- На данашњи дан, 4. децембра 1371. године умро је цар Урош Немањић, син цара Душана и једини наследник великог Српског царства.
Ступивши на пријесто у деветнаестој години, послије Душанове смрти 1355. године, није успио да сачува велико царство које се послије његове смрти распало на низ самосталних области под влашћу моћних феудалаца. Према предању, убијен мучки у лову, када се сагнуо над воду да се освјежи. Син Душана Силног, цар Урош Нејаки је веома млад и неискусан наслиједио пријесто у великој држави без унутрашњег јединства и чвршће повезаности.
Душанов полубрат Симеон самовласно се прогласио новим царем, па је сабор у Скопљу за српског цара прогласио Уроша, а Симеон се отцијепио и завладао Епиром и Тесалијом. То су почели да чине и друге велможе, тако да је централна власт нагло ослабила. Нестало је језгро око којег би се поједини крајеви чврсто окупили и повезали у цјелину, па су као мали дјелови постали турски плијен.
Владавина Уроша, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца. И судбина и историја понекад играју немилосрдне игре. Тако је први потомак цара Душана понио надимак Урош Нејаки. Нови српски цар, који је титулу наслиједио од оца, није успијевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих потреса. Убрзо, српска држава се подијелила на два царства, Урошево и Симеоново. У већем дијелу, који је обухватао све старе српске земље, владао је Урош.
За вријеме његове владавине за савладара је крунисан краљ Вукашин Мрњавчевић са очекивањем да ће његови потомци (Марко Мрњавчевић) наслиједити царски пријесто јер Урош није имао потомака. Послије великих Душанових освајања, цар Урош постаје жртва властеле која се нагло обогатила у претходним ратовима.
Инфраструктурна неповезаност нових територија царевине са језгром отежала је успостављање реда и државних инструмената. Урош Нејаки је проглашен за светитеља 211 година послије смрти. Његове мошти се налазе у фрушкогорском манастиру Нови Јазак. Смрћу цара Уроша 1371. године угасила се владавина лозе Немањића.
- На данашњи дан, 4. децембра 1910. године у оквиру финансијских реформи Црна Гора је донијела Закон о државном новцу.
На аверсу златног и сребрног новца – перпера, у средини је био лик владара Црне Горе с ловоровом гранчицом испод њега и унаоколо натписом његовог имена и достојанства, док се на реверсу налазила круна с порфиром као и државни грб, а изнад круне у полукругу име државе, те у доњем крају ознака вриједности новца, а испод порфире вијенац од ловоровог и храстовог лишћа, с називом новца и годином у којој је кован. Српски перпер била је фиктивна валута коришћена у Српском царству за вријеме цара Душана Силног.
Перпер је био прилично јака валута, државна такса је износила један перпер на кућу годишње. Перпера није постојала у физичком смислу, већ апстрактном. Како би се веће количине сребрног динара, тадашње српске монете, лакше обрачунале, користила се перпера која је означавала 12 динара.
Име перпер, тј. перпера долази од хиперпирјона, златног византијског новца који је увео цар Алексије Комнин. Име новца значи хипер (изузетно, супер) прочишћен јер је и настао како би замијенио солид. Солид је био златни новац уведен у вријеме позног Римског царства, чији је стандард дефинисао Константин Велики. Међутим, временом је Царство слабило и сиромашило, па је грамажа и чистота злата у кованицама опадала, а са њом и вриједност солида који је на крају био готово безвриједан. Перпер као рачунска јединица, којом се бројало 12 динара, искованих од домаћег сребра у домаћим ковницама, појављује се редовно у српским писаним споменицима од времена краља Милутина. Логично је што се перпер, којим се бројао домаћи ковани новац, у српским писаним споменицима почиње редовно јављати када и динар као средство унутрашњег промета. Јер, идеални перпер је служио искључиво за бројање стварних 12 динара.
Без динара, не би било ни перпера. У законику цара Душана, перпер као рачунска новчана јединица сријеће се у 17 чланова. Црна Гора је имала свој новац само током једне деценије, од 1906. године до 1916. године. До 1909. године у Бечу су исковане двије емисије црногорских пара од никла и бакра, а онда је донијета одлука да се искују и први сребрни перпери. Истовремено с одлуком да се искује сребрни, било је предвиђено и ковање златног црногорског новца. Због затегнутих односа са Аустро-Угарском, међутим, на златне перпере чекало се још годину. Коначно, 1910. године били су исковани црногорски златници, прво Књажевине а одмах потом и Краљевине Црне Горе. Стицајем историјских околности, то су биле и двије једине емисије златних перпера у историји Црне Горе.
Ови златници данас представљају изузетно ријетке и вриједне примјерке модерног новца и по љепоти свог дизајна, јасноћи гравуре, стилске и техничке обраде спадају у сам врх свјетске нумизматике онога доба. Након капитулације Црне Горе у Великом рату Аустро-угарска је присилно откупљивала и намјерно претапала црногорски златни и сребрни новац користећи те метале за ковање свог новца. То је утицало да број сачуваних примјерака овог новца буде изузетно мали. Данас је најрјеђи златни перпер од 100, који је уједно највећи и најљепши примјерак. Није познато колико је кованица од 100 перпера сачувано, али се нумизматичари углавном слажу да их у свијету има око 150 рачунајући и оне који се чувају у музејским збиркама широм свијета.
