- На данашњи дан, 5. фебруара 1944. године Јосип Броз је упутио депешу повјереницима у Србији, обавјештавајући их да им у специјалну мисију шаље британског мајора Џонија Ханикера, члана британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ, који ће Савезничкој мисији при Врховном штабу достављати “све ваше жеље у погледу помоћи савезничког ваздухопловства”.
У депеши је наглашено: “Врховни штаб ће ипак одлучити да ли ће предложени циљ да се бомбардује”. Откривање садржине те поруке омогућило је историчарима да разријеше мистерију о разлозима бјесомучне англоамеричке ваздушне кампање по градовима у Србији и Црној Гори, током које су “савезници” до септембра 1944. године мало наудили њемачкој војној сили, али су под изговором истјеривања Нијемаца убили хиљаде српских цивила. Све те акције тражио је и одобравао сам Броз, и његова ријеч је била прва и последња. Брозови изасланици у Србији и Црној Гори пријављивали су, по његовом налогу, своје жеље, које је он усаглашавао са својим жељама и одлучивао кад ће оне бити реализоване. Да је овај закључак тачан, потврђује чињеница да су се Енглези и Американци, убрзо послије слања ове Брозове депеше, поново обрушили на Ниш. У међувремену шифрованом поруком јавио се Пеко Дапчевић. Он је пријавио своју жељу: „Треба тражити да савезници што прије бомбардују Никшић.“ Недјељу дана касније, Никшић је сравњен са земљом.
„Под рушевинама је нађено 500 мушкараца, жена и дјеце, што мртвих, што рањених, док су други становници остали без крова над главом. О том догађају извијестио је и Радио Лондон: „Приликом напада британских Велингтона на Никшић, бачене су разне блок бомбе од двије хиљаде килограма. Порушено је и оштећено пола вароши. Никшић је бомбардован на тражење маршала Тита.“ Десет дана касније, Броз се обраћа Пеку Дапчевићу и Митру Бакићу, својим изасланицима у Штабу 2. корпуса НОВЈ: „Јавите нам која мјеста треба бомбардовати.“ Дапчевић и Бакић радио везом одговарају: „Нека бомбардују Сјеницу, Бијело Поље и Подгорицу. Молимо хитан одговор на ове предлоге. Пеко, Митар.“ Брозов одговор стигао је из ваздуха. У рану зору 5. маја 1944. године, на Подгорицу је кренуло 120 тешких четворомоторних бомбардера. Настао је прави пакао. Готово читава Подгорица разорена је до темеља. Енглеске и америчке бомбе убиле су сваког шестог Подгоричанина. Нацистички окупатор имао је само 15 страдалих. Пеко Дапчевић јавља Брозу: „Политички, војнички и морални резултат бомбардовања – добар!“. Подгорица је бомбардована још у седам наврата. Савезничко бомбардовање Никшића и Подгорице, Штаб 2. корпуса користи да позове способне за борбу да напусте градове и прикључе се Народноослободилачком покрету, и упозорава: „Наши савезници бомбардоваће и дању и ноћу сва мјеста која непријатељу служе. Одмах напуштајте градове и сва мјеста у којима се задржава окупатор. Способни за борбу, прилазите нашим славним бригадама”. У извјештају борбених јединица на терену Црне Горе јасно су назначени разлози савезничког бомбардовања. Штаб 9. црногорске бригаде извјештава о јачини непријатељских снага на простору око Подгорице: „Ако би ускоро услиједило макар и мање бомбардовање њихових положаја, а специјално околних села око Подгорице, те Казновице (Спушке Главице) и Тараша, настала би таква ситуација код њих, да би све оно што заиста није директно узело учешћа у појединим злочинима – изашло из Подгорице и тражило заштиту и уточиште код наше војске”. Први извјештај о минималним њемачким губицима у бомбардовању Србије и Црне Горе, шаље амерички амбасадор из Грчке, 15. маја 1944. године: „Нашим бомбардовањем југословенских цивила, а како је то Радио Лондон објавио – бомбардовање је извршено на Титово тражење, ми идемо на руку непријатељу, а не само што то огорчава једног врло заслужног савезника, него отуђује од нас народ који би желио да се на нашој страни бори када дође велики дан. Неамеричко дјело чинимо мијешањем у један бијесни грађански рат и тиме одбијамо од себе наше пријатеље“.
Подгорици су комунисти послије Другог свјетског рата надјенули име по Брозовом конспиративном надимку а крајем 2018. године постављен споменик Јосипу Брозу у центру Подгорице.
- На данашњи дан, 5. фебруара 1983. године у Лиону, послије изручења из Боливије, ухапшен ратни је злочинац Клаус Барби, један од шефова Гестапоа у окупираној Француској у Другом свјетском рату. Барби, назван “џелатом из Лиона” скривао се у Боливији 32 године.
Гестапо је био званична тајна полиција нацистичке Немачке. Име „Гестапо“ је настало као кованица почетних слогова њемачког назива који значи „државна тајна полиција“. Гестапо је основан 1933. године у Пруској. Састављен од професионалних полицајаца врло брзо је под Геринговим утицајем, а након Хитлеровог доласка на власт марта 1933. године, трансформисан у политички инструмент. Рудолф Диел је био први вођа организације. Улога Гестапоа је била да истражује и да се бори против свих активности које представљају опасност за државу. Имао је овлашћење да истражује издају, шпијунажу и саботаже, као и случајеве криминалних напада на Нацистичку партију или на Њемачку. Закон је био промијењен на начин који је дозвољавао Гестапоу да дјелује без икаквог судског надзора. Гестапо је посебно био изузет од надлежности административних судова пред којима су грађани могли да туже државу и да траже од ње да се понаша у складу са законом. Највише злоупотребљавано овлашћење Гестапоа је свакако било „заштитни притвор“, еуфемистички израз за лишавање појединаца слободе без икаквог претходног судског поступка, што је био чест случај приликом депортација у концентрационе логоре. 1936. године донијети су закони који су Гестапоу омогућили да дјелује без судског надзора. Додатни закони донијети исте године одредили су Гестапо као државну организацију одговорну за формирање и управљање концентрационим логорима. Током Другог свјетског рата Гестапо је достигао цифру од 45.000 запослених. Његове активности прошириле су се и на окупирана подручја Европе, гдје је вршио идентификацију непријатеља ради слања на принудни рад или депортације и ликвидације. На Нирнбершком процесу читава организација је проглашена за злочиначку и осуђена због злочина против човјечности.
