- На данашњи дан, 4. маја 1885. године умро је српски кнез Александар Карађорђевић, син вође Првог српског устанка, Карађорђа.
За његове владавине од 1842. године почеле су реформе у Србији и њена модернизација. На Светоандрејској скупштини 1858. године збачен је с власти, а на пријесто се вратио кнез Милош Обреновић. Александар је био владајући кнез Србије и доведен је на пријесто од стране Уставобранитеља. Турска му је дала берат и признала га за кнеза, али не наследног. Александров положај је био све вријеме нестабилан зато што је дијелио власт са Уставобранитељима окупљеним у Државном савјету. Осим тога био је, према неким историчарима, неталентован владар. Без државничког талента и без очеве храбрости, допустио је да олако буде збачен са пријестола.
Послије политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава” из 1838. године и абдикације Милоша, а затим и Михаила Обреновића, на Народној скупштини одржаној на Врачару 1842. године, Александар је изабран за кнеза Србије. Државни савјет је имао велику власт и моћ за вријеме владавине кнеза Александра. Четири личности, чланови Државног савјета обиљежили су ову епоху: Тома Вучић Перичић, Аврам Петронијевић, Стојан Симић и Илија Гарашанин. Сукоб између кнеза Александра и Државног савјета је тињао, али је врхунац достигао у такозваној Тенкиној завjери, која је имала за циљ да кнеза лиши пријестола и живота. Тенкина завјера је била завјера коју је заједно са неколико чланова Државног савјета организовао Стефан Стефановић Тенка са циљем да се убије кнез Александар Карађорђевић. Главни завјереници су након неког времена независно од кнеза Милоша одлучили да покушају да се кнеза Александра ријеше једним атентатом. Након откривања неуспјеле завјере, завjереници су најприје осуђени на смрт, па помиловани на доживотну робију. Кнез је искористио завјеру као покриће за државни удар у коме је уцјенама смијенио готово све нелојалне чланове Државнога савјета. Порта је као комесара послала Етем-пашу и након Етем-пашине мисије кнез је био приморан да ослободи завјеренике и да смијењене савјетнике врати у Савјет. Криза уставобранитељског режима тада је достигла врхунац. Кнез Александар је 1858. године потписао Закон о изборима за Народну скупштину. Скупштина је свечано отворена на црквени празник Св. Андреју Првозваног – по чему је и прозвана Светоандрејском. Скупштину је по закону отворио сам кнез кратким говором у којем се осврнуо на ојачани међународни положај Кнежевине после Кримског рата. Конзервативци, либерали, обреновићевци и Државни савјет су одлучили да се од кнеза затражи оставка. Кнез је покушао да „купи” вријеме и обећао у вечери када је у Двор пристигла скупштинска делегација да ће размислити о томе до сјутрадан. Већ исте ноћи се, скривен у колима Илије Гарашанина, одвезао турском везиру Осман-паши у Београдску тврђаву, тражећи од њега заштиту. На ову вијест, сасвим очекивано за већину посланика Скупштина је за новог кнеза изабрала Милоша Обреновића. Покушај војске да поврате кнеза најпре из Београдске тврђаве а потом и на пријесто, пропао је захваљујући отпору који је пружило грађанство сакупљено пред зградом у којој је засиједала Скупштина. Послије силаска са кнежевског трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара. Кнез Александар Карађорђевић умро је у Темишвару 1885. године.
- На данашњи дан, 4. маја 2001. године представници југословенског Координационог тијела за југ Србије потписали су у Бујановцу двије изјаве о примирју и успостављању безбједности и мира са наоружаним Албанцима у зони Лучана и села Турија у бујановачкој општини.
Након потписивања Кумановског споразума и прекида ваздушних удара НАТО на СРЈ, ВЈ и српска полиција су се повукли са простора Косова и Метохије. Кумановским споразумом дефинисана је Копнена зона безбједности од 5 км на копну унутар централне Србије на административној линији између централне Србије и Косова и Метохије и 25 км у ваздуху. Унутар Копнене зоне безбједности јединице ВЈ нијесу могле да имају своје објекте и једино су полицајци у групама до 10 људи могли да се крећу само са лаким наоружањем. Оваква позиција српских органа безбједности оставила је могућност да терористи са Косова и Метохије упадају на територију централне Србије и да се унутар села са албанском већином створе терористички пунктови. Истовремено, снаге КФОР-а готово да и нијесу чувале административну линију са косовске стране, тако да је екстремистима било лако да се пребацују са једне на другу страну и довлаче себи залихе и оружје. Слабо наоружана српска полиција није могла да спријечи инфилтрирање терориста.
Сукоби на југу Србије су оружани сукоби који су се десили у периоду 1999—2001. године, између албанске паравојне терористичке организације Ослободилачке војске Прешева, Медвеђе и Бујановца и југословенских снага безбједности на југу Србије. Ови сукоби су започели у општини Куршумлија, да би се касније углавном водили на територији општина Прешево и Бујановац, а у мањој мјери и у општини Медвеђа.
У периоду од 10. јуна 1999. године (од потписивања Кумановског споразума) до 31. августа 2001. године на југу Србије је извршено 1.160 терористичких напада и провокација од стране албанских терориста. Приликом ових напада погинуле су 34 особе (од тога 10 цивила, 18 полицајаца и 6 војника). Повријеђене су 102 особе (од тога 25 цивила, 61 полицајац и 16 војника). Од стране албанских терориста отето је 45 људи (од тога 43 цивила и 2 војника). Терористи су убили 2 отета цивила, један цивил је побјегао из заробљеништва, док је непозната судбина 4 цивила. Терористи су на слободу пустили 38 особа.
Новембра 2000. године припадници полиције су се, послије већих сукоба са терористима, повукли са одређених контролних пунктова у Копненој зони безбједности, заузимајући одбрамбене положаје ближе Бујановцу, што је терористима омогућило да појачају људством своје јединице и тада су они заузели већину села која је полиција напустила стварајући своје базе и бункере из којих су вршили нападе и провокације. Иако су терористи очекивали да ће се поновити косовски сценарио, односно интервенција НАТО-а, њихови команданти су све озбиљније упозоравани да се неће толерисати њихов бандитизам и да ће, ако напади не престану, дозволити повратак југословенских снага у Копнену зону безбједности. Међутим, они су наставили са нападима и починили велик број злочина.
Фебруара 2001. године, када су албански терористи започели конфликт у Македонији, ријешили су да појачају своја дејства на југу Србије. Када је увидио да ситуација почиње измицати контроли, НАТО је донио одлуку да дозволи југословенским трупама повратак у копнену зону безбједности. Последњи корак је остао Сектор Б, гдје се налазила централна група терориста, са командом у Великом Трновцу, највећем албанском селу у Србији. Савјет НАТО-а је дефинитивно одлучио да дозволи повратак југословенским снагама на том сектору, а одлука је донијета управо на врхунцу борби у околини Прешева средином маја 2001. године. При уласку безбједносних снага у Сектор Б убијен је један од заповједника терориста. Након тога југословенске Здружене снаге безбједности ушле су у последњи сектор Копнене зоне безбједности, а терористи су разоружани, чиме су се сукоби завршили.
