- На данашњи дан, 7. октобра 1042. године на Туђемилском пољу код Бара одиграла се позната битка у којој је дукљанска војска под вођством кнеза Стефана Војислава, родоначелника династије Војислављевића, поразила византијску војску.
Оснивач династије Војислављевића у двиjе значајне битке поразио је Византију и изборио се за независност Дукље. Смрћу кнеза Часлава Клонимировића прва српска држава је престала да постоји, а ромејски (византијски) цар лако их је вратио под своју контролу. Ипак, убрзо широм Балкана дижу се устанци и тада почиње успон српске владарске династије Војислављевића, назване тако по Стефану Војиславу, дукљанском кнезу. Од почетка XI вијека почела се међу српским областима истицати Дукља. Ту се склонио велики број утицајних и виђених људи и ту се почело стварати ново средиште националног и државног живота.
И Дукљани су употријебили прву прилику да се дигну на оружје за своју слободу. На чело устанка ставио се дукљански обласни кнез – окретни, подузетни и лукави Војислав. Али Византија је у тај мах била јача но што су устаници мислили. Савладани су и Војислав је одведен као талац у Цариград. Стефан Војислав је послије годину дана успио да побјегне и врати се у Дукљу, као и да преузме власт и над Травунијом и Захумљем. Након тога му се осмјехнула срећа – о обалу се разбила византијска лађа са државним новцем, па је кнез одлучио да је заплијени. Наравно, то је изазвало бијес у Цариграду, па су на Дукљу послали казнену експедицију.
Како пише Јован Скилица, „Георгије Проват, стигавши у земљу и запавши у гудуре, јаруге и беспутна мјеста, изгуби цијелу војску и сам се једва спасе“. Наравно, Византија није одмах одустала, па је 1042. године послала нову војску, када се одиграла чувена битка код Бара. „Заповједник војске Михаило крене на Трибале (византијски назив за Србе) и да савлада Стефана. Са 60.000 војника упаде у земљу Трибала, пролазећи путевима стрмим и кршним и врлетним и тијесним тако да упоредо нијесу могла ни два коњаника да иду. Срби су њима намјерно дозволили и допустили да улазе, док се Михаило није бринуо о безбједном повратку. На повратку, пошто су се напљачкали и накупили много плијена и заробљеника, кад путујући стигоше у тјеснаце, непријатељи почеше да бацају камење и гађају стријелама, док они око Михаила нијесу могли да се служе ни рукама ни оружјем. Неки погођени одмах погинуше, други се низ стрмине стровалише и јадно завршише, тако да се околне гудуре и рјечна корита напуне мртвацима. Паде их око 40.000, а изгине и седам стратега. Остали, кријући се по жбуњу и шумама и брдским гудурама, ноћу се спасу боси и голи, тужан и суза достојан призор онима који гледају“, пише Јован Скилица.
Након тога, Византија је прихватила независност Дукље, а Стефан Војислав је био владар. Наслиједио га је син Михаило, први српски владар са титулом краља.
- На данашњи дан, 7. октобра 1434. године први пут се у которским архивима помиње Црмница.
Црмница је једна од четири нахије Старе Црне Горе. На сјеверу се граничи са Ријечком нахијом, западном и југозападном страном, која чини природну планинску границу, са приморским племенима Брајићима и Паштровићима, и на југозападу дијелом са Спичом, на југу са Крајином, а својом источном страном Црмница се спушта према Скадарском језеру.
У Црмници постоји седам племена. Становништво у њима је веома разнородног поријекла. Црмница је насељена од давне прошлости. Срби су населили ниже, источне дјелове Црмнице окренуте према Скадарском језеру, још у прва времена досељења. Могуће је да су међу њима били и остаци старијег балканског становништва. Сви они су временом претворени у сталне насељенике на посједима подијељеним средњевјековној зетској властели, као и на црквеним посједима. Обимније досељавање становништва повезано је са турским освајањима, када почињу пристизати досељеници са разних страна (Стара Србија, Албанија, Зета).
Временом су досељеници почели притискати затечено старије становништво, јер су били ратоборнији и чврсто братственички устројени за разлику од старинаца који су те особине изгубили током живљења у феудалном поретку. Старинци су се током XV и XVI вијека исељавали према млетачким посједима у Приморју, нарочито Спичу и Паштровићима, гдје њихови потомци данас чине значајан дио становништва. Многа стара братства су се током неколико вијекова истражила. До средине XVII вијека, досељеници су сасвим превладали, и тада је настало и седам црмничких племена, умјесто дотадашње братствене и сеоске груписаности. Међутим, племенска свијест овдје никад није било тако јака као у другим дјеловима Црне Горе, а нарочито Брда, из разлога што се племена нијесу оформила према заједничком поријеклу (или барем идеји о њему), већ више под притиском одбрамбене и привредне нужности, као територијалне заједнице (изузетак су Глуходољани код којих је заједничко поријекло онај кохезивни елемент). Отуд, није необично што су, често, црмничка племена, или чак и братства из истог племена, ратовала међусобно, као и што, неријетко, нијесу једни другима помагали у случају сукоба са Турцима или неким сусједним племеном. Само већи турски напад могао је ујединити сву Црмницу. Племенско уређење у Црмници укинуо је књаз Данило половином XIX вијека, али је у народу остала да постоји традиционална подјела на седам племена. Према поријеклу, око четвртине црмничких братстава потиче од досељеника из Катунске и Ријечке нахије, четвртина из Старе Србије, Дукађина и сјеверних дјелова Албаније, четвртина од племена Васојевића, и последња четвртина од досељеника са разних страна Приморја, Црне Горе и Херцеговине. Један мали број Црмничана потиче у мушкој линији од старосједелаца који су ту живели прије XV вијека.
Црмничани су се, због скучености своје области, много и исељавали. Најприје стариначки родови под притиском дошљака у XV и XVI вијеку према Приморју, а затим због сталних сукоба са турском влашћу, подстакнути од Млетачке републике, многи су били принуђени да се, спасавајући голи живот, селе на њену територију. Црмнички пребези су засновали село Перој у Истри, које је и данас црногорска оаза. Од краја XIX вијека, па до Првог свјетског рата, много Црмничана иселило се у Америку, а послије 1918. године на Косово и Метохију, од 1945. године у Бачку, Београд, Подгорицу.
Племена у Црмници су: Подгор, Брчели и Дупило у Горњој Црмници, и Сотонићи, Глуходољани, Лимљани и Бољевићи у Доњој Црмници.
