Blazo Boskovic

Љетопис, 8. октобар 2019. године

Име: Ljetopis 08.10.2019 (1912 Blazo Boskovic, 1931 Dragoslav Srejovic); Опис: Љетопис, 8. октобар Тип: audio/mpeg

На данашњи дан, 8. oктобра 1912. године погинуо je познати бјелопавлићки јунак Блажо Бошковић, бригадир црногорске војске, перјаник, перјанички капетан и командант Бјелопавлићке бригаде и Друге дивизије.

Blazo BoskovicРођен је у Орјој Луци код Даниловграда. Већ као шеснаестогодишњак, био је добровољац у Црногорско-османском рату 1876–78. Године. Пред Први балкански рат постављен је за команданта Зетског одреда за операције око Скадра, али је убрзо послије њега на то мјесто постављен пријестолонаследник Данило. Живот је изгубио почетком Првог балканског рата, командујући главном колоном која је имала циљ да освоји главни дио турских положаја код Дечића (Фундина). Начин на који је погинуо није разјашњен. Погибија Блажа Бошковића спада у најконтроверзније моменте црногорске прошлости. Наиме, страдао је првог дана Првог балканског рата, уочи напада на Скадар. Како? То, званично, нико не зна. Војвода Божо Петровић, близак рођак краља Николе,  био је први заговорник теорије „самоубиства“. По његовим ријечима, записаним негдје око 1920. године, послије састанка црногорског Ратног савјета, на коме је бригадир Блажо Бошковић постављен за команданта Зетског одреда,  војвода је разговарао са Краљем и замјерио му да није правилно урадио што ниједан од његових синова нема неки високи командни положај. Наводно је војвода Божо предложио краљу да за команданта Зетског одреда постави пријестолонаследника Данила. Краљ се опирао, јер је бригадир Бошковић већ био именован, али је на војводино наваљивање попустио и преиначио одлуку Савјета. Сјутрадан је краљ позвао Данила и саопштио му да треба да преузме команду Зетског одреда, а бригадир Бошковић да се врати на дужност команданта Друге дивизије. Данило, међутим, није одмах пошао за Подгорицу, него дан касније. Пошто је Блажо Бошковић већ примио дужност команданта одреда, ова измјена га је озбиљно погодила. Он је отпутовао у штаб Друге дивизије прије Даниловог доласка у Подгорицу, и када га је овај касније позвао у свој штаб, није хтио да дође. А када је послије свега тога пропао план о благовременом обухвату Дечића, Бошковић то наводно није могао да поднесе и извршио је самоубиство. Многи оспоравају овај сценарио. Постоје подаци да су се Бошковић и млађи Николин син, принц Петар, нешто свађали око команде, и неки ће у Петровој сујети видјети „наређење“ младога принца да Бошковића убију. Бригадир Бошковић погинуо је послије обиласка положаја на коме је требало сјутрадан његова дивизија да изведе борбене операције. Погинуо је у непосредној близини шатора принца Петра и сахрањен је тајно, без војних почасти и свештеника. Чињенице су да је Блажо Бошковић одавао лик најбољег команданта у црногорској војсци послије Јанка Вукотића, да је био омиљен и цијењен међу војницима, располагао најјачим везама и гласом свога ауторитета у Сјеверној Албанији, да је био намјеран да убрза марш на Скадар знајући да тих дана у Скадру нема више од четири-пет табора турске војске, нити икаквих утврђења за јаку одбрану, да у тим данима још није било покренуто питање Албаније код великих сила и да је промјеном команданта тешко повријеђена част једног угледног Црногорца.

 

На данашњи дан, 8. октобра 1931. године рођен је  Драгослав Срејовић, српски археолог и академик.

Dragoslav SrejovicКада се једног дана буде писала историја археологије код Срба, централно мјесто заузеће несумљиво врсни археолог , културни антрополог, професор универзитета и академик, професор Драгослав Срејовић. Трагање за старим свијетом и далеким цивилизацијама довело га је до великих открића и до откопавања археолошких налазишта као што су: праисторијска култура Лепенског Вира на Дунаву и царска римска палата Ромулијана у Гамзиграду. Он није био само археолог који је ископавао материјалне доказе о постојању давних људских цивилизација, он је покушавао да то давно вријеме прије свега разумије. Драгослав Срејовић говорио је да је „археологија у ствари прича о изгубљеним сазнањима које треба изучити на умјетнички начин“, те да је оно „што ми поименце памтимо и учимо, само мали одсјечак људског трајања“. Руководио је археолошким ископавањима 67 праисторијских и античких локалитета у Србији, Босни и Црној Гори (Дукља, Сребреница, Лепенски Вир, Власац, Дивостин, Гамзиград, Шаркамен и др.). Објавио је више од 200 радова у земљи и иностранству. Био је директор Галерије САНУ, а потпредсједник САНУ од 1994. године. Свој живот, емоције и стваралачку енергију окренуо је у потпуности својој великој љубави – археологији. Срејовић користи сво расположиво вријеме за обогаћивање свог знања, учествује у археолошким ископавањима и објављује запажене чланке различите тематике. Скоро свака нова књига из историје, психологије, филозофије, социологије, историје умјетности, етнологије, религије, из књижевности, заокупљала његову пажњу и његово вријеме. Невјероватном енергијом, интелектом и посвећеношћу успијевао да је све усклади, да све то прочита, апсорбује и угради у своју мисао, а да не пропусти ни позоришне и оперске представе, балет, филмове, значајне изложбе. Био је пасионирани читалац. У његовој личној библиотеци на страницама Борхесове „Изабране пјесме“ Срејовић је на маргини пјесме „Читалац“ означио стихове: „Нека се други хвалишу страницама које су написали ја се гордим онима које сам прочитао“. Стих који толико пуно говори о њему самом. Једно сензационално откриће које је умало збрисано са лица земље донијело је њему и читавој тадашњој југословенској археологији огроман међународни публицитет и признање. Ископавања која је водио 1964. године изнијела су на свјетлост дана културу Лепенског Вира из палеолитског периода, са најстаријом монументалном скулптуром у Европи и људском насеобином. Говорећи касније о свом открићу он је писао: “Лепенски Вир. Пазите, сви су навалили на Ђердап прије мене, разграбили главне локалитете, а мени оставили неки мали; мислили су да ће ме мрзити да ту копам. А ту откријем најстарију монументалну камену скулптуру свијета. То је стварно нешто невјероватно… Мени је један чувени мађарски антрополог, који је проучавао кости Лепенског Вира рекао да га моје тјеме и то што скоро немам врат подсјећа на људе из Лепенског Вира…”.Следеће велико откриће била је царска римска палата Ромулијана у Гамзиграду гдје је руководио археолошким ископавањима у периоду од 1970. до 1996. године. Срејовић је научно расвијетлио постојање утврђене царске палате чиме је срушио раније заблуде о карактеру и улози Ромулијане. Палату и цијели комплекс је објаснио као сакралну цјелину, мјесто починка императора Галерија, мјесто гдје је обављена апотеоза његове мајке Ромуле. Свједоци кажу да су последње ријечи археолога Драгослава Срејовића, између осталих биле: „Не дозволите да се Ромулијана, богата шкриња која блиста у својој величанственој усамљености – претвори у змијарник“. Данас се царска палата Феликс Ромулијане налази на УНЕСКО листи свјетске баштине. Срејовић је дао нимало ружичасту прогнозу будућности човјечанства: „…човјек ће остати онакав какав је данас, а какав је био и у прошлости: биће нагона и инстикта, у већој или мањој мјери дивље, спремно на све кад је у питању његова егзистенција. Никада се неће остварити његови снови о слободи, правди и једнакости, никада неће постојати један стил живота, један начин мишљења и понашања, вјере или идеологија подједнако добрих за све појединце, заједнице, народе и човјечанство у цјелини… На срећу, људи ће, као и до сада, волети и мрзити, рађати се и умирати, ратовати и мирити се. Показаће се као што је прошлост много пута потврдила, да се сваки усрећитељ људи прије или послије преображава у њиховог највећег унесрећитеља, да су све идеологије више порушиле него што су изградиле, да морамо назадовати да би смо напредовали и разарати да би смо изнова градили. То су поруке прошлости за нашу сјутрашњицу, а и за нашу даљу будућност.“