- На данашњи дан, 5 јула 1891. године на Цетињу је изведен „Горски вијенац“.
Сматра се да је то било прво извођење тог Његошевог дјела у цјелини, а да су прије тога извођени само поједини његови фрагменти. „Горски вијенац“ стоји ловћенски високо, усамљено и поносно у врху романтизма књижевности југословенских народа. Његош и његово дјело могућност су нас савременика у Црној Гори за културне сусрете и дијалог са Европом, Русијом и Медитераном. Ремек дјело Његошеве драмске поезије изазов је и „тврд орах“ позоришни. Претакање његове суштине у позоришну игру, у сценске форме, прилагођавање духу времена, више је од умијећа – значи и питање умјетничке савјести. Најуспјешније су оне драматизације које пружају могућност да се направи представа када гледаоцу застаје дах пред поетском магијом дјела. Сложеност и слојевитост „Горског вијенца“ није толико у фабули, већ у мисаоној и језичкој слојевитости дјела. Позоришне генерације у Црној Гори и ван ње градиле су своје сценско виђење Његошевог ремек дјела: било је верзија романтичарских, реалистичких, склоних спектаклу, али су сами ствараоци били свјесни да нијесу нашли „драматуршки кључ“ који одговара величини дјела, због тога што је ђело чврсте унутрашње кохезије и извор поезије. „Горски вијенац“ је због такве „чудноватости“ велики еп и велика драма. Свака сценска појава „Горског вијенца“ била је магнет за публику, изазов за драматурге, редитеље, глумце, сценографе, композиторе, сценске музике, театрологе, позоришне критичаре. Питања и проблеми драматуршке обраде и сценске реализације Његошевог ремек дјела, поред великог броја покушаја, нијесу завршени. Његош свакако није био посвећен театру нити је био „позоришни човјек“ у данашњем смислу; једноставно због многих околности то није могао да буде, мада је приликом боравка у Бечу, Италији, Петрограду, итд. имао одређене контакте са позориштем. Претпоставља се да су била два покушаја приказивања „Горског вијенца“ у времену од 1847. до 1850. године. Његош је желио, као и сваки драмски писац, да чује своју драму и због тога је организовао читаћу пробу. Друго, он је вјеровао да представа може бити изведена у неком простору који није чисто позоришни, те су ради тога организоване пробе комада. Ово извођење у Биљарди, око огња, можемо сматрати првим сценским извођењем „Горског вијенца“ и уопште једног Његошевог дјела. Други покушај био је у Рисну, почетком 1851. године. Рисанско дилетантско друштво је дало представу „Горског вијенца“ у приватној кући, под уговором „пријатељске разоноде неких сродника и пријатеља“, пошто је тада сваку представу у Боки била забранила полиција. У марту исте године друштво је тражило од власти у Задру дозволу за јавно приказивање „Горског вијенца“. Плашећи се да такав догађај не подстакне и одушеви не само Црногорце, гувернер је забранио дилетантима у Рисну представу драме „Горски вијенац“. А у једном допису из Задра, гдје се говори о позоришним представама из прошлости по нашим приморским градовима, каже између осталог: … а владика црногорски, миле успомене, још је жив био кад се приказивао у Будви његов ‘Горски вијенац’, његов ‘Шћепан Мали’“. Прва представа једног Његошевог ђела послије његове смрти, о којој има писаних трагова, поново је „Горски вијенац“, изведен пред Биљардом у мају 1865. године. То је било гостовање Марина Стијепића са пет которских „добровољних казалиштараца“. Крајем XIX и почетком XX вијека било је неколико извођења најпопуларнијег Његошевог дјела (ђаци београдске гимназије1880. године, потом, такође ђачка представа у Сремским Карловцима, 1897. године). Најзначајнија је била, педесет година послије Његошеве смрти, јануара 1902. године, представа „Горског вијенца“ – Српско народно позориште у Новом Саду, „на великој позорници“, у преради И режији Антонија Хаџића с прологом Лазе Костића. Ова инсенација се може сматрати првом у професионалном театру. Представа је приказана на великој позорници, не тек епизодично већ у заокруженој цјелини. Ову представу је одушевљено поздравила публика и већи дио тадашње штампе, а нарочито је „изазвала пажњу и интересовање књижевних кругова“. Новосадска Застава је писала да је ово приказивање „један новитет какав – смијемо рећи – није још видјела српска публика“. У том периоду, крајем XIX и почетком XX вијека, у Црној Гори била је једна представа: 5. јула 1891. године ђаци средњих школа на Цетињу показали су у цјелини „Горски вијенац“, по аранжману проф. Филипа Ковачевића. Ово извођење Глас Црногорца сматра првим, и оно је оповргло предрасуду која је досад владала да „Горски вијенац“ није за „представу“. За ово извођење лист не штеди похвале, и закључује да је оно осигурало, „бар на нашој позорници, други ред представа које ће публика радо походити. И жељно опет очекивати.“ Дјелове „Горског вијенца“ сријећемо у новим школским програмима. Слике из овог Његошевог дјела приказиване су и у Зетском дому. До Првог свјетског рата у Цетињу, у Зетском дому „Горски вијенац“ је изведен два пута: 1911. и 1913. године. Оба пута су учитељи и ђаци средњих школа приказали одабране сцене из дјела без икакве адаптације текста. Вриједи напоменути да је те 1913. године, поводом прославе 100-годишњице Његошевог рођења, било више извођења „Горског вијенца“ у Црној Гори, од стране разних „добровољачких дружина“, од којих је највише успјеха имала представа никшићког друштва „Захумље“. Готово из године у годину, у вријеме између два рата, приказиван је „Горски вијенац“. Неке „прераде за сцену“ су и штампане. „Горски вијенац“ 1929. године изведен је у Београду а 1931. године у Зетском дому на Цетињу у скраћеној инсенацији у режији Јована Геца.
На данашњи дан, 5. јула 1943. године њемачком офанзивом из правца Орела и Харкова на совјетске положаје почела је Курска битка, једна од највећих битака у Другом свјетском рату.
Послије Стаљинградске битке и зимских дејстава 1942/1943. године дошло је до оперативног предаха од априла до јуна, током које су се и једни и други припремали за љетњу кампању. Њемци су припремали стратегијску операцију „Цитадела“, истовремени напад на сјеверни и јужни бок Курске избочине, отсијецање, опкољавање и уништавање Централног и Вороњешког фронта Црвене армије. У том циљу окупљено је око 50 њемачких дивизија, укупно око 900.000 људи по совјетским изворима. Међутим, планирање њемачке операције „Цитадела“ није ишло глатко. Крајем фебруара 1943. године, послије Стаљинградске битке, стање у Вермахту било је далеко од доброг. Хитлер није смијенио Манштајна послије повлачења са Кавказа због страха од величине губитака које би то могло изазвати, већ му је допустио слободу акције коју је овај тражио. Манштајн је предлагао ликвидацију избочина на Источном фронту, првенствено код Курска, али су све операције одложене док не прође прољећна сезона којом је владало блато на свим путевима и теренима, проблем у коме се њемачка војска дословно заглибила – као и Црвена армија, уосталом. Хитлер и њемачка команда су се одлучили на офанзиву, мада се са порастом проблема и изазова све више фокусирао на ново оружје побједе, тенкове „Тигар“ и „Пантер“ те самоходни топ „Фердинанд“. У очекивању нових оружја одлучено је да офанзива почне 5. јула. Што се совјетске стране тиче, Георгиј Жуков,први официр који је у Великом отаџбинском рату добио звање маршала, предлаже Врховној команди Црвене армије, да умјесто љетње офанзиве и општег напредовања припреми одбрану и контраудар. Предлог је прихваћен а у основи, радило се о плану одбрамбеног сукоба Црвене армије током кога би се у критичном тренутку извео контраудар и поразиле наступајуће непријатељске снаге.
Већ крајем марта 1943. године Стаљин је знао за њемачке планове око Курска, 12. априла имао је на столу њемачки текст директиве №6 о плану операције „Цитадела“ њемачке команде упућене свим службама Вермахта, али без Хитлеровог потписа (који ће документ потписати три дана касније). Симбол Курске битке је тенковски судар код села Прохоровка 12. јула 1943. године, највећа тенковска битка у историји. Према подацима совјетских извора, на њемачкој страни учествовало је око 700 тенкова и јуришних оруђа, а на совјетској око 850 тенкова. Једна епизодна борба за совхоз „Октобарски“ укључила је четири тенковске бригаде Црвене армије, три артиљеријске бригаде, два стрељачка пука и батаљон моторизоване стрељачке бригаде који су у таласима пет сати нападали и повлачили се пред жестоком одбраном гренадирског СС пука и, док на крају гардисти нијесу одбацили гренадире из тог рејона уз колосалне губитке. Прохоровка је била дио огромне цијене коју је Црвена армија платила да би зауставила напредовање непријатеља. Послије битке Совјети су држали подручје и могли су да извуку онеспособљене тенкове на оправку а рањенике на лијечење. У калкулацијама добитака и губитака сувише често остаје непоменуто да је током битке страдало око 200.000 становника Курска.
У најкраћем, Курска битка била је одлучујућа битка Другог свјетског рата на Источном фронту и последња велика њемачка офанзива на Источном фронту, послије које је премоћ и стратегијска иницијатива дефинитивно прешла на страну Црвене армије. Курска битка је, упркос великим губицима, била побједа Црвене армије и то је једина чињеница коју данас нико не оспорава. То је била прва велика њемачка офанзива заустављена прије него је пробила одбрану. Нова оружја нијесу помогла у сламању отпора, упркос искусним ратним посадама. Стратегијска резерва Црвене армије била је изненађење за Вермахт. Њемачке снаге наставиле су да наносе тешке губитке Црвеној армији, али људски и индустријски потенцијал нијесу могле да надмаше. Најзад, можда кључна последица Курске битке било је јачање Хитлеровог убјеђења да му је штаб неспособан: до краја рата све више се мијешао у војне одлуке, укључујући чак и дневна тактичка рјешења. Сасвим супротно се десило Стаљину. Видјевши да су планови војне команде потврђени на бојном пољу, ослободио се многих савјетника и није интервенисао у детаљима вођења рата а ријетко је одбијао војне одлуке. До краја рата Црвена армија је имала више слободе и постала је много флексибилнија у операцијама. А за Други свјетски рат, Винстион Черчил је рекао: „Стаљинград је био крај почетка, а Курска битка почетак краја“.
