Vladika Sava

Љетопис, 7. март 2019

Име: Ljetopis 07.03.2019 (1781 umro vladika Sava Petrovic, 1850 rodjen Tomas Masari); Опис: Љетопис, 7. март Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан. 7. марта 1781. године умро је у својој резиденцији у Стањевићима црногорски владика Сава Петровић.

Vladika SavaСава Петровић успјешно је одржавао Црну Гору, уклијештену између непријатељског Отоманског царства и ненаклоњене Венеције, и наставио да гаји везе с Русијом које је успоставио владика Данило. На предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије Рајовић из Пећи приликом своје посјете Црној Гори током 1719. године. За живота митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и народним пословима. Након Данилове смрти, 1735. године, постао је нови митрополит. Помагао је Русију и Аустрију у њиховом рату са Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење хришћана на истоку. По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца Василија, којега је 1750. године завладичио српски патријарх Атанасије II Гавриловић и титулисао га: „Митрополит скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи”. Од 1750. године до 1766. године владика Сава и владика Василије заједнички су управљали црквеним и народним пословима у Црној Гори. Након Василијеве смрти, Сава је поново преузео самосталну управу.

Владика Сава је писао Русима:

„Заступи нас при Портје, что Греки не би мјешалис у сербски национ, тим нас вјечно одолжиш“, наглашавао је у писму. Обраћајући се митрополиту Платону писао је: „Јеже ли Б(о)г возгл(а)гољет во сердци јеја величанств освободит од Греков престол Сербској архиеп(с)копијпећкој, тој имјејет у вашој империји архимандритс(вјата)го патријарха Василија Беркића… сербских бит архиеп(иск)оп, вси сербскиј архијереји јего примут с радостију, да знајет турецки јазик и греческиј он, природниј Сербин да знајет“

Писмо је писао митрополит Сава, како сам каже, у име свих епископа. Он каже: „Мње в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој влалсти наподлежашчему својими черногорскими народи“.

И у обраћању Бечу је бранио интересе српске цркве: „Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо засада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увјек буде изабран по старом обичају… али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ.“

Матија Караман, задарски надбискуп је о Сави записао да је велики противник католицизма и да се приказује као потомак Црнојевића, па се назива господарем Црне Горе. Па какво се добро, пита се Караман, може очекивати од православних, који стоје под руским утицајем уз помоћ црногорског владике и под утицајем српског патријарха? Оптуживао је Саву за русофилство, које је наслиједио од владике Данила.

 

  • На данашњи дан, 7. марта 1850. године рођен је чехословачки државник и филозоф чешког поријекла Томаш Масарик, професор Прашког универзитета, први предсједник Чехословачке.

MasarikОсновао је 1900. године Народну странку, која је 1905. године преименована у Прогресивну партију. Од 1907. године био је посланик у парламенту Аустро-Угарске у којем се борио против режима Хабсбуршке монархије и за аутономију Чехословачке. Противио се агресивној аустроугарској политици на Балкану и анексији Босне и Херцеговине и веома је утицао на југословенску националистичку омладину уочи Првог свјетског рата. Рат је провео у емиграцији, настојећи да добије сагласност савезника за независност Чехословачке.

Томаш Масарик, оснивач Чехословачке, по многим мишљењима јесте најзначајнија личност новије чешке историје. Овај велики интелектуалац и хуманист, ријетки моралист у политици, био је близак са Југословенима, посебно Србима и Хрватима, многима је био универзитетски професор, учитељ политике, бранио је и одбранио Србе у чувеном велеиздајничком процесу… У Београду, код Београђанке, има улицу са својим именом.

За илустрацију блискости Масарика са Србима истицано је више пута да је током I свјетског рата, после одласка 1915. године из Прага гдје му је пријетило хапшење, он по свијету путовао с пасошом Краљевине Србије и радио на стварању Чехословачке. Ради се о два, а не о једном српском пасошу, оба са сликом носиоца и на његово име. Налазе се у Масариковом инстититу у архиву Академије наука. Сам пасош се, иначе, у историјским документима и литератури помиње само два пута – оба пута у књизи познатог чешког и свјетског писца Карела Чапека, која је писана у првом лицу, као монолог Масарика.

„Српски генерални конзул у Женеви дао ми је српски пасош. Име, мјесто рођења и занимање испунио сам правим подацима, јер нијесам хтио да лажем без потребе, а и да се не бих „издао“ ако би пасош био на друго име. Једино сам био уписан као држављанин Србије.“ …..„Када сам дошао у Лондон имао сам проблеме с пасошом. Добио сам у Женеви српски пасош, али да се случајно не бих при евентуалном саслушању „изрекао“, испунио сам све рубрике, осим држављанства, истинитим подацима: рођен у Ходонину, у Моравској, професор и тако даље. Нико ништа није ту примјећивао да није у реду, све док нијесам отишао да подигнем новац у лодонској филијали швајцарске банке у којој сам имао рачун. Благајник је одмахивао главом, био је то њемачки Швајцарац који се разумио у географију, каже „Моравска није у Србији“ итд… Али, ипак сам га „средио“ – рекао сам „кад тако добро знате географију, морали бисте знати да је Морава ријека у Србији, уосталом шта је вас брига за мој пасош“.