- На данашњи дан, 6. јуна 1877. године у оквиру Вељег рата (1876–1878. године) почела је битка позната као Девет крвавих дана.
Добро стратешки осмишљен отпор османској војсци трајао је до 14. јуна и одвијао се долином Зете, од Острога до Спужа. По османским изворима, окршаји су трајали седам дана и нијесу, како је Сулејман-паша предвиђао, ишли на руку плановима тог дијела султанове војске да се сједини са јужном војском већ сјутрадан. О исходу ових борби извјештаји се не подударају, али је неспорно да је Сулејманова војска била преполовљена, а остатак убрзо повучен ка Бугарској гдје је недуго потом ушао у сукоб с руским трупама.
Октобра 1874. године у Подгорици, која је тада била погранични град Османског царства према Црној Гори, убијен је Јусуф-бег Крњић, знаменити османски чиновник. Највјероватније га је убио један блиски рођак војводе Марка Миљанова. У знак освете, Турци су извршили одмазду над становништвом и трговцима. Овај догађај је прозван Подгорички покољ. Он је резултовао лошим односима Црне Горе и Османског царства, које је још више погоршало избијање устанка у Херцеговини. Црна Гора је устаницима пружала велику војну и материјалну помоћ и заступала њихових интереса пред Портом. Црна Гора је за себе тражила дио Херцеговине што јој османска влада није хтјела уступити. Због тога је Црна Гора, јуна 1876. године објавила рат Османском царству, а одмах затим и Србија. Мимо воље влада у Београду и Цетињу, у Херцеговини је 1875. године избио устанак. Црна Гора у почетку помаже устанике тајно, а затим јавно. Мало Цетиње постало је важно дипломатско средиште јер се знало да оно држи конце за умирење устанка. Тада је закључен споразум Црне Горе и Србије о заједничком дјеловању. Црногорски ратни план предвиђао је офанзиву у Херцеговини на коју је упућено 14 батаљона на челу са књазом Николом. Наоружање црногорске војске било је далеко иза турског. Турска је у почетку ангажовала 36.000 људи, али је касније довукла појачања. Одлучујућа битка вођена је на Вучјем Долу. Турска војска је поражена и повукла се у Билећу и Требиње. Када је сазнала да се неће моћи проширити на Херцеговину (због интереса Аустроугарске), црногорска војска се пребацила у рејон Подгорице. Одлучујућа битка на јужном сектору вођена је на Фундини. Турска војска била је страховито потучена, након чега су услиједили порази у још неколико битака. Књаз Никола је априла 1877. године наредио настављање ратних операција. Турци доживљавају поразе у Острошком кланцу и код манастира Мораче. Турска војска се потом повлачи да би се борила против Руса. Црногорци ослобађају Никшић и Бар, чиме излазе на море. Напад на Подгорицу обустављен јер су стигле вијести о примирју.
На Берлинском конгресу Црној Гори је призната независност и добила је Никшић, Колашин, Спуж, Подгорицу, Жабљак, Плав, Гусиње. Плав и Гусиње су враћени Турској због побуне локалног становништва против Црне Горе. Преко Бара и Улциња, кога је добила 1880. године, Црна Гора је добила излаз на море. Није имала право да на њему држи ратну флоту нити да изграђује утврђења. Аустроугарска је тамо вршила поморску, санитарну и полицијску контролу. Територија Црне Горе увећана са 4.405 км² на 9.475 км².
- На данашњи дан 6. јуна 1944. године савезничке снаге у Другом свјетском рату искрцале су се у Нормандији у највећем десанту у историји, названом Дан Д.
Операција Оверлорд је било шифровано име за битку у Нормандији, којом је покренута савезничка инвазија западне Европе коју је окупирала Њемачка у Другом свјетском рату. Операција је отпочела искрцавањима на плажама у Нормандији. Падобрански десант је претходио амфибијском десанту. Скоро 160.000 војника је прешло Ламанш 6. јуна 1944. године, више од 3 милиона војника је било у Француској до краја августа. Савезничке јединице које су се бориле у Нормандији биле су из Канаде, Уједињеног Краљевства и САД. Пољске и снаге Слободне Француске су учествовале у борбама након десантне фазе, а ту су још били и мањи одреди из Белгије, Грчке, Холандије и Норвешке. Друге савезничке нације су учествовале у оквиру морнаричких и ваздухопловних снага. Када су савезници осигурали плаже, услиједило је тронедељно прикупљање војске на плажама прије него што је почело пробој са нормандијских плажа. Битка за Нормандију се наставила још два мјесеца, кампањама да се осигура мостобран у Француској и окончала се ослобођењем Париза и њемачким повлачењем преко Сене које се окончало 30. августа 1944. године. Напад је почео када је 5.000 бродова и 10.000 авиона кренуло у одлучујући напад на Хитлеров Атлантски бедем и напад за коначно ослобођење Европе од нацизма. Прије напада чамцима извршено је масивно поморско бомбардовање њемачких положаја на копну. То је поткријепило инвазију. Више од 4.000 чамаца јурнуло је ка зонама искрцавања. Инвазионе снаге чинили су Британци, Канађани, Американци, Пољаци и други који су се борили против нацизма. Авијација је напала њемачке положаје на копну, оклопне јединице, пешадијске и друге јединице и положаје трупа док су падобранци искакали дубоко у позадини од искрцавања на плажама. Њемачка одбрана била је затечена на три плаже али се на Омахи реорганизовала и пружила жесток отпор Савезничким трупама. Та плажа ће добити назив Крвава Омаха. Са утврђења топови су гранатирали бродове али је било касно. У неким дјеловима инвазије нијесу ни дејствовали. Али било како било Њемци су се добро утврдили и обиљежили поједине дјелове плаже именима да би знали како артиљерија да дејствује по искрцаним трупама. Авијација није имала авионе да пошаље у напад на Савезнике тако да су Савезници имали тоталну ваздушну премоћ. Митраљези су непрекидно тукли по искрцаним трупама тако да је било много мртвих и рањених. Војници нијесу имали заклон, многи су убијени одмах по изласку из чамца, неки на плажи док су неки успјели у кратерима које су направиле гранате да се заштите. Њемачки фелдмаршал Ромел мислио је како инвазија треба да буде заустављена на обали али се многи нијесу слагали с његовим мишљењем. Ромел је предузео све мјере за утврђење Атлантског бедема (од бодљикавих жица, бункера са митраљезима и пушкомитраљезима, артиљеријом, минским пољима…). Различите фракције унутар француског покрета отпора учествовале су у операцији Оверлорд. Поједине групе имале су задатак да нападају жељезничке пруге, путеве и да уништавају телефонске линије и електричне инсталације. Француски покрет отпора је са овим активностима требало да отпочне по пријему уговореног сигнала преко радио програма на француском језику. Дневно је емитовано више стотина оваквих порука како би се прикриле кључне поруке.
