- На данашњи дан, 8. марта 2004. године Хашки трибунал објавио измијењену оптужницу против хрватског генерала Анте Готовине, која га терети за учешће у удруженом злочиначком подухвату ради присилног и трајног уклањања српског становништва из Републике Српске Крајине у периоду од 4. августа до 15. новембра 1995. године.
8. марта 2005. године премијер ткз. Косова Рамуш Харадинај поднио је оставку и наредног дана предао се суду у Хагу, пред којим је оптужен за злочине на Косову током оружаних сукоба 1998. и 1999. године.
Сви судови су утврдили да су почињени масовни ратни злочини над Србима у Хрватској, БиХ, као и на Косову и Метохији, али ниједан од господара рата није осуђен. Међународни суд у Хагу за ратне злочине почињене на територији бивше СФРЈ је констатовао у свим пресудама гдје је суђено хрватским, албанским и муслиманским господарима рата да су злочини постојали, али је доносио ослобађајуће пресуде уз образложење да нема доказа да су оптужени одговорни за те злочине. Основни проблем који се провлачио кроз више предмета био је да су сви Хрвати, Бошњаци и Албанци водили одбрамбене ратове, сви сем Срба. С друге стране у предметима су Срби једини означавани као агресори.
Када је ријеч о правоснажном ослобађању Анте Готовине, битно је било што нијесу били пронађени ни “топнички дневници” о дејству артиљерије у вријеме “Олује”.Некадашњи припадник Легије странаца у Хрватску је дошао по избијању сукоба 1991. године. Именован је за заповједника гардијске бригаде, а почетком 1993. године, у чину пуковника, постављен је за заповједника Зборног подручја Сплит и на том мјесту остао је до 1996. године. У Хашком трибуналу му је суђено само за злочине у акцији хрватских снага “Олуја” 1995. године. У тој акцији протјерано је око 250.000 Срба, а око 2.000 је нестало. Међународни суд је у поступку утврдио за “Олују” да су се догодили злочини који би могли бити елементи геноцида, али није доказана специфична геноцидна намјера. Готовина је у Хагу првобитно био осуђен на 24 године затвора, али послије жалбеног поступка донијета је коначна ослобађајућа пресуда. Неспорне чињенице су да су почињени злочини током акција код Масленице, око Динаре, на Ливањском пољу и близу Гламоча, у Босанском Грахову, Стрмици, Книну, Дрвару и Мркоњић Граду. На свим тим мјестима биле су јединице под командом Готовине. Република Српска је иницирала у БиХ поступак против 16 хрватских генерала због ратних злочина. Готовина се терети за злочине против српских и бошњачких цивила на подручију Ливна. Такође под сумњом је за масакр 150 заробљених војника Републике Српске код Мркоњић Града. Готовина је 17. новембра 2016. именован за посебног савјетника потпредсједника Владе Хрватске и министра одбране Дамира Крстичевића.
У случају Рамуша Харадинаја било је кључно да је убијено више свједока, а скоро сви су били застрашивани и под притиском. Међу бројним доказима Харадинаја као одговорног за злочине терете и сачуване писане наредбе које је потписао у својству команданта ОВК у Метохији. На мети ОВК прва се нашла полиција у селу Лауш, а затим су напади терориста постали интензивнији и већ до маја 1998. године села око Пећи, Ђаковице, Дечана и Клине била су етнички очишћена од српског становништва. Од марта до септембра 1998. године на подручју које су контролисале Харадинајеве јединице убијено је 30 полицајаца.
Харадинај је својеручно потписао наредбе којима је већи број припадника ОВК упутио на подручје села Лођа, код Пећи, гдје је убрзо почињено више злочина над полицајцима и српским цивилима. Међу документима су и докази за убиство 13 жртава (међу којима су и дјеца), од којих је неке, према тврдњама свједока, лично убио Харадинај. Према свједочењима које је скупило српско правосуђе, Харадинај је лично силовао више жртава, у ђаковичком хотелу „Паштрик“ који је служио као импровизовани затвор. Жртве Харадинаја и његових сабораца били су Срби, Роми и Албанци који нијесу подржавали ОВК. За свирепо мучење и убијање мајке и кћерке у близини Суве Реке осумњичени су припадници ОВК под директном командом Харадинаја. Харадинаја је српско правосуђе довело и у везу са трговином органима. Свједок Албанац који је био возач ОВК и учествовао у пребацивању Срба са Косова на сјевер Албаније изјавио је да су браћа Рамуш и Даут Харадинај у зони Дукађини након окончања сукоба 1999. године организовали хватање преосталих Срба и њихов транспорт у Албанију. Током поступка у Хагу, 19 свједока Харадинајевих злочина су мистериозно убијени, а истрага није довела до извршилаца. Рамуш Харадинај али и његов брат Даут Харадинај, осим што су осумњичени за ратне злочине, доводе се у везу с исламистичким терористичким организацијама, а означени су као предводници моћног криминалног клана, која је усмјерена на „илегалну трговину оружјем, дрогом, акцизном робом, краденим возилима, као и рекетирањем албанског становништва“.
- На данашњи дан, 8. марта 2007. године градоначелник Подгорице др Миомир Мугоша уручио је хрватском предсједнику Стјепану Месићу Повељу почасног грађанина Подгорице. Месић је Повељу примио у свом кабинету у Загребу.
Почетком децембра 1991. године, Стјепан Месић, аутор књиге „Како смо срушили Југославију“ у хрватском парламенту констатује: „Мислим да сам обавио задатак, Југославије више нема.“ Шест мјесеци касније, у мају 1992. године, предсједник Хрватске Фрањо Туђман подсјећа окупљене масе на загребачком Тргу бана Јелачића: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Да то нисмо учинили, да се нијесмо наоружали, не бисмо дошли до циља!“
О политичким и грађанским ставовима Стјепана Месића доста говори снимак настао 1992. године, док је био на дружењу са заповједницима. Снимак почиње колективним исмијавањем броја убијених логораша српске националности, да би Месић убрзо узео ријеч те устврдио да је Јасеновац радио до 1947. године и да се радило о радноме логору, наводећи и да је потребно довести и „свјетску комисију па то раскринкати'“. „То су били радни погони“, казао је Месић, наводећи да су људи били „практично спашени“ кад би дошли у Јасеновац, јер је то значило да неће бити убијени, већ употријебљени као радна снага. „Људи су умирали, као што су људи у рату и иначе умирали, од тифуса од дизентерије… Али то су били радни погони. Било је глупо некога научити радити кожу па га након тога убити“, навео је. „Прошло би по 15 дана до мјесец дана да нитко није умро. Дјеца су умирала, с матерама би долазили, исцрпљени“, казао је Месић.
Крајем 2006. године откривен је снимак с Месићевог путовања у Аустралију, почетком деведестих година прошлог вијека, на којем се види да анимира публику у емиграцији позитивним излагањем о НДХ, коју је сматрао хрватском побједом. „У Другом свјетском рату Хрвати су два пута побиједили. Ми немамо разлога никоме се испричавати. Траже од Хрвата да клекну пред Јасеновац. Ми немамо пред ким шта клечати. Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња, када су силе Осовине признале хрватску државу. Побиједили смо јер смо се нашли послије рата опет с побједницима за побједничким столом“, казао је тада Стјепан Месић, почасни грађанин Подгорице.
