значи отац, као и Махатма – велика душа. Остаће упамћен и по својимм чувеним изјавама: ”Буди промјена коју желиш да видиш у свијету.” и ”Живите као да ћете умријети сјутра. Учите као да ћете живјети заувјек.” које и данас инспиришу хиљаде људи широм свијета.
- На данашњи дан, 30. јануара 1992. године Аргентина је отворила досијеа нациста који су после Другог свјетског рата побјегли у Јужну Америку.
Пацовски канали је уопштен назив за мрежу бјекства нациста, усташа и других фашиста из Европе по завршетку Другог свјетског рата. Највећи број нацистичких и усташких злочинаца из Другог свјетског рата побјегао је у Латинску Америку, прије свега у Аргентину, Мексико, Гватемалу, Бразил, Чиле, Боливију, Парагвај и Еквадор . Остале дестинације бјекства су Сједињене Америчке Државе, Канада и Блиски исток. Пацовска линија, назив је за љестве од конопаца које се пружају до врха јарбола, последњег безбједног мјеста у ситуацији када једрењак тоне. Тако је пацовска линија, односно пацовски канал, постао назив за мрежу евакуације тј. бјекства. На десетине хиљада нациста и усташа емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима, међу њима и на стотине ратних злочинаца.
Први канали су настали развојем ватиканско-аргентинских односа прије и за вријеме Другог свјетског рата. Римокатолички свештеник Крунослав Драгановић сматра се кључним актером у успостављању овог канала. Драгановић је наименован испред НДХ за савјетника хрватске делегације при Светој столици. Папа Пије XII је прихватио његово именовање и августа 1943. године Драгановић се сели у Рим. Било је то у тренутку када је Мусолини пао, а Италија потписала капитулацију. Остварио је конатакте с Пијом XII, као и са високим чиновницима Државног секретаријата Ватикана и италијанске обавјештајне службе. Такође, успоставио је комуникацију с Ђованијом Батистом Монтијем (који је касније постао папа Папа Павле VI), државним подсекретаром за редовне послове и човјеком одговорним за папин „милосрдан рад“ за рачун „избјеглица“. Драгановић је правио погодбе у Ватикану радећи уједно за Црвени крст тзв. Независне Државе Хрватске. Први посао Драгановића је био да спаси 500 кг усташког злата, које је украдено од српских жртава у НДХ. Злато је преко Аустрије допремио у Ватикан, па је због тога добио надимак Златни Поп. По завршетку Другог свјетског рата Британци и Американци отворили су сјеверне границе Југославије за слободан излазак 80.000 усташа. За њих у Италији су отворени избјеглички логори. Драгановић је од првог дана кренуо у обилазак избјеглих хрватских нациста. Посао Крунослава Драгановића је био да у маси пребјеглих усташа пронађе високе официре и функционере, да за њих у Заводу Свети Јеронимо изради нова документа и да их потом из Италије и Аустрије пребаци у Јужну Америку. Послије рата захваљујући утицају Ватикана и усташко – хрватског Завода Свети Јеронимо у Риму, који је још прије рата био главни центар усташке емиграције у Италији, а чији је шеф био усташки велечасник Драгановић, у Јужну Америку је побјегло на десетине хиљада усташа и нациста. Поуздано се зна да је организовао бјекство хрватским ратним злочинцима Анти Павелићу и Андрији Артуковићу.
Ако су у почетку Америчке обавештајне службе биле само пуки посматрачи Драгановићевог канала, то се измијенило 1947. године. Декласификовани извештај из 1950. године, детаљно објашњава како су се водиле операције кријумчарења људи у наредне 3 године. По том извештају, Американци су сами почели да користе Драгановићеве канале како би евакуисали сопствене „посјетиоце“. Како извештај каже, то су били: „посјетиоци“ који су били у заробљеништву Контраобавештајне службе, комплетно процесуирани по директивама и захтјевима службе, а чије даље задржавање у америчкој зони у Аустрији представља безбједоносну опсаност, будући да је совјетска команда увидјела њихово постојање и локацију у америчкој зони у Аустрији те је захтјевала њихово моментално пребацивање у руски затвор“. То су били ратни заробљеници, научници и лица које су Американци били у обавези да предају. Нису то лако чинили дијелом због вјеровања да у Русији никако неће добити фер суђење, а дијелом јер су те научнике могли и сами искористити и њихова знања употријебити за ојачање својих снага. Договор са Драгановићем је био да се ти „посјетиоци“ доведу у Рим: „Драгановић је даље водио поступак по њиховом доласку у Рим, добављао им документа, визе, печате, уређивао диспозицију копном или морем и обавјештавао комитете о њиховом насељавању у страној држави“. Америчке обавештајне службе су користиле овај начин пребацивања битних нацистичких научника и стратега у центре у Америци и запошљавали. Најпознатији међу избјеглим нацистима и усташама који су користили ове канале били су: Адолф Ајхман, Андрија Артуковић, Анте Павелић, Јозеф Менгеле…
