- На данашњи дан, 7. септембра 1813. године први пут је употријебљен назив „Ујка Сем“ за Сједињене Америчке Државе, у уводнику њујоршког листа „Troy Post“.
Ујка Сем најпознатија је национална алегорија Сједињених Америчких Држава. Фигура је била широко распрострањена у јавности САД, да би је напокон и Сенат САД 1961. године, својом одлуком званично признао као такву. Ујка Сем се користи и разумије широм свијета. Изван Сједињених Америчких Држава, фигура се перципира као персонификована карикатура те земље, док је употреба имена „Ујка Сем” често израз критичког става према америчкој култури и политици. Ујка Сем је мршав, старији човек, бијеле боје пути, сиједе косе, козје брадице и обично озбиљног израза лица. Одјевен је у националне боје САД, тамноплави капут и црвено-бијеле штрафтасте панталоне. Његов цилиндар је обично украшен звијездама и пругама. Настанак фигуре Ујка Сем је највјероватније везана за Британско-амерички рат. Епоним фигуре је био Семјуел Вилсон, месар из града Троја у држави Њујорк од милоште називан „Ујка Сем” Вилсон, који је својим конзервираним производима од меса током рата снабдијевао америчку војску. Пошто је на своје производе, како су правила налагала, утискивао иницијале „У.С.” — скраћеницу за власника производа, неко је у шали рекао да ова слова на бурадима конзервиране говедине не стоје за „ United States ”, него за „Uncle Sam ” — „Ујка Сем”. Војници и шира јавност су убрзо прихватили ову анегдоту и тако је термин „Ујка Сем” постао надимак за Сједињене Државе. Премда је ова верзија приче одлуком Сената САД 1961. године постала и званична, бројне недоумице и приговори о поријеклу имена онемогућују да се са сигурношћу оно и расвијетли. Ујка Сем за своју популарност може захвалити, прије свега, карикатуристима и новинарима XX вијека, највише „оцу америчке карикатуре” — Томасу Насту. Данашњи изглед Ујка Сема илустровао је Џејмс Монтгомери Флег који је искористио Ујка Сема као рекламу на плакату за регрутацију у Први свјетски рат у служби америчке војске. Исти плакат је кориштен и у Другом свјетском рату. Током првог рата штампано је више од 4 милиона ових плаката, док је за време другог рата одштампано око 1 милион. Ујка Сем је тренутно, поред Кипа слободе, најважнији национални симбол Сједињених Држава. У њему су на живописан начин, у људском лику, спојено приказани држава, нација и народ Сједињених Држава, чиме је олакшана посматрачева идентификација. Тиме се фигура може окарактерисати као (позитивни) национални сликовни само-приказ, слика о себи. Но, поред свега овога, фигура је полазна тачка критике, посебно у карикатурама. Док се у Сједињеним Државама према Ујки Сему односе с поштовањем и стилизују га као „савјест нације”, карикатуристи у другим земљама се доста негативније односе према њему. Посебно у антиамеричком контексту је он носилац критике и оличење нпр. империјалистичких склоности и националне ароганције. Поред ове опште критике, која се противи националној идеји и њеној репрезентацији, друге критике иду у правцу Ујка Семове презентације као бијелог мушкарца.
- На данашњи дан, 7. септембра 1566. године у бици за Сигет, који је опсиједала турска војска Сулејмана Величанственог, погинуо је Никола Зрински.
Никола Зрински био је хрватски племић и генерал у служби Хабзбурга. У Европи је постао познат учешћем у бици код Сигета, и данас је један од највећих и најславнијих хероја код Мађара и Хрвата. Успјешно је ратовао и добио велики број битака. За војне заслуге, краљ Фердинанд му је дао Међимурје са утврђеним градом Чаковцем, који се од 1546. године налази у посједу породице Зрински, све до њиховог изумирања (крајем XVII и почетком XVIII вијека). Султан Сулејман креће са више од 100.000 војника и 200 топова на војни поход с циљем да освоји град који се налазио у срцу Европе, Беч, а затим и цијелу Европу. На том путу се, као препрека, нашло утврђење Сигет. У малом Сигету Зрински се ужурбано припрема за одбрану. Његова војска, састављена од хрватских, мађарских и њемачких војника, која броји око 2.500 војника, потпуно му је одана. Сви су чврсто одлучили да бране утврђење до последњег војника. Опсада је трајала пуних мјесец дана. Како се сигетска војска јуначки бранила и наносила велике губитке турској војсци, велики везир Мехмед-паша Соколовић шаље писмо у којем обећава Зринском да ће му даровати цијелу Хрватску ако му преда Сигет. Никола Зрински одбија ту понуду. Мало касније, Сулејман шаље доказ Зринскоме да су му заробили најстаријег сина Јурја у Међимурју, и тражи да му преда Сигет ако га жели живог. Зрински и то одбија. Потом је Сулејман послао још неколико писама у којима позива војнике да се предају, да не губе узалуд главе, па ће их султан још и наградити. Иако су знали да не постоје никакве могућности да им стигне помоћ, војници су наставили са борбом. Тако су од јутра до мрака одбијали многобројне јурише и наносили тешке губитке турској војсци. Султан Сулејман изненада умире у свом шатору, а велики везир Мехмед-паша Соколовић је вјешто сакрио његову смрт, да исцрпљеној војсци не би опао морал. Након што су 7. септембра ватреним стријелама запалили град, Турци су очекивали предају. Али Зрински и преживјели војници крећу у јуриш на турску војску и јуначки губе животе.
Јуначко дјело Николе Зринског изазвало је дивљење читаве тадашње Европе. Знаменити француски кардинал Ришеље, министар на двору краља Луја XIII, написао је ово: „Чудо је требало да Хабзбуршко царство преживи,. И то чудо догодило се у Сигету.“ Четворица преживјелих сигетских војника су касније откупљени, а међу њима је био нећак Николе Зринског који је касније вјерно описао сигетску катастрофу. Како су исцрпљени Турци изгубили око 30.000 војника, није им било друге него да одустану од инвазије на Беч и Европу.
