History Of Russia. Prince Vladimir

Љетопис, 8. септембар 2019

Име: Ljetopis 08.09.2019 (Kupinovo Polje, Kapitulacija Italije); Опис: Љетопис, 8. септембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 8. септембра 1380. године велики московски кнез Димитрије Иванович Донски у бици код Куликова потукао је татарску војску, што је била прва побједа Руса над Татарима који су у XIII вијеку загосподарили Русијом.

History Of Russia. Prince VladimirНакон више од стотину година татарске превласти, московски велики кнез Дмитриј Донски одбио је да прихвати једну њихову одлуку везану за судбину кнежевине. Монголска инвазија средином  XIII вијека уништила је Кијевску Русију чији је центар било велико кнежевство у пријестоници данашње Украјине. Та територија је дошла под директну власт татарског кана, док су сјеверне руске кнежевине – између и око ријека Волге, Оке и Москве – постале вазалне државице. Монголи нијесу сматрали да је вриједно њиховог труда и енергије владање тим сиромашним и пустим простором па су управу препустили руским кнежевима у замјену за данак. У том периоду почиње да расте моћ Московског кнежевства које се све чешће сукобљава са Рјазањским великим кнежевством. Онда се као регионална сила појављује и Велико кнежевство Литванско која преотима од Татара већи дио данашње Украјине, укључујући и сам Кијев. Златна хорда (како се звала монголска, односно татарска држава на истоку Европе и западу Азије) има и унутрашњих проблема, поред губитка територије. Пошто се појавио ривалски кан у Централној Азији, Токтамиш, а желећи да потврди легитимност свог регентства, Мамај одлучује да лично стане на чело војске која 1380. године маршира ка Москви. Уговара савезништво са литванским великим кнезом Јагелом и рјазањским великим кнезом Олегом. Са друге стране, Дмитриј окупља скоро све остале руске кнежевине; многи рјазањски ратници одбијају да послушају Олега и прелазе на страну Дмитрија. Свети Сергије Радоњешки (оснивач манастира Свете Тројице код Москве, обновитељ монаштва у сјеверној Русији) благосиља његову војску и шаље чету монаха-ратника да му помогну. Дмитриј одлучује да пређе Дон и да на Куликовом пољу наредног дана нападне Татаре прије него што им стигну савезници (Куликово име дугује птици као и Косово: „кулик“ је руска ријеч за спрудника).  Московски велики кнез Дмитриј у прву борбену линију поставља елитне одреде, док је у другој линији главнина окружена крилима које чува густа шума која спријечава Татаре да их ту нападну. Иза је резерва, као и скривена коњица. Мамај је, с друге стране, све ставио у једну борбену линију. Битка је почела двобојем руског и татарског првака, калуђера Александра Пересвета и Темир-мурзе. Оба борца су погинула, али Рус није пао из седла. Дмитриј је такође извео и једну превару: замијенио је оклоп и стег са бољаром Михаилом Бреноком, који се претварао да је велики кнез док се велики кнез претварао да је обичан витез. Трик је успио, јер су Татари много енергије потрошили на лажну мету (коју су и убили, нажалост). Додуше, и Дмитриј је био рањен и онесвијестио се након битке од губитка крви. Руси су послије три сата битке успјели да задрже монголске насртаје. Затим је скривена коњица кнеза Владимира од Серпухова кренула у напад, под командом кнеза Боброка (обојица су били с Дмитријем у роду), и разбила татарску линију. Татари су се дали у бијег, а коњица за њима. Јурили су их 50 километара. Сва канова стада су пала Дмитрију у руке. Дмитриј је добио и надимак Донски. Након што је чуо шта се десило на Куликову, литвански велики кнез Јагел окреће војску натраг. Олег бива принуђен да прихвати Дмитрија за свог суверена. Куликово је, прекретница јер је улила самопоуздање Русима и показала да је побједа против Златне хорде могућа. Формално-правно, тек је 1480. године Московско велико кнежевство, које је до тада већ окупило све руске државице, постало је независно од Златне хорде.

 

  • На данашњи дан, 8. септембра 1943. године објављена је безусловна капитулација Италије у Другом свјетском рату.

Kapitulacija ItalijeКапитулација Италије или Примирје означава споразум на основу кога је Краљевина Италија окончала учествовање у Другом свјетском рату на страни сила Осовине. 13. октобра, 1943. године Краљевина Италија објавила је рат Њемачкој и 1943-1945. године италијанска војска се борила на страни антихитлеровске коалиције против њемачких трупа, како на италијанској територији тако и у Југославији, Албанији, Грчкој и Француској. Представљао је изузетно важан догађај, с обзиром да су њиме Осовина остале без кључног члана своје коалиције, а западни савезници добили упориште у континенталној Европи одакле су могли да угрозе Њемачку. Иако је истим споразумом Италија прешла на страну Савезника, наде да ће тај догађај довести до брзог окончања рата нијесу се испуниле, с обзиром да су њемачке трупе успјеле да окупирају највећи део италијанске територије, разоружају италијанску војску и инсталирају квислиншки режим Италијанске Социјалне Републике. На простору бивше Југославије је овај догађај имао значајне последице с обзиром да су партизанске снаге најбоље искористиле капитулацију италијанских снага како би стекле драгоцјено оружје и опрему.

Након пораза њемачко-италијанских снага у Сјеверној Африци, Савезници су бомбардовали Рим  маја 1943. године. Недуго затим исте године Савезници се искрцавају на Сицилију, а непуна два мјесеца касније извршена је и инвазија на само Апенинско полуострво септембра 1943. године. У прољеће 1943. године, италијанска војска је била у расулу, а о свему томе је морао да брине дуче Бенито Мусолини, који је губио подршку министара и италијанског народа. Ускоро је уклонио с положаја све министре који су били више вјерни краљу Виктору Емануелу него фашистичком режиму. Такав Мусолинијев потез описан је као напад на краља, који је све више критиковао слабо стање у италијанској војсци. Након неколико одлука, краљ Виктор Емануел је, вјероватно, почео да размишља о приближавању Савезницима и рушењу Мусолинијевог режима. Да би остварио те циљеве, краљ је затражио помоћ Дина Грандија. Гранди је био један од водећих људи у фашистичкој хијерархији, а у млађим данима, сматрали су га Мусолинијевим замјеником или алтернативом. Краљ је био мотивисан и Грандијевим размишљањима о прилагођавању фашизма према новој ситуацији. Разни амбасадори, као Пјетро Бадољо, рекли су му да размотри могућност да замијени Мусолинија на мјесту дучеа. Тајној завјери се придружио и Ђузепе Ботаи, други фашиста на високом положају и министар културе, те Галеацо Ћано, вјероватно други најмоћнији човјек у бившој Фашистичкој странци и Мусолинијев зет. Завјереници су имали циљ да врате стару моћ италијанском краљу. Јула 1943. године италијански парламент престаје да буде вјеран Мусолинију и враћа се стара краљевска моћ. Истог дана Мусолини је морао да се састане с краљем, гдје је разријешен свих премијерских дужности. Када је одлазио са састанка, Мусолинија су ухапсили карабињери. На мјесто премијера дошао је италијански маршал Бадољо. Бадољево именовање новим премијером покопало је наде Грандију да постане нови дуче. Именовање Бадоља за премијера није промијенило италијански положај међу силама Осовине. Међутим, то је био корак напријед од стране династије Савоја према миру. Од тада почињу покушаји да се склопи мир са Савезницима.