- На данашњи дан, 4.новембра 1890. године књаз Никола обратио се народу и наредио да је сваки војник из, како је наведено, „онијех мјеста ђе може родит лоза, дужан да исте године усади 200 коријена лозе, сваки бригадијер 20 коријена маслина, командијер 10, а официјер пет коријена“.
Црна Гора има изузетне потенцијале за развој маслинарства и уљарства, има дугу традицију и повољне климатске услове. За значајније сађење маслина заслужна је млетачка власт.
Постојао је закон по коме је сваки младић да би се оженио морао да засади двадесетак стабала. Да би се људи окренули маслинарству, и књаз Никола 1890. године, с обзиром да је Црна Гора изашла на море послије Берлинског конгреса 1878. године, донио је уредбу према којој је сваки бригадир обавезан да засади по 20 стабала маслина командир и поткомандир по десет , официри и бајактари по пет , водник два , десетар једно ,а свако домаћинство по стотину стабала.
Маслиново уље се користи и као лијек . Сматра се да маслиново уље успјешно лијечи стомачна обољења, обољења жучи, цријева и коже, као и разне упале.Употребљавано је и као козметичко средство – за његу тијела и косе. Уље се осим као храна и лијек користило за освјетљење, стављало се у кандило , али су и рибари приликом лова на ферал знали”да уљем попрскају морску површину да се разбистри и боље види”.
Маслиновим гранчицама се, ради напретка и среће, ките куће приликом градње или свадбе.
- На данашњи дан, 4.новембра 1946. године на снагу је ступио Статут УНЕСКО-а (Организација УН за образовање, науку и културу).
Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу је специјална организација Уједињених нација базирана у Паризу. Основни циљ организације је да допринесе миру и сигурности кроз подржавање сарадње међу нацијама кроз образовање, науку и културу као метод поспјешивања универзалног поштовања правде, закона, људских права и основних људских слобода. Унеско има 195 земаља чланица и десет придружених чланова. Главно сједиште организације је у Паризу са преко 50 канцеларија широм свијета.
Унеско своје активности спроводи кроз пет програмских области: образовање, природне науке, социологија, култура и комуникације. Пројекти у Унесковом спонзорству обухватају писменост, техничке и учитељске програме, међународне научне програме, промоцију независних медија и слободе штампе, регионалне и културне историјске пројекте, промовисање културног диверзитета, преводе свјетске литературе, споразуме о међународној сарадњи ради очувања свјетске културне и природне баштина (Свјетске баштине) и очување људских права, и покушају превазилажења свјетске дигиталне подјеле.
Унесков циљ је „да допринесе изградњи мира, одрживом развоју и интеркултуралном дијалогу кроз образовање, науку, културу, комуникацију и информисање”.Други приоритети организације укључују достизање квалитета образовања за све и доживотног учења, рјешавање нових социјалних и етичких изазова, његовање културног диверзитета, културе мира и изградња инклузивних образованих друштава кроз информисање и комуникацију. Припрема једног подручја за УНЕСКО листу свјетске баштине је вишегодишњи процес, који укључује све структуре друштва. Поред припреме саме документације, односно Номинационог досијеа, потребно је паралелно припремити то подручје за обавезе које проистичу из будућег статуса „свјетска баштина“. Житељи једног таквог подручја морају бити упознати са свим вриједностима које то подручје има, како би се на прави начин и старали о њему. Подручје свјетске баштине по дефиницији припада свим грађанима свијета и као такво мора имати адекватан третман и посебну пажњу. Стога је оно и заједничка одговорност свих, како државних и локалних власти, тако и самих житеља.
Свака држава има право да кандидује добра за која сматра да имају потенцијал да се нађу на овој листи. Црна Гора је тако формирала своју Листу потенцијалних културних и природних добара. На тој листи су, поред историјског језгра Цетиња, Стари град Бар, Дукља, Национални парк Биоградска гора и стећци, средњевјековни надгробни споменици. Листа потенцијалних добара се може допунити у сваком тренутку, а у складу са Оперативним смјерницама о примјени Конвенције о свјетској баштини, поново се разматра и подноси најмање сваких десет година.
