- На данашњи дан, 6. новембра 1917. године почела је Октобарска револуција нападом на Зимски дворац у Петрограду.
Октобарска револуција је била друга фаза Руске револуције 1917. године (прва фаза је била Фебруарска револуција). Октобарску револуцију су предводили Лењин и бољшевици. Она је била прва марксистичко-комунистичка револуција у историји. Најважније револуционарне активности у Петрограду, тадашњој пријестоници Русије, су биле под командом Петроградског совјета, на чијем је челу био Лав Троцки и Војног револуционарног комитета. Револуција се сматра као реакција на напоре који су били стављени на царску Русију као резултат Великог рата.
Револуција је збацила Руску привремену владу, што је довело до Руског грађанског рата, који је пратио оснивање Совјетског Савеза. У почетку су догађаји називани Октобарска побуна. Временом, Октобарска револуција је почела да се посматра као врло важан глобални догађај и први у низу догађаја који ће положити темеље за Хладни рат, борбу између Совјетског Савеза и западних капиталистичких држава, укључујући и САД. Нарастајуће незадовољство радника и војника је изазвало да учине немире током неколико дана јула, који ће постати познати као Јулски дани. Ове немире је изазвала јунска офанзива против Њемачке. Јулске дане је такође изазвао бијес радника због њиховог економског положаја. Група од 20.000 наоружаних морнара из Црвеног Кронштата је умарширала у Петроград и захтијевала да совјети преузму власт. Пријестоница је била без одбране током два дана.
Након гушења немира, влада је окривила бољшевике за подстрекивање побуне и многе бољшевичке вође су били приморани да се крију. Лењин је повео своје снаге у побуну у Петрограду, против неефикасне Привремене владе Александра Керенског. Током свог већег дијела, немири у Петрограду су били без проливене крви, са Црвеном гардом, предвођену бољшевицима, која је заузимала владине установе уз мали отпор прије коначног јуриша на Зимски дворац у ноћи између 6. и 7. новембра. Дворац је заузет око 2 сата послије поноћи. Каснији званични совјетски документи о револуцији ће показати ове догађаје драматичнијим него што су заиста били. Филмови који су снимљени много касније показују велики јуриш на Зимски дворац и жестоке борбе, али су у стварности побуњеници наилазили на мало или нимало отпора и били су у могућности да практично уђу у зграду и да је освоје. Побуна је планирана тако да преда власт Другом сверуском конгресу совјета представника радника и војника који је почео 7. новембра. Када је објављен пад Зимског дворца, Конгрес је усвојио декрет о преласку власти на Совјет представника радника, војника и сељака и тако ратификовао револуцију. Следећег дана, Совјет је изабрао Совјет народних комесара као основу за нову совјетску владу, припремивши сазивање уставотворне скупштине, и усвојили Декрет о миру и Декрет о земљи. Декрет о земљи је ратификовао акције сељака широм Русије који су заузели приватно земљиште и подијелили га међу собом. Бољшевици су сматрали себе представницима савеза радника и сељака и овјековечили то схватање са српом и чекићем на застави и грбу Совјетског Савеза.
Покушаји бољшевика да преузму власт у осталим дјеловима Руског царства су били врло успјешни и на територијама са већинским руским становништвом – иако су борбе у Москви трајале двије недеље – али су били мање успјешни у дјеловима царства у којој Руси нијесу били већина, који су захтијевали независност. Успјех Октобарске револуције је трансформисао Руску револуцију по карактеру од либералне у социјалистичку. Европске силе су почеле да признавају Совјетски Савез почетком 1920-их и почеле да склапају уговоре са њим.
- На данашњи дан, 6. новембра 1787. године рођен је Вук Стефановић Караџић српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог рјечника српског језика.
Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су дјеца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вјештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе, из Дробњака. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX вијека. Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа, Вук је стао на снагу у вријеме јуначко. Стекао је и неколико почасних доктората.
Учествовао је у Првом српском устанку а након слома устанка преселио се у Беч. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних пјесама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то вријеме био језик образованих људи. Уз Копитареву помоћ и савјете, Вук је почео са сакупљањем народних пјесама и са радом на граматици народног говора. У Бечу је објавио збирку народних пјесама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“.
Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Идуће године је издао другу збирку народних пјесама под именом „Народна сербска пјеснарица“. У овој збирци су се нашле пјесме које су испјевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Као година Вукове побједе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дјела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. године, четири године након његове смрти. Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дјела могу писати чистим српским народним језиком. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по говору простога народа написана“ је, без обзира на несвршеност и непотпуност, дјело значајно као прва граматика говора простога народа. Основна вриједност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој примијенио принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нијесу имала својих гласова. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Јохан Волфганг Гете и браћа Грим.
Како је Вук у то вријеме боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. године штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Коначно, Вук је познатом њемачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дјело „Српска револуција“.
Вук је умро у Бечу 1864. године а посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
