- На данашњи дан, 6. април 1941. године њемачке трупе напале су у Другом свјетском рату Југославију. Напад на Југославију почео је бомбардовањем Београда. Истога дана 19 италијанских авиона бомбардовало је и Подгорицу.
Подгорица је у Другом свјетском рату бомбардована 84 пута, а током 1944. године град је претрпио снажне ударе и савезничких бомбардера који су направили праву пустош и готово га сравнили са земљом. Муњевита офанзива Њемачке на Југославију након 11 дана довела је до безусловне капитулације земље. Падом Југославије, Црна Гора је ушла у италијанску окупациону зону. Капитулација је за последицу имала окупацију и подјелу Краљевине Југославије, чиме је заједничка држава „троименог народа”, непуне 23 године од проглашења, фактички престала да постоји, али не и правно, јер је њена влада била у избјеглиштву и није признавала окупацију.
Напад на Краљевину Југославију, без објаве рата, почео је у зору 6. априла, бомбардовањем Београда. У нападу су учествовале 52 њемачке, италијанске и мађарске дивизије, укупно око 860.000 војника. Главни правци удара били су из Аустрије и Мађарске и из Бугарске. Њемачки војни врх планирао је муњевиту побједу, што се види и из смјерница усвојених неколико дана раније: „Од нарочитог је политичког значаја да се на Југославију удари немилосрдном жестином и да се војнички пораз оствари муњевито. Тиме би Турска била додатно заплашена, што би повољно утицало на каснији ратни поход против Грчке. Треба рачунати с тим да ће при нападу Хрвати ступити на нашу страну.”
Југословенска војска била је у расулу. Мобилизација је била само дјелимично спроведена, морал у јединицама није био на завидном нивоу, а чим је почео напад, дошло је до масовног дезертирања, посебно хрватских официра и војника. Осим тога, југословенска војска по опремљености и наоружању није могла да се пореди са моћном армијом Трећег рајха и њених савезника. Половина њеног артиљеријског наоружања била је застарела. Све то за последицу је имало брз војни пораз. Њемци су већ 9. априла запосјели Македонију и пресјекли везу између Југославије и Грчке. На сјеверозападном фронту Њемци су 10. априла ушли у Загреб, гдје је истог дана била проглашена НДХ. Београд, из којег је због сталног бомбардовања избјегла половина становништва, пао је два дана касније. Јединице које се нијесу распале биле су у сталном повлачењу, па је на последњој седници владе закључено да војска мора да капитулира, али да то није и капитулација државе. Са аеродрома у Никшићу чланови владе и краљ Петар одлетјели су у Лондон, гдје су у избјеглиштву наставили дјеловање.
У „Смјерницама за диобу Југославије”, склопљеним између Њемачке и Италије 12. априла, поред осталог је наведено: „Подручје гдје се Драва састаје са мађарском границом, па до ушћа Тисе у Дунав има припасти Мађарској. Подручје јужно од Тисе ставиће се за сада под њемачку заштиту, а исто тако и територија јужно од Дунава према истоку… Подручје које је настањено бугарским Македонцима припада, с обзиром на етничку границу – Бугарској. Подручје старе Србије има доћи под њемачку војну управу под врховном командом војске. Хрватска ће унутар народних граница бити самостална држава. Са њемачке стране неће бити никаквог мешања у њене унутрашње односе. Политичко уређење осталих предјела (Босне и Црне Горе) препушта се Италији. Такође може доћи у обзир и успостава самосталне Црне Горе”. Ове смјернице су кориговане током њемачко-италијанских преговора у Бечу 24. априла, тако што је договорено да Босна и Херцеговина буде у саставу НДХ. Распарчавање окупиране Југославије обављено је према ранијим плановима.
Циљ је био да се казне Србија и српски народ, понајвише због улоге у одбацивању протокола о приступању Југославије Тројном пакту и демонстрација 27. марта, да се награди „лојалност“ Хрватске у „априлском рату”, као и да се охрабре разни сепаратистички покрети и територијално награде државе које су биле њемачки савезници.
Тадашњи хрватски политичари, са изузетком оних који су ушли у састав избјегличке владе у Лондону, неколицине убијеђених антифашиста и припадника комунистичког покрета ,поздравили су проглашење НДХ. То је учинио и наводно умјерени Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке и потпредсједник Владе Краљевине Југославије. Мада је знао ко су усташе и каква је њихова идеологија он је, на дан проглашења НДХ 10. априла, хрватском народу поручио: „Хрватски народе, пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цјелокупном хисторијском и етнографском подручју Хрватске, те је преузео власт. Позивам сав хрватски народ да се новој власти покорава, позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима да искрено сурађују са новом народном владом.”
Одмах по уласку италијанске војске у Цетиње 17. априла, у овом граду формиран је Црногорски комитет, као привремени цивилни орган. Сачињавали су га противници Краљевине Југославије и присталице црногорске независности који су се понадали да ће, под покровитељством Италије, остварити своје амбиције. Италијанске власти су Комитет распустиле у мају и оформиле Савјетодавно веће, а питање суверене Црне Горе стављено је у други план у односу на формирање „Велике Албаније“ и анексију Боке.
Србија је сведена на границе од прије балканских ратова и заједно са Банатом стављена под њемачку војну управу. Бугарској је припао већи дио Македоније, Пиротски и Врањски округ, као и југоисточни дио Косова. Италијани су добили и западни дио Македоније, као и највећи дио Косова и Метохије, који су потом припојени тзв. Великој Албанији. Тако је територија данашњег Косова и Метохије била подијељена на три окупационе зоне: њемачку, бугарску и италијанску. Округ Митровица припао је административно Србији, с тим што је рудник Трепча био под њемачком управом.
Крајем априла 1941. године у Србији је образована Комесарска управа, са Миланом Аћимовићем на челу. Она није могла да угуши устанак који је ускоро букнуо, па је, под њемачким притиском, формирана „Влада националног спаса“, предвођена Миланом Недићем, која је имала нешто шира овлашћења.
- На данашњи дан, 6. априла 1892. године на Цетињу је умро Јован Павловић, први директор Цетињске гимназије, родом из Сремских Карловаца.
Правни факултет завршио је у Београду, а докторирао је политичке и економске науке у Минхену. У Црну Гору дошао је 1879. године, гдје је уређивао “Глас Црногораца”, “Црногорку” и “Зету”, а касније и Просвјету. Био је директор Цетињске гимназије, предсједник Цетињске читаонице, један од оснивача прве књижаре и антикварнице на Цетињу, и министар просвјете. Радио је на реорганизацији школства и доношењу савремених закона у области просвјете и културе Црне Горе. Чињеница је да је Цетињска гимназија најстарија у књажевини Црној Гори. Кроз њене клупе прошла је већина црногорске интелигенције за последње двије деценије деветнаестог вијека и у првој деценији двадесетог вијека, па и у каснијем периоду. Гимназија је основана 1880. Године а у њој се образовало десетине хиљада ученика. Многи ученици су касније постали истакнути научници, умјетници, књижевници, публицисти, инжињери, правници, љекари, професори, политичари, државници, културни и јавни радници, спортисти и слично. Цетињска гимназија је традиционално имала стручан наставни кадар. Велика заслуга за рад, углед и њену афирмацију припада једном од њених оснивача и најзаслужнијих директора Јовану Павловићу, који је као директор и касније као министар просвјете Црне Горе обратио посебну пажњу Цетињској гимназији и учинио много за њено уређење и просперитет.
Цетињска гимназија основана је Одлуком Државног савјета у јесен 1880. године, под називом ‘Књажевско – реална гимназија’. Почела је са радом без икаквих писаних закона и правила. Тек на почетку 1881. године израђен је и штампан први наставни план и програм, по коме се радило првих пет школских година, тј. све до 1885/86. године, када је нешто измијењен. Године 1883. за првог директора школе постављен је професор Јован Павловић. Тада је донесен ‘Школски закон за ученике гимназије’ (дисциплинска правила).
У почетку школа је била смјештена у Цетињском манастиру гдје је био отворен и интернат за ученике који су добијали државну стипендију. Школске 1880/81. године у први разред је уписано 16 ученика, од којих је само шест школске 1883/1884. године са успјехом завршило четврти разред. Већ те године школа је имала 53 ученика и пет наставника. Године 1885. Гимназија је програмски прешла са реалне на класичну, да би се двије године касније поново вратила на реалну. Све до 1886/87. године Гимназија је имала четири разреда, када је отворен пети разред, који је из неких разлога, већ идуће године укинут па је Гимназија поново сведена на четвероразредну. Таквом је остала све до 1902/03. године, када је из ниже прерасла у вишу гимназију.
Само прве четири године Гимназија је радила у Цетињском манастиру. Године 1884. премјештена је у приземље Владичине биљарде, у којој је остала све до 1915. године. Од 1915. до 1918. године, због окупације Црне Горе од стране Аустрије, школа није радила. Школа поново почиње са радом 1919. године у престолонасљедниковом двору (сада ‘Плави дворац’), гдје остаје до октобра 1947. године, када се пресељава у нову зграду, у којој се и сада налази. Од првих година рада до 1896/97. године број ученика није прелазио 100. Од тада се број ученика сукцесивно повећавао, да би школске 1909/10. године укупно имала 306 ученика. Те године одржан је први испит зрелости који је полагало 14 матураната. Прва црногорска матура представљала је значајан друштвени догађај, те је матурском испиту присуствовао и краљ Никола и сам постављао питања. Свих 14 матураната краљ је одликовао медаљом за ревност и свима додијелио стипендије за школовање у иностранству.
Све до школске 1907/08. године, гимназију су похађали само мушкарци, јер су женска дјеца имала своју школу Ђевојачки институт. Међутим, те године у гимназију се почињу уписивати и женска дјеца. Пошто је број уписаних ученица стално растао, школске 1921/22. године на Цетињу је отворена женска гиманзија која је радила до 1925/26. године, када је затворена, па су ученице почеле похађати школу заједно са мушкарцима.
На спомен плочи која се налази у згради школе исписано је 381 име храбро погинулих ученика Цетињске гимназије, који су дали своје животе за одбрану отаџбине.
