На данашњи дан, 8. јуна 1941. године британске снаге и јединице Слободне Француске у Другом свјетском рату извршиле инвазију на Сирију да би спријечиле оснивање база Сила осовине.
Сирија, или званично Сиријска Арапска Република, држава је у западној Азији. Граничи се са Либаном на западу, Израелом на југозападу, Јорданом на југу, Ираком на истоку, и Турском на сјеверу. Историјски, Сирија је некад обухватала територије данашњег Либана, Израела и територије Палестине и дјелове Јордана. Ова област Блиског истока се некада називала и Велика Сирија. Главни и највећи град је Дамаск. Име Сирије је изведено од назива за старо Асирско царство које се звало Сурија. Сирија је углавном веома сува земља, мада на сјеверозападу државе се могу видјети зелене површине. Сјевероисток и југ земље су важни пољопривредни региони. Еуфрат, најважнија ријека у Сирији, има ток на истоку земље. Овај дио земље се сматра једном од петнаест региона који представњају колијевку цивилизације. У велике градове спадају главни град, Дамаск, на југозападу, Алеп на сјеверу, и Хомс. Најзначајнија лука на Медитерану је Латакија. Сирија је била средиште једне од најстаријих цивилизација на свијету, што потврђује велики број археолошких ископина. Око ископина Ебле протезало се величанствено семитско краљевство, које се пружало од Црвеног мора на сјевер према Турској, а ка истоку до Месопотамије. Научници вјерују да је језик којим се говорило у Ебли најстарији из групе семитских језика. Сирију су окупирали бројни народи, Хананци, Јевреји, Арамејци, Асирци, Вавилонци, Персијанци, Грци, Јермени, Римљани, Византинци, Арапи, док су један дио освојили Крсташи. Сирија је, као и остатак региона, била под вишевјековном влашћу Османског царства. Данашња Сирија је била један од центара оснивања хришћанства. Османска власт над Сиријом се завршила када су Арапи, пред сам крај Првог свјетског рата ушли у Дамаск. 1920. године су у Сирију ушле француске снаге и успоставиле своју власт. Раздобље француске владавине је обиљежено наглим порастом национализма и суровим угњетавањем, али је истовремено спроведена и модернизација инфраструктуре. Након одласка Француске, 1940. године, Сирија је пала у руке вишијевске владе, све док је 1941. године, нијесу заузеле Уједињено Краљевство и снаге Слободне Француске. Стални притисак Британаца и сиријских националистичких група приморао је Французе да 1946. године напусте Сирију, остављајући земљу у рукама претходно образоване републиканске владе.
Башар ел Асад предсједник је Сиријске Арапске Републике. На предсједнички положај је изабран након смрти свог оца Хафиза ел Асада. Средњу школу је похађао у Дамаску, дипломираао је медицину на Универзитету у Дамаску. Специјализовао је офталмологију и наставио је студије у Лондону све до 1994. године. Године 1995. био је на челу Сиријског рачунарског друштва радећи на ширењу информатичке културе по цијелом свијету. Од 1995. године нагледао је реформске програме два министарства, за образовање и за високо образовање. Године 1988. придружио се војсци и служио је у интендантији. Прошао је кроз многобројне војне курсеве и вјежбе. Унапријеђен је у ранг генерал-лајтнанта и постављен за команданта Војске и Оружаних снага. 2000. године изабран је за предсједника Републике и дужност је преузео након полагања заклетве пред Народном скупштином. Као предсједник Сирије успјешно је предводио борбу против терористичке Исламске државе која је поражена и уништена на територији Сирије.
На данашњи дан, 8. јуна 1871. године аустроугарски цар Франц Јозеф I објавио одлуку о укидању Војне крајине, која је представљала аустријски гранични појас према Турској по успостављању двојне Аустро-Угарске монархије.
Од краја XV вијека кад су Турци освојили српске земље, на напуштена имања близу границе са Аустријом, која се углавном протезала дуж садашње границе Босне и Хрватске, затим кроз данашњу Србију ријеком Савом и Дунавом, насељавају се Срби из унутрашњости. Многи од досељених Срба бјеже преко границе под власт цара, неправославног али ипак хришћанског. На територији данашње Хрватске и прије тих великих пресељавања Срби су били значајно присутни. Срби су били присутни изнад Саве у Славонији, Барањи и Западном Срему. О српском присуству испод ријеке Саве јасно свједоче писани документи из IX вијека и манастири Крка, Крупа и Драговић у Далмацији, сви из XIV вијека. Ораховица у Славонији (дио Хрватске изнад ријеке Саве) изграђена је још у XV вијеку, Лепавина такође у Славонији у XVI вијеку. Ипак највећи број српских породица преселио се у те области од почетка XVI вијека. На територијама које су у тадашњем аустроугарском царству населили Срби, створена је Војна Крајина (Војна граница). Срби су кроз дуг период били „живи зид“ између Отоманског царства и Аустро-Угарске, односно римокатоличког Запада, који није био наклоњен Србима као православним и исламског Истока који је у Србима видио „безбожнике“. На Србе је вршен притисак да се одрекну своје православне вјере и пређу под духовну власт римског папе, али због тога што су били потребни Царевини, до извесне мјере толерисана им је и разлика у вјери. Срби граничари су били познати по свом јунаштву и Аустријска царевина ослањала се на њих као брану пред најездом Турака. Због својих заслуга, Срби су од Аустријске царевине добијали одређене повластице. То је утицало, на појаву нетрпељивости према Србима од стране Хрвата. Нетрпељивост је посебно порасла када је престала опасност од Турака и Војна граница изгубила на значају. Стварањем Југославије после Првог свјетског рата Срби Крајишници нашли су се у једној држави са Хрватима, Словенцима али и Србима из Србије и Србима из осталих српских земаља на Балкану. Хрватски сарадници Хитлера, усташе, током Другог свјетског рата побиле стотине хиљада Срба из Крајине и Босне и Херцеговине. Педесет година касније, Срби који су преживјели покољ, у вријеме грађанског рата у Југославији прогнани су од стране Хрватске војске и полиције 1995. године.
Из повеље Аустријског цара Фердинанда I (1538.):
„…овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује…како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе…
Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо…ми им… дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:
Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју…без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења…
Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе…„
