- На данашњи дан, 4. септембра 1909. године на Цетињу је потписан споразум између црногорске владе и сјеверноњемачког Лојда, са сједиштем у Трсту, око отпремања црногорских исељеника за Америку и њиховог повратка у Црну Гору.
Споразум је подразумијевао транспорт само оних исељеника који су имали уредне пасоше. Крајем XIX и почетком XX вијека дошло је до масовног исељавања Црногораца у Америку. Ишло се у групама, али и појединачно. Прво су одлазили млади људи из приморског дијела Црне Горе: Боке, Паштровића, околине Будве, затим из Црмнице, Катунске нахије, Грахова, Кривошије, Вилуса, да би се за неколико година одлазак проширио на никшићки крај, Бјелопавлића, Пиву, Жабљак, Морачу и читав сјеверни дио Црне Горе. Тадашње аустро-угарске власти су помагале да што више Црногораца, посебно младих, за пушку способних, оде у Америку, да би у Црној Гори остало што мање војника. Број исељеника је из године у годину растао. Према књизи пасоша која се у Књажевини и Краљевини Црној Гори пажљиво водила од 1864. до 1914. године, у Америци је, према подацима Павла Ровинског, било 17 хиљада младих Црногораца. Тај податак се наводи и у ”Гласу Црногорца”, који је у то вријеме излазио на Цетињу, као и у никшићком листу ”Слободна мисао”. Интересантан је и податак да је 1903. године за пет мјесеци, од почетка августа до краја децембра, у Америку пошао 621 Црногорац. Исељавање се обављало у три таласа: крајем XIX вијека послије ослободилачких ратова и почетком XX вијека до Првог свјетског рата, затим између два рата и послије Другог свјетског рата. То исељавање и данас траје. Црногорци се могу срести на свим континентима од Огњене земље и Патагоније, на крајњем југу Јужне Америке, до Аустралије. Кад су се Европљани из Енглеске, Француске, Њемачке, Холандије и земаља Медитерана: Шпаније, Италије и Грчке масовно исељавали у Америку, то је обухватило и наше крајеве, посебно Боку, која је тада била под Млетачком Републиком, а затим Аустријом, касније се проширило и на друге крајеве Црне Горе. Причало се о томе како се у тим далеким богатим земљама преко ”девет мора” добро зарађује и да треба само тамо стићи и све су муке завршене, малтене, одмах се стиче богатство. Зато су се људи из наших крајева радо припремали за далеке путеве у бијели свијет. Додуше, тако је то било у почетку, док нијесу стечена прва знања, искуства и успостављени први контакти. Готово свакодневно су бродови из Котора и Дубровника, а касније и из Бара одвозили житеље овога краја, велики број младих Црногораца у далеки непознати свијет. Најчешће су путовали бродовима енглеског парабродског друштва ”Гунард Лине” од Котора, или Дубровника, до Њујорка. Путовање вапорима, како се тада говорило, трајало је 20, некад и 30, па и више дана, чак и по два мјесеца. Најпознатији брод за превоз Црногораца у Америку је био ”Барон Гауч” затим њемачки брод ”Софи Хохенберг”, и многи италијански, француски, шпански, грчки и бродови других земаља који су одржавали повремену или сталну поморску везу између Европе и Сјеверне Америке. Црногорски исељеници су, углавном, били неписмени или полуписмени, нијесу знали ниједан занат, били су без новца, нијесу знали језик, тамо није имао ко да их сачека као друге да им пружи основне податке о Америци, пронађе посао и пруже помоћ. За њих је у америчким лукама одређиван санитарни карантин који је трајао 15 дана, а некад и више. За то вријеме обављани су здравствени прегледи и узимани лични подаци. Ту им је одузимана храна, али и неки лични предмети и уручиван здравствени картон. И сада се у Музеју америчких досељеника у Њујорку могу наћи предмети који су узети од тих, од дугог путовања преморених и гладних људи са црногорског крша. За досељенике из других земаља била су отворена посебна прихватилишта. Ту су добијали храну, прва обавјештења о могућностима запошљавања и прву новчану помоћ. Црногорски досељеници ништа од тога нијесу добијали. Стога их се не мали број морао вратити због неисправних путних докумената или због тога што нијесу имали новца за почетак живота и рада у Америци. Тамо их нико није сачекао, објаснио шта треба да раде, како да се понашају, снађу, добију први посао, а често нијесу имали ни потребне адресе својих земљака или других људи код којих би се привремено смјестили док нађу посао. Ипак су се сналазили и почињали нови живот. Број исељеника је из године у годину растао. Једни су привлачили друге. Били су то неписмени или полуписмени људи, млади и здрави, које је гонила жеља за бољим животом. Чули су да се тамо у далеком свијету може добро зарадити. Ишли су не размишљајући много у далеки ”бијели свијет”. Америка је тада била ”обећана земља”. Америка је била далеко, а Црна Гора увијек близу. Тако се далеко од својих, у почетку несигурно, почело мукотрпно радити. А, ипак је сигурно – они су тој Америци дали највише. У сваком случају, више, много више, него она њима. Они су Америци давали, односно Америка је од њих само узимала. Коначно, они су и створили Америку. На њиховим патњама, њиховом очају, њиховом зноју и њиховим уморним костима никло је све то што данас називамо ”свјетским чудом”.
- На данашњи дан, 4. септембра 1894. године рођен је Александар Дероко, српски архитекта.
Александар Дероко био је српски архитекта и писац многобројних књига из домена архитектуре, али и других области, које је најчешће сам илустровао. Био је вишегодишњи професор Београдског универзитета, и члан Српске академије наука и умјетности.
Стварао је у неколико архитектонских праваца, а највише у српском националном стилу и модерни. Његов отац био је Евжен Дероко.
У Београду је матурирао и уписао Технички факултет.
Почетак Првог свјетског рата га је дочекао на студијама. У рату је учествовао као један од 1300 каплара са чином наредника.По окончању рата вратио се студијама архитектуре и умјетности у Риму, Прагу, Брну и Београду гдје је дипломирао. Као стипендиста француске владе одлази у Париз гдје се дружи са Пикасом, Шумановићем, Ле Корбизијеом, Растком Петровићем и другима који су тада живјели у Паризу.
Са Богданом Несторовићем је 1926. године направио пројекат Храма Светог Саве у Београду са којим је побиједио на конкурсу. Током Другог свјетског рата био је заточен у логору на Бањици. На својим путовањима у више наврата боравио је на Светој гори, о чијој је архитектури и животу оставио драгоцјене податке. Нека од дјела Александра Дерока су:
План Филозофског факултета у Београду,
Храм светог Саве у Београду,
Богословски интернат у Београду- Богословија,
Споменик косовским јунацима на Косову Пољу
Конак у манастиру Жича
Капела Видовданских јунака у којој је сахрањен Гаврило Принцип.
Брат од стрица Александра Дерока је капетан Јован Дероко. Породица Дероко своје корјене вуче из Дубровника, а Јован Дероко је рођен у Крезоу у Француској. Био је син пуковника Владислава Дерока и Наталије Ђорђевић, ћерке санитетског пуковника. Био је интелектуалац, а написао је и књигу „Топлички устанак“.
Сам почетак рата затекао је капетана Дерока у Загребу, гдје се његова јединица распала због издаје хрватских официра. Како је било немогуће супротставити се Њемцима који су без борбе заузели Загреб,капетан Дероко се повлачи ка Црној Гори с намјером да настави борбу против окупатора.У Боки Которској упознаје и поручника Звонимира Вучковића,а преко тамошњих политичара сазнаје да је у Србији стациониран и пуковник Михаиловић,који је одбио капитулацију. Вјеран заклетви,капетан Јован Дероко стиже половином јуна на Равну Гору и био је најмлађи капетан Југословенске војске у Отаџбини. Од команде је добио задатак да организује Љубички срез и да заједно са партизанима учествује у ослобађању Чачка.
Задатак је успјешно извршио,а Јелички партизански одред је заробио два топа,која су предата капетану Дероку, зато што партизански одред није посједовао школован официрски кадар који би командовао топовима.Тиме је и капетан Дероко постао и командант прве артиљеријске јединице Југословенске војске у Отаџбини. Пуковник Михаиловић је унаприједио капетана Дерока у начелника штаба Врховне команде, додијеливши му и команду над артиљеријском јединицом, која је по утврђеном плану требала да нападне на Краљево.
Заједно са партизанским снагама направљен је план напада на град,а град је опкољен са свију страна уз онеспособљавање аеродрома,као и прекид везе са Београдом. Нажалост, убрзо након тога су почели озбиљни сукоби између ЈВУО-а и партизана,а капетан Дероко је гледао да дипломатским средствима спријечава сукобе и заказивао је разне, додуше безуспјешне састанке са партизанима. Нудио је помирење, указујући на сав бесмисао грађанског рата у окупираној земљи.
Највећи противник грађанског рата у нашој земљи,капетан Јован Дероко, убијен је метком партизана које је позивао на слогу. Имао је свега 29 година, а сахрањен је уз све почасти у близини гроба Танаска Рајића.
Док су трајале борбе за Краљево, настао је десетерац „Над Краљевом жива ватра сева“. Ова пјесма, на трагу највиших домета српског народног пјесништва, опјевала је погибију Симе Узелца и капетана Јована Дерока. Али, на освету позива само Симина, не и Дерокова мајка: Симо је погинуо од Њемаца, а Дероко од партизана.
