- На данашњи дан, 6. јула 1873. године умро је Лука Вукаловић, гласовити херцеговачки војсковођа и јунак рођен 1823. године у Зупцима, у општини Требиње.
Као племенски капетан, био је на челу херцеговачких устаника 1852. године и у више бојева наносио тешке поразе Османлијама. Због ратних заслуга, књаз Данило га је именовао војводом, али се због самосталне политике коју је водио у Херцеговини сукобио са војводом Мирком Петровићем, који му је то звање одузео и уклонио га са положаја вође устанка. Књаз Никола се измирио са њим и вратио му војводске знаке. Вукаловић је у Требињу изучио пушкарски занат и неко вријеме се бавио њиме у Херцег Новом. У доба Омер-пашине акције против Црне Горе вратио се у родни крај, гдје је изабран за племенског главара и капетана. Кад је Омер-паша у марту 1852. године наредио да се од херцеговачке раје одузима оружје, против су се одупрли крајеви у којима је Вукаловић био главар. Отпор против предаје оружја, довео је до мањих сукоба између Срба из Херцеговине и Турака, што је значило увод у устанак, иза којега је од почетка стајао Вукаловић. До устанка је дошло у зиму 1852/53. године када су Граховљани, Бањани и Дробњаци одбили да плате Турцима дужну трећину. Како је истовремено дошло и до акције Турака против Црне Горе, борила су се источнохерцеговачка племена уз Црногорце. Аустрија је очигледно ометала акцију Луке Вукаловића знајући да је помаже Црна Гора, а истовремено је пратила и рад француских конзуларних представника. Устанак се распламсао у децембру 1857. године, кад је и књаз Данило почео да подржава устанике огорчен на Порту због њене изјаве на Париском конгресу да Црну Гору сматра дијелом своје територије. Послије битке на Граховцу 1858. године, када су Црногорци и херцеговачки устаници поразили Турке, књаз Данило је именовао Вукаловића за војводу Зубаца, Крушевице, Драчевице и Суторине, гдје је образовао неку врсту аутономне управе. Порта натјерана тим поразом на попуштање, провела је разграничење са Црном Гором, а тиме признала самосталност Црне Горе. Како је велики дио источне Херцеговине осим Грахова, једног дела Бањана, Дробњака, Жупе и никшичких Рудина и даље остао под турском влашћу Вукаловић је наставио устаничку акцију. Ово је снажно одјекнуло у Босни, посебно у бунама великих размјера у Босанској Крајини и Посавини. Бојећи се да се устанак не би проширио и на њену територију, Аустрија је још у већој мјери почела да омета Вукаловића, помажући на разне начине и самим Турцима. Вукаловић се у својим захтијевима није ограничавао само на рјешавање економских проблема херцеговачке раје, него је устанку дао печат борбе за национално ослобођење, тражећи да се Херцеговина припоји Црној Гори. Такав карактер устанка изазвао је и интересовање европских великих сила, чији су конзуларни представници радили на томе да се Вукаловић потчини турским властима. Вукаловић је наставио борбу против Турака и после насилне смрти књаза Данила, подстакнут и примјерима борбе за уједињење коју је у Италији водио Гарибалди. Омер-паша је покушавао да разним обећањима и уступцима умртви устанак, у чему није имао успјеха. Но, када се Црна Гора, послије пораза у рату са Турском у августу 1862. године, писмено обавезала да више неће помагати устанички покрет у Херцеговини, Вукаловић се, сматрајући да је тамошњи народ остављен на цједилу, писмено споразумио са Омер-пашом, који је обећао амнестију свим устаницима. Када је видио да Турци не испуњавају обећања дата народу у вези олакшања феудалних давања и смањења пореза, покушао је да још једном дигне устанак, али је без икакве подршке са стране, доживео неуспјех. Послије тога, напустио је родни крај и преселио се у Русију, гдје је и умро 1873. године.
- На данашњи дан, 6. јула 1415. године чешки реформатор Јан Хус спаљен је као јеретик на ломачи у Констанци.
Оптужба је донијета на основу његовог теолошко-полемичког дјела „О цркви“. Јан Хус био је ректор Универзитета у Прагу, реформисао је чешки језик и правопис и допринио развоју стручне и поучне књижевности на народном језику. Писао је проповједи, писма и пјесме. Јан Хус, свештеник, професор који је отворено жигосао заблуде и зла свога времена, зла која су се у његово вријеме изговарала узвишеним религиозним циљевима и идеалима. Црква је живјела од људских гријехова јер је психолошким продуктом својих религиозних ритуала, као и продавањем опроштајница за гријехе, ослобађала људе од сопствене одговорности за своје поступке. Јан Хус је оспоравао право свештеницима да опраштају гријехе, тврдећи да они који су сами грешни, немају нити право нити моћ да те исте гријехе опраштају другим грешницима. Говорио је: „Ништа ми се не чини толико безбожним као профитирање опраштањем гријехова, варањем сиромашних и несрећних људи и њиховим убјеђивањем да се небо може купити за неколико новчића. А због чега се све то ради? Зато да би свештеници у Риму могли да се опијају у својој раскоши.“ Јан Хус је проповиједао јеванђеље на народном језику, док је уздизање папе као црквеног оца изнад осталих људи прогласио супротним учењу јеванђеља. Због својих схватања Јан Хус је проглашен јеретиком и изведен на суд. У немоћи да разумним аргументима оспоре његову науку, свештеници су Хуса обасипали клеветама и проклетствима, тражећи његово хитно погубљење. Већином гласова црквени суд је осудио Јана Хуса на смрт, захтијевајући да буде жив спаљен на ломачи. Када је изведен на погубљење, понуђено му је сачува свој живот тако што ће се одрећи својих схватања и покорити вјеровању цркве. На те пријетње он је одговорио: „Каквим бих лицем могао гледати небо? Каквим бих оком могао погледати мноштво народа коме сам проповиједао чисто јеванђеље? Не! Ја мислим да је њихово спасење вриједније од овог јадног тијела, сада осуђеног на смрт.“ Када је подигнут на ломачу Јан Хус је изрекао пророчанство о побједи истине коју је заступао, и која ће послије једног вијека донијети благослов просвијећености западном свијету а потом и читавом човјечанству. Како то често бива кроз историју, кад год би заступник просвјећујућих идеја био погубљен, страх би обузео народ, и свјетлост истине која је људе позивала да мисле својом главом, била би угашена. Али шта се десило овога пута са свјетлошћу која је обасјала чешки народ? Хусове последње ријечи пред погубљење, упућене његовом народу, рашириле су се цијелом Чешком и Моравском: Драги и вољени моји, ових неколико тренутака живота који су ми преостали, употријебићу како је долично, да вам пожелим збогом, јер је то све што могу да учиним! … Боли ме то што су слуге свете цркве толико дубоко утонуле у гријех и безакоње да више не могу да препознају црнило сопствене душе и сопствену грешност. Недостаје им храброст да се одврате од својих злих поступака и радије се утапају у обамрлост и таму него да се обрате и послушају сопствени разум. Не могу да останем нијем о тој неправди и гријесима које је већина паписта починила против мене, о томе како су … лажно свједочили о мом животном путу и како су злонамјерно извртали све што сам говорио. … Спалили су моје списе на чешком језику, мада нијесу разумјели ниједну њихову ријеч; да, њихов бијес је ишао тако далеко да су уништили чак и један бунар у Констанци због тога што сам на њему угасио жеђ након дуготрајног саслушавања. … За мене је било уређено да побјегнем, уз помоћ неких који су ме вољели, али савјест ми је забранила да се послужим њиховом добром вољом. … Пишем вам све ово, вољени моји, да бисте знали да ме је Бог силно подржао и ојачао у свим мојим невољама, да бих сјутра могао храбро да умрем; и надам се да ће моје дјело бити запечаћено спаљивањем мог тијела. … Збогом, и немојте превише жалити за мном, јер ће моја чаша ускоро бити пуна. … Немојте се никоме светити за моју смрт… Једино што ме боли је то што не могу још једном да вас видим на овом свијету и што морам престати да проповиједам о слави Бога. Не тугујте, драги пријатељи. … Нека вас Божији анђели чувају да не подлегнете кушању мојих противника. … Благосиљам вас који сте ми жељели добро и праштам онима који су ми наносили зло код куће и у туђини. … Нека сјећање на мене почива у чистом срцу и учите своју дјецу ономе чему сам ја учио вас: да воле ближње, да буду миротворци, да буду скромни, и онда ће вам бити добро, и сад и у вјечности. …
Умјесто да буде застрашен Хусовим погубљењем, чешки народ је устао против паписта. Сабор који је Хуса осудио на смрт, проглашен је кривим за његово убиство, а свештеници који су подржали погубљење Јана Хуса протјерани су из земље, док су њихови самостани спаљени. Ослобођени од папске тираније, Чеси су убрзо спровели социјалне и правне реформе, и тако се уздигли се на виши цивилизацијски ниво у односу на остатак Европе. Иако су по вјерности својим вјерским начелима Хусити били прави пуританци, њихов дух вјерске толеранције отворио је врата њихове отаџбине да постане уточиште свим европским мислиоцима и покретима који су због своје слободоумности били прогоњени. Папу, као врховног поглавара католичке цркве народ је прогласио царем отпалог духовног Вавилона, а католичку религију је одбацио као идолопоклонство које је у непријатељству са истином јеванђеља. Ни Рим није сједио скрштених руку, већ је позвао крсташе из цијеле Европе да угуше овај просвјетитељски покрет. Скупишви огромну крсташку војску, састављено од 33 европске нације, Папа је обећао опроштење за све злочине који се у рату учине против чешких јеретика. На чело хусита стао је Јан Жишка, који је ускоро послије почетка рата потпуно ослепио, али који је био један од најспособнијих војсковођа свога времена. Уздајући се у праведност своје ствари, хусити су одољели најмоћнијим крсташким походима који су се пет пута безуспјешно дизали против чешког народа. Својом љубављу према правди и чистотом своје савјести, надвладали су страх од смрти. Та њихова побједа над смрћу остала је забележена у легендарној хуситској пјесми „Ко су ратници за Бога и његов закон?“, а коју су Хусити пјевали при сваком ратном сукобу са крсташима. Да би човјек могао да мисли слободно својом главом, независно од спољних притисака, пријетњи и манипулација, он треба претходно да побједи све оне своје слабости карактера због којих би био склон да се истине и правде одрекне. Он мора да побиједи свој сујетни страх од губитка одобравања средине, страх од губитка одобравања својих ауторитета, а понекад и страх од одласка у затвор или губитка сопственог живота. Шта се дешавало онда када је већина људи одлучивала да по цијену својих највећих жртви мисли својом главом? Шта се дешавало када је већина људи побјеђивала слабости свога карактера да би могла да остане доследна истини и правди?! Тада се тама средњег вијека расвјетљавала свјетлошћу новог вијека, дух просвијећености рађао је нову цивилизацију, а ослобођени људски ум доносио је благослов читавом човјечанству.
