- На данашњи дан, 5. октобра 2005. године у налету урагана Стен, у планинском дијелу Гватемале, гдје живе потомци Маја, погинуло је око 2000 људи.
Цивилизација Маја са простора древне Средње Америке обавијена је велом тајни и мистерија. Маје су успјеле да развију своју јединствену културу на једном од најнегостољубивијих мјеста на Земљи. Низије сјеверне Гватемале, западног Хондураса, Белизеа и полуострва Јукатан су топле и влажне, врве џунглама са годишњим просјеком падавина од чак 300 цм. А ипак, овај народ одлучан да истраје до краја, створио је једну цивилизацију чији трагови постоје, до дана данашњег, као потврда генијалности и креативности древног човека.
Одакле потичу Маје? Најранији археолошки докази откривени су у и око данашње државе Белизе, а датирају још око 1200 година прије Христа. Маје су постали доминатан народ у региону између 300. и 150. године прије Христа. Мајанска села прерастају у веће и више насељене градове, у којима владају краљеви и племићке породице. У овом периоду друштво Маја дефинише свој културни идентитет. То је такође било вријеме када су Маје почеле да обожавају све више и више богова, од творца универзума, до креатора човјека, од за све сељаке важног створитеља кише до бога младог кукуруза и на крају од богиње до господара смрти. Са порастом броја богова растао је број ритуала да се богови одобровоље, а самим тим се појавила потреба за настанком секте свештеника који би те церемоније обављали. Као за многе цивилизације тога доба, и за Маје је једна од најважнијих церемонија био чин људске жртве. Иако га Маје нијесу тако често практиковале као Астеци, разни чинови пуштања крви су постала уобичајени и од суштинског значаја за животни пут Маја.
Мајански краљеви су владали по полубожанском праву, и ону су вјеровали да се њихова веза са боговима може одржати једино кроз ритуал жртвовања. Сви храмови (направљени у степенастом дизајну) су конструисани са жртвеником на врху. У доба краљева друштво Маја је била подијељено на градове-државе, а сваки од тих градова-држава са својим сопственим краљем је био културни центар. У том периоду војска Маја је израсла у јаку организовану силу. Маја војник је био наоружан ножем, копљем и штитом од јагуарове коже, буздованом, или луком и стријелама. Маје су користиле и посебан начин да шире панику и забуну међу противницима, усавршили су бацање осињака у непријатељске редове.
Ратовима су Маје прикупљали првенствено робове за жртвовање својим боговима. Од 800. до 950. године цивилизација Маја је почела да опада до свог коначног нестанка. Један по један град је почео да блиједи у овом периоду а становништво је потуно нестало.
Гдје су Маје отишле? Не постоји сагласност око одговора на ово питање, постоје само многе теорије. Еколошки докази указују на то да је огромна суша (убрзана вулканском активношћу) погодила Јукатан у ово доба и да је трајала деценијама. Друга теорија сугерише да се народ незадовољан својим господарима побунио. Неки тврде да је болест десетковала становништво и уништило економију Маја. Шта год да је разлог, до 1100. године и последњи од великих градова Маја је прогутан од стране џунгле. Тамо су лежали годинама, док их нијесу пронашли шпански конквистадори у потрази за богатством, а археолози ископали њихове чудесне остатке и свијету приказали културу Маја.
- На данашњи дан, 5. октобра 1969. године BBC је емитовао прву епизоду серије „Летећи циркус Монтија Пајтона“, која је постала култна емисија широм свијета.
Истински чудаци и неконформисти свих врста стварали су нову врсту хумора – хумора доведеног до противрјечности здравом разуму, препуног претјеривања и рафинираности, којем се урнебесно смијемо, а да нам често није баш сасвим јасно чему се, ни зашто, заправо смијемо. Кључно поглавље у историји чудесног хумора представљао је тим познат под називом Летећи циркус Монтија Пајтона, којег су чинили: Џон Клиз, Ерик Ајдл, Грејам Чепмен, Тери Џоунс, Мајкл Пејлин и Тери Гилијам, група ентузијаста са универзитета Оксфорд и Кембриџ. Свестраност, високообразованост и изузетан таленат будућих Пајтоноваца веома брзо су дошли до изражаја. Пародија, сатира, квалитетна музика и сјајна глума већ тада тријумфују над безидејношћу и рутином окошталих ТВ шема. Стекавши неопходно искуство и уиграност, екипа веома брзо долази у креативну ауторску фазу, чији плодови ће им донети свјетску славу и успјех. Наиме,у периоду између 1969. и 1975. године настаје антологијски пајтонолошки циклус уврнутих и сасвим различитих антискечева – пародија, смјештених у четири серијала од 45 епизода. Серијал о нечему сасвим различитом по форми је представљао получасовни шоу хумора, сатире, анимације, музике и којечега све не, стилски битно различит од било чега до тада виђеног. Антискечеви у којима се Пајтоновци појављују као: аутори, режисери, глумци, аниматори, сценографи, музичари, продуценти…Били су невиђена пародија друштва у којем су настали и живота уопште. Позадински ефекат чинила је упарложена и летаргична бирократски организована ТВ мрежа и држава у жабокречини традиције – идеално тло за успон нових идеја и пародију старог. Као студенти књижевности, права, историје и медицине Пајтони су са огромним предзнањем вјешто исмијавали све и свакога. Наравно, увијек са стилом и рафинираношћу.
Историјске личности, политичари, краљевска породица, умјетници и филозофи, домаћице и радници, малограђанштина нашли су се на удару ове шеретске екипе. Био је то до тада невиђени тотални тријумф хумора над ступидном уобразиљом тзв. озбиљних и успјешних људи. Одузимајући стварима непотребну преузвишеност, Пајтоновци су их сводили на праву мјеру. Креативни врхунац Монти Пајтон трупе услиједио је седамдесетих година двадесетог вијека. На ред је дошао низ играних филмова, а уз њих и књиге, плоче и глумачка остварења код других редитеља. Култна трилогија остаће заувијек упамћена, а чине је филмови: Монти Пајтон и свети Грал, Брајаново житије и ремек-дјело надреализма, тотални филозофски тријумф нечег сасавим различитог – Смисао живота. Биле су то религиозне и историјске теме, обрађене из посебног филозофско-пајтонолошког угла. Без икаквог лажног моралисања и аутоцензуре на видјело дана су испливале многе вјечне истине и непобитне чињенице пропуштене кроз сатирични филтер откачене трупе. Нико није поштеђен – свидјело се то неком или не. Све је огољено до границе бескомпромисног хумористичног бола. Иако у потоњим остварењима нијесу успјели да се уздигну до надреалног нивоа првих петнаестак година стваралаштва, легенда о њима остала је неокрњена. Оно што су оставили за собом помјерило је лавину нових надреалиста и окренуло слику свијета.
