- На данашњи дан, 5. јуна 1875. године почео устанак у Херцеговини познат као Невесињска пушка. Невесињска пушка је саставни дио дуге историјске тежње српског народа за ослобођењем и уједињењем у јединствену националну државу.
Невесињски крај је пред устанак бројао око 20.000 душа већином православних Срба. Невесињски сељаци били су кметови муслиманских ага и бегова и неспорно је да су социјалне и политичке прилике међу основним узроцима устанка. Током прољећа 1875. године централна турска власт је настојала, преко комесара које је упутила у Невесиње да изађе у сусрет захтјевима хришћана. Међутим, домаћи муслимански феудалци нијесу дали да се у било чему крње њихове дотадашње привилегије. И у српском устаничком корпусу било је разлика у гледањима на даљи ток догађаја. Сеоски кнезови и добар дио варошана били су спремни да приме турске концесије, за разлику од неких хајдучких харамбаша који су били знатно радикалнији. Народне старјешине су слиједиле умјерено држање Београда и Цетиња, као и званичне Русије. Догађаји су почели да се убрзавају оног тренутка када је хајдучки харамбаша Перо Тунгуз, са својом четом, пресрео један турски караван и убио 7 кириџија Подвележаца. Устанак се брзо ширио по другим херцеговачким крајевима, а мјесец дана касније захватио је Босанску Крајину. У наредних неколико мјесеци устанак је добио широк замах, херцеговачке устаничке снаге су се добро носиле са турским снагама. Устанак је од почетка изазвао пажњу међународне дипломатије које је наступила са пројектом реформи у побуњеним провинцијама. Неуспјех тога програма ескалирао је 1876. године у рат Србије и Црне Горе против Турске а 1877. године и рат Русије против Турске. Српски покрет је од самог почетка, од Невесињске пушке, ушао у лавиринт међународне дипломатије и интереса великих сила, које је тешко било докучити, још теже неупућеним и високој политици недовољно вичним устаничким вођама. Исход Велике источне кризе, као што је познато био је поразан по српски национални покрет, прије свега због окупације Босне и Херцеговине. Постоји врло основано мишљење да је Аустро-Угарска подстакла кризу да би се дочепала Босне и Херцеговине и великог дијела Балкана. Србија и Црна Гора и Срби у цјелини нијесу били спремни „за велику борбу за ослобођење“, ни дипломатски ни војнички а ни економски. „Људи који су кренули у устанак нијесу ни слутили такав исход. И поред изневјерених нада и очекивања и у суштини пораза српске националне идеје, 1875-1878. године историјско прегнуће Невесињске пушке, величина њихове родољубиве енергије и нарочито велики идеал српског ослобођења и уједињења остали су трајно надахнуће потоњим покољењима.
- На данашњи дан, 5. јуна 2017. године Црна Гора је званично постала 29. чланица НАТО-а.
Сјевероатланска алијанса је била створена, наводно, ради супротстављања совјетској војној моћи. Међутим, нестанак те моћи, па чак и распад совјетске државе, није инспирасао Запад да на дневни ред стави распуштање НАТО-а, већ је алијанса преживјела и проширила се на цио свет. Данас је њен задатак гарантовање безбједног приступа природним богатствима и резервама сировина у земљама Трећег свијета од стране развијених земаља, као и очување односа неравноправне размјене између два свијета или просто речено НАТО је задужен да непрекидно држи Трећи свијет у економском ропству. НАТО је прешао на нову етапу…САД и НАТО су одбациле УН, систем колективне безбједности, признање суверености држава. Они су започели нову епоху – ко је јачи, тај дави. Успјешности политике отворених врата НАТО-а се огледа у “стварању активних и оданих савезника, што је помогло да се успостави стабилност и узајамно дјеловање у Централној и Источној Европи у складу са НАТО интересима и не смије се заборавити крајњи циљ: још јачи, још чвршћи, још ефикаснији НАТО”.
У оквирима проширења и учвршћења позиција НАТО на простору југо-источне Европе, Црна Гора је ушла у НАТО са 625. 000 становника, бројним саставом армије од 2. 200 људи и годишњим војним расходима од 46,5 милиона долара. У земљама Централне и Источне Европе послије распада биполарног система, НАТО је служио као инструмент њихове геополитичке преорјентације у западно-центристичком усмјерењу. Ширење НАТО и његова трансформација у једину глобалну војну силу, предвиђа на практичном нивоу војно-стратешко коришћење свих оперативних могућности и ресурса, а на идеолошком, софистицирано прекомпоновање политичког пејзажа земље. Тако се обезбјеђује одлучујућа предност војних снага НАТО-а у Европи. За Црну Гору, атланска преорјентација несумњиво са собом носи цивилизацијски губитак, губитак суверенитета и самосталности, неутрализацију свих друштвених, политичких и социокултуролошких фактора који се противе експанзији НАТО-а.
