- На данашњи дан, 7. децембра 1941. године јапански авиони напали су америчку поморску базу у Перл Харбуру на Хавајима и уништили велики број авиона и бродова, што је убрзало одлуку САД да се укључе у Други свјетски рат.
Рано ујутру, 7. децембра 1941. године, јапанска царска мораница извела је огроман превентивни напад на главну базу америчке пацифичке флоте, Перл Харбур, који је означио улазак Америке у свјетски рат који је већ трајао двије пуне године.
Јапан је у Други свјетски рат ушао са великим оптимизмом. Кина (тј. источни делови) је била под окупацијом већ четири године, Кореја преко четрдесет година, док су Велика Британија, Француска и Аустралија биле заузете ратом са Њемачком, коме су посветиле своје људе, ресурсе и пажњу.
Рачунајући да ће избацити САД из Тихоокеанског подручја, али и да би се осветили за пријетњу из Вашингтона о могућем ембаргу на нафту коју је Јапан увозио из Амеирке, полуге захуктале ратне машинерије царског Јапана устремиле су се ка истоку.
Јапанска флота се примицала Хавајима, дијелу океана гдје пловидба није била уобичајена због снажних вјетрова и високих таласа. Та рута је одабрана како Американци не би сазнали за примицање огромне јапанске флоте, у чијем је саставу било шест великих носача авиона. Саму акцију је предводио Исороку Јамамото, један од најспособнијих јапанских адмирала.
Седмог децембра ујутру, морнарица и авијација Јапана напали су Перл Харбур, поморску базу на Хавајима у намјери да задају јак ударац америчким снагама на Пацифику.
У овом нападу, Јапанци су уништили три бојна брода, 120 авиона и преко 3.300 америчких војника, а оштетили су 16 додатних пловила. Ипак, главна мета нијесу биле у Перлу. Носачи авиона америчке флоте отпловили су раније на маневре, на сјевер. Јапанци су пажљиво припремили акцију напада на америчку поморску базу Перл Харбур на једном од хавајских острва. С друге стране, на матичним острвима, јапански пилоти су се дуго припремали за напад учесталим вјежбама док су шпијуни омогућили податке о положају бродова.
Американци су знали да ће, прије или касније, избити рат с Јапаном, али нијесу могли ни замислити да ће Јапанци напасти њихову базу на Перлу авионима са носача. Зато су у тој луци Американци концентрисали већину својих бродова мислећи да су сигурни и спремни за дјеловање уколико Јапанци нападну Филипине.
- На данашњи дан, 7. децембра 1970. године западноњемачки канцелар Вили Брант, приликом службене посјете Пољској, неочекивано се поклонио, клечањем, пред спомеником жртвама нацизма у Варшави. Овај гест изазвао је опште одобравање широм свијета а Брант је наредне 1971. године добио Нобелову награду за мир. Био је то симболични врхунац његове политике попуштања и сарадње са земљама тадашњег Источног блока.
Посјета њемачког канцелара Вилија Бранта Варшави 7. децембра 1970. године у историји је уписана као тренутак напретка у њемачко-пољским односима. Тада је призната западна граница Пољске и тада је Брант пао на кољена.
За вријеме званичне посјете Варшави њемачки канцелар Вили Брант је посјетио Варшавски гето, положио вијенац на споменик жртвама нацизма, и клекнуо на кољена. Био је то непланиран и изненађујући гест којем није требало додавати велике говоранције. Касније је Вили Брант рекао да је урадио оно што људи и иначе раде када ријечи нису довољне.
Слика канцелара на кољенима обишла је свијет и у Немачкој изазвала бројне и различите реакције.
За тадашње комунистичке власти у Пољској овај чин је био неочекиван и њиме нијесу били сви одушевљени. У слику Њемаца, непријатеља и агресора, коју је његовала тадашња пропаганда, никако се није уклапао њемачки канцелар који клечећи моли за опроштај. Вјероватно због тога Брантов чин није ни изазвао велике реакције у Пољској. Тек 1989. године та слика је нашла мјесто у пољским уџбеницима.
Уосталом, тај чин и није био циљ Брантове посјете Варшави. Он се упутио у Пољску са циљем нормализације односа између двије земље. Наравно да је дијалог био од великог значаја за зближавање са Пољском. Границу дуж тока ријека Одре и Нисе, коју су нацртали савезници послије Другог свјетског рата, Њемачка до те посјете није званично признавала. То потврђује и Егон Бар, човјек који је осмислио политику Вилија Бранта: „Нама је било познато да без практичног признања границе на Одри и Ниси, која је у Западној Њемачкој представљала табу тему, никада неће доћи до немачког уједињења.“
У споразуму који је потписан 7. децембра 1970. године, Њемачка је први пут признала територијални интегритет Пољске. Вили Брант је урадио оно што су његови претходници оклијевали да учине – признао је границу на Одри и Ниси чиме је постало јасно да је Њемачка прихватила губитак источних територија.
За Пољаке је овај споразум био од велике важности. Први пут је Немачка признала западну пољску границу. А када је Вили Брант клекнуо пред спомеником жртвама нацизма, то је превазишло сва очекивања. Тај гест је постао симбол помирења у Европи – помирења Запада и Истока, Пољске и Њемачке.
