- На данашњи дан, 5. новембра 1926. године, послије четвртог атентата на Мусолинија, у Италији je донијет Закон о заштити државе којим је озваничен тоталитарни фашистички режим.
Тоталитаризам је сложена појава у друштву. Појединац се претвара у бескорисну масу, у којој се ствара масовна лажна свијест и језик као средство масовне политичке манипулације. Тоталитарна држава је држава затвореног типа, односно друштва у коме постоји отпор промјенама, друштва у коме је социјална покретљивост смањена. Антрополошки нихилизам, односно негација индивидуа је логична политичка последица постојања тоталитарних посредованих друштвених односа. С тога је појам тоталитаризма на својеврстан начин увод у разумијевање идеологија попут неофашизма, неофашистичке државе. Тоталитаризам је један од облика политичког поретка. Дефиниција тоталитаризма настала je у првој половини ХХ вијека када се појављују први тоталитарни режими. Први који је употријебио тај израз (тоталитарни) био је Бенито Мусолини. Тоталитаризам се дефинише као модерни, свеобухватни деспотизам који уз помоћ терора тежи да загосподари свим аспектима живота својих грађана тј. поданика разарајући предуслов сваке слободе. На челу државе се налази партија којом управља један човјек (диктатор). Први покушаји дефиниције тоталитаризма су били некритички и дескриптивни. Тоталитаризам је често био замјењиван тиранијом. Ови системи, поред одеређених сличности, ипак су у добром дијелу различити. Док у тиранији нема закона већ влада самовоља једног човека (тиранина) у тоталитарном систему влада терор умјесто позитивних закона и устава који су усвојени. Терор је ту да владајућу идеологију претвори у стварност.
Овакви режими се стварају у економски и политички нестабилним државама. Сваки тоталитарни режим има:
- службену идеологију која обухвата све виталне аспекте човјековог постојања у којој
се, бар пасивно, приклања, свако ко у том друштву живи;
- једну једину хијерархијски организовану владајућу партију којом управља један човјек (диктатор);
- систем терористичке полицијске контроле коју у интересу партијских вођа подржава али и надзире владајућу партију, а терорише поред исказних непријатеља и потпуно произвољне субјекте;
- потпуни монопол над средствима јавног саобраћаја;
- потпуни монопол над средствима оружане борбе;
- централна контрола над цијелим привредним животом.
Све ово се може свести на само три чиниоца:
- Тоталитарна идеологија;
- Партија појачана полицијом;
- Монопол над индустријом и средствима јавног саобраћаја и свих видова комуникација.
Идеологија је облик друштвене свијести и систем идеја о нечему, у овом случају о држави.
Идеологија представља срж тоталитарног режима јер је у сваком случају већа од појединца,
државе и владајуће партије са којом је у тијесној вези јер свака партија мора да има идеологију без које не би могла да постоји. Идеологија се користи као изговор углавном за обрачун са политичким неистомишљеницима, антидржавним елементима, дисидентима па чак и са појединцима који су направили грешку сасвим другачијег карактера од политичког јер свака грешка се политизује и доводи у сукоб са идеологијом да би се омогућило дејство терора. Тајна полиција извршава један од најважнијих задатака, а то је потпуна контрола свих аспеката људског живота који је један од основа самог тоталитаризма. Да би то остварила тајна полиција непрестано прислушкује, хапси што стварне прекршиоце закона што невине грађане, снима, прати, пресријеће, проваљује у приватне станове, врбује у своје редове претходно уцијењене грађане. Без тога опстанак тоталитарног режима би био доведен у питање. У неким случајевима полиција представља опасност по владајућу партију и режим ако у одређеном тренутку стекне превелику моћ и овлашћења. Да би сачували своје положаје диктатори и чланови партије се често обрачунавају са командантима тајних полиција и органа извршне власти. У тоталитарним режимима кршење основних људских права и природног права је честа и свакодневна појава. Без обзира на то што постоји устав који гарантује у већини случајева сва људска права она су угрожена од државног апарата све вријеме. Већина данашњих тоталитарних режима у свијету су комунистички који су барем у некој мјери реформисани како би се прилагодили савременим свјетским токовима и системима као што су слобода кретања или слободно тржиште.
- На данашњи дан, 5.новембра 1937. године Адолф Хитлер одржао је састанак са својим најмоћнијим сарадницима и саопштио им план политичког и војног дјеловања.
Састанку су били присутни министар иностраних послова, министар рата, врховни заповједник копнене војске, заповједник ратне морнарице и заповједник Луфтвафе-а. Хитлер је замолио присутне да у случају његове смрти то излагање схвате као његов политички тестамент. По Хитлеру, циљ њемачке политике је очување и повећање њемачког народа. За остварење тог циља незаобилазан је животни простор, којег Њемци у поређењу са осталим нацијама, немају довољно. Хитлер подручје њемачке експанзије види, за разлику од Француске и Велике Британије, у Европи. За остварење тог циља нужна је употреба силе. Хитлер је одредио као најповољније вријеме за остварење њемачких циљева период од 1943. до 1945. године. Њемачко наоружање би у том периоду било у зениту, а касније би постојала опасност од застаријевања. Свијет очекује ударац од Њемачке и из године у годину све се више за то припрема. Осим тога, потребно је остварити циљеве прије него што остари нацистички покрет, па и сам Фирер. Податак о том састанку остао је сачуван у облику меморандума који је саставио Хитлеров војни ађутант пуковник гроф Friedrich Hossbach.
