- На данашњи дан, 9. августа 480. прије Христа Персијанци су, под вођством краља Ксеркса, победијили у тродневној бици код Термопила војску спартанског краља Леониде.
Термопилска битка је сукоб који је вођен између савеза грчких градова-држава на челу са Спартом и Персијског царства код Термопилског пролаза у централној Грчкој. Та битка је дио Грчко-персијских ратова. Иако су Персијанци на крају извојевали побједу, ипак су Спартанци и њихов вођа Леонида били ти који су ушли у легенду.Однос снага био је апсолутно на страни Персијанаца. Персијанци су били 30 пута бројнији од Грка. Персијанаца је било између 200.000 и 250.000 ратника, док је здружена армија Грка бројала тек око 7.000 бораца, од тога 300 Спартанаца. Па ипак, управо та мала сила вођена спартанским краљем Леонидом блокирала је једини пут којим је војска Ксеркса могла да напредује. Знајући исход битке унапријед, спартански краљ Леонида је углавном одабрао војнике, који су већ имали синове. Спартанци су знали да је учествовање у тој бици сигурна смрт, али нико није одбио позив. Планински кланац Термопиле (у преводу са грчког “огњене капије”) одабран је као најпогодније мјесто за одбрану због повољног терена. Тај пролаз је био толико узак да се двоја бојна кола нису могла мимоићи. С једне стране је била планина, а са друге море. Пуна три дана Грци су задржали Персијанце наносећи им огромне губитке. Због терена Персијанци нијесу могли да опколе Грке, тако да њихов далеко већи број није долазио до изражаја. Чак су и “Персијски бесмртници”, елитна краљевска гарда, коју је Ксеркс послао другог дана, морали да се повуку. Прича о издаји стара је колико и људски род. Када је у питању битка код Термопила, записи говоре о томе да је послије другог дана битке, Грк Ефијалт побјегао код Персијанаца и одао постојање посебног, слабо брањеног пролаза кроз Термопиле. Захваљујући овој информацији, Персијанци су Грке заскочили с леђа. Вођа Спартанаца Леонида је закључио да је даљи отпор узалудан. Ипак, то није значило да планира да се преда. Трећег дана битке отпустио је све грчке војнике осим својих Спартанаца. Њих 300 сачекало је Персијанце. Након што су им поломљене дуга копља Спартанци су наставили да се боре са кратким мачевима. У бици је убијен Леонида, али су Спартанци наставили борбу да одбране његово мртво тијело. Када су остали без мачева, борили су се као звијери рукама и зубима. Остало је записано да су се Персијанци смртно плашили и ненаоружаних Спартанаца. Последње Спартанце побили су кишом стријела. Иако је то била тактичка побједа за Персијанце, то је био тежак ударац за њихову армију. Прича о Леониди и његових 300 јунака пронијела се брзином муње кроз антички свијет дижући морал Грцима и страшећи непријатеље. На мјесту славног боја постављена је плоча у којој је урезан епитаф: “Путниче, кад стигнеш Спартанцима реци да падосмо вјерни њиховим законима”. Обновљена верзија овог записа и данас стоји на мјесту битке. У много новијој историји, 1955. године, на мјесту гдје је по легенди Леонида пао, подигнут је споменик који симболично представља одговор Леониде персијском цару Ксерксу на предлог да преда оружје без битке. На њему кратко пише: “Дођи и узми!”
- На данашњи дан, 9. августа 378. године Готи су тешко поразили Римљане у бици код Хадријанопоља, у којој је погинуо источноримски цар Валенс.
Битка код Хадријанопоља вођена је између римске војске, предвођене царем Валенсом и готских побуњеника (углавном Тервинга, потпомогнутих Грејтунзима, сарматским Аланима и локалним устаницима) којима је командовао Фритигерн. Битка се одиграла код Хадријанпоља (данас Једрене, на граници Бугарске и Турске ) и завршила се убједљивом готском победом након које су Римљани били присиљени да прихвате варваре као савезнике насељене на територији царства. Битка је представљала једну од најзначајнијих битака у римској историји, јер је отпочела процес који ће се завршити коначним колапсом Западног римског царства 476. године. У IV вијеку Готи су насељавали Дакију, али су их напали и поразили номадски коњаници Хуни. Један од готских вођа Фригерн замолио је римског цара Валенса да им дозволи да се настане на десној обали Дунава, на територији римске Тракије. На тај начин Готи су се надали да ће ту наћи уточиште од Хуна. Валенс је одговорио потврдно и чак је помогао Готима да пређу ријеку. Поред тога обећао им је храну и земљу. Надао се да ће Готи постати ратари и војници и због тога им је додијелио статус савезника. Међутим, када су Готи прешли Дунав, у њиховим редовима је завладала глад, а локални римски намјесници су једним дијелом били корумпирани, а једним дијелом римска администрација није била у стању да Готима допреми довољно хране. Готи су се побунили. Управо захваљујући подмитљивости римских великодостојника, Готи су успјели да прошверцују оружје. Вијести о успјесима римске војске су охрабрили Валенса, улили му самопоуздање и одбио је предлог Фритигерна који је затражио обнову мира и споразума о савезништву по цијену да цар Готима уступи земљу за насељавање. Валенс је сматрао да ће му бројчана надмоћ донијети побједу, али није рачунао на готску коњицу која је у то вријеме била расута у потрази за плијеном. Један од главних узрока римског пораза лежао је у чињеници да је квалитет римске војске био много испод нивоа претходних вјекова. Валенс је располагао са укупно 15 000 војника. Готска војска се састојала највећим дијелом од пјешадије, док су коњицу чинили Грејтунзи и Алани. Римски извиђачи процијенили су готску војску на 10.000 војника. Један дио римске војске је започео битку без наређења, можда у увјерењу да ће остварити лаку побједу или су пак били су исувише нестрпљиви да се освете Готима након двије године неспутаног готског харачења по Балкану. Стријелци на коњима под командом иберијског кнеза Бакурија, су отпочели битку, али пошто су остали без подршке лако су потиснути. Кад је римско лијево крило стигло до готског логора, било је већ прекасно. Управо у том тренутку стигла је готска коњица која је пружила подршку пјешадији и опколила римску војску, која је већ била у нереду након неуспјеха првог напада. Римљани су се затим повукли у подножје брда, али ту им је било отежано маневрисање услед оптерећености тешким оклопом и дугим штитовима. Жртве, исцрпљеност и психолошки притисак довели су до потпуне пропасти римске војске. Готска коњица је наставила са својим нападима све до сутона. Током покоља римске војске Валенса је напустила његова гарда. Један дио коњице је покушао да га спасе, али је већина побјегла. Цар је вјероватно погинуо непримијећено на бојном пољу. Битка је означила да су варвари, борећи се било на или против римске стране, постали моћан фактор. Криза је окончана преговорима када је Валенсов наследник Теодосије I склопио савез са Готима. Новина је била у томе што је Готима дозвољено да се населе у римској Тракији а заузврат су царству слали не појединачне регруте, већ компактне варварске одреде наоружане и организоване у складу са сопственим обичајима и под командом својих старјешина. Компромис је отворио врата новој готској побуни 395. када је вођа Гота Аларих одбацио савез због смрти цара Теодосија кога је сматрао гарантом споразума. Укратко, сам пораз код Хадријанопоља је на неко вријеме ограничио римску војну моћ, али су непосредне политичке последице биле дугорочније.
