- На данашњи дан, 9. фебруара 1746. године Василије Петровић, као архимандрит Цетињског манастира, послао је руском двору писмо с порукама захвалности на дотадашњој помоћи Црној Гори, уз молбу да се у штампу дају двије кратке историје о Црној Гори, које је упутио преко руског посланика у Константинопољу.
Његовој високој грофовској свјетлости њеног царског величанства самодржице сверуске, државном вицеканцелару правом тајном савјетнику носиоцу разних ордена
Михајлу Иларионовичу Воронцову, милостивоме моме господару
Најсвјетлији грофе,
Милостиви господару,
Михајло Иларионовичу,
Налазећи се на најпресвјетлијем Њеног царског величанства двору, ја, смјерни пастир славеносрпскога црногорскога народа, очекујући премилостиво упућивање у своју отаџбину и своме духовноме стаду, усудих се да овај опис положаја и пређашњих владара земље наше црногорске, с прилогом светих царева српских и деспота, ко су они и откуда бјеху, усрдно понудим Вашој високој грофовској свјетлости, као трудољубивом министру који се интересује за стране народе, о чему јасно свједочи Ваше раније обилажење туђих крајева; с тим да би се допао Вашој високој грофовској свјетлости да се штампа како би с народом нашим црногорским и други славеносрпски народи имали најусрднију жељу према високославном Руском Царству. Имам част да ово кратко историјско дјело Вашој високој грофовској свјетлости уручим, што за добро најпокорније молим да примите, заувијек се предајем милости.
Смјерни митрополит црногорски, скендеријски и приморски и трона српскога егзарх
Василиј Петровић
Као праведним божијим допуштењем, за учињене гријехове наше, Турци завладаше, мада не и у потпуности, српском земљом; а нарочито најмилостивији Бог би разљућен због убиства праведног младог цара Уроша. Послије тога почеше се појављивати извјесни не знам какви људи у Ћесарији и у другим земљама и проглашаваху се потомцима високих породица српских деспота и грофова, међу њима и неки Бошњак Ђорђе Бранковић, назвавши се српским деспотом, још се усуди и заповједником црногорским себе прогласити, за што је по заповијести цара Леополда заточен у Прагу, тамо је и преминуо, гдје је раније написао многе историје о Србљима, а нарочито хвалећи своју породицу, која је међу Србљима остала у великом презрењу и срамоти због издаје кнеза Лазара.
Послије тога и многи други поданици турски, а нарочито Бошњаци и Херцеговци по поријеклу, проглашаваху се племићима и куповаху за новац свједочанства од Рагузијана, а новац од трговине добијаху. Послије тога Мавроурбин рагузински архимандрит, написа историју о Словенима, у којој слави Рагузу изнад осталих и казује да наводно славни Немањин род, царева српских, потиче из лоше породице попа Стефана од Пљеваља из Херцеговине. Насупрот томе су многе старе историје, а особито оне које се и сада налазе у Атонској гори у Хилендару, и Србљији у лаври Студеници, у Дечанима, у српској Пећкој патријаршији, у црногорској Цетињској митрополији, које једнако казују да је Симеон Немања рођен од кнеза Беле Уроша, а тај Бела Урош потиче од породице Ликинија Мучитеља и сестре Константина Великог Теодоре. Овај Бела Урош живио је у Зети гдје је данас град Спуж и тамо је родио три сина, Давида, Константина и Стефана Немању, који је назван касније у монаштву Симеон. Из оваквог разлога неки Херцеговци и у Русији за заслуге народа црногорског стекоше награде и милости, чему не завидимо, него се чудимо како туђе заслуге у своју корист употребљавају. И због тога укратко дајем ову историју, исписану из многих горе поменутих српских историја које се налазе у наведеним манастирима, а које говоре о царевима српским и херцезима црногорским; послије тога стварно пред царевима нашим само личности присуствоваху, а дијелом и ми својим очима видјесмо. Осим тога, и положај те земље, и који су народи у њој, и од којих су породица главни официри, укратко изложих, особито да варалице посад не би могле на име честитих људи у државу долазити, и свак својим именом нека буде задовољан.
- На данашњи дан, 9. фебруара 1986. године Халејева комета се појавила у унутрашњости Сунчевог система. Класификоване као небеске скупине путујуће природе, комете се састоје од леда, прашине и стијена које путују посебним путањама око Сунца. Једна од њих, можда и најчувенија, јесте Халејева комета, небеско тијело које је будило интересовање обичног човјека и прије појаве астронома, од прије више од двије хиљаде година.
Прича о блиставој комети Халеј датира још од 239. године п.н.е, када се по први пут и помиње. С обзиром на издужени облик њене елиптичне орбите, једино јој се можемо дивити гледањем у небо сваких 76 година и 363 дана. То је период живота у коме, ако у разматрање узмемо срећу и природну пролазност живота у вјечности времена, један човјек може да је види два пута. Као ниједна друга комета у историји, Халејева комета до најситнијих детаља расвјетљује поједине занимљивости вриједне дивљења. Захваљујући томе што Халејева комета рефлектује само 4% сунчеве свјетлости, научници сматрају да је тамнија и од угља, јер сија једино када се налази близу Сунца, у тренутку када честице леда, прашине и стијена које је сачињавају рефлектују дио свјетлости коју примају. Ово је једино небеско тијело које је постало бесмртно у једном умјетничком дјелу из XVII вијека. Ријеч је о „Таписерији из Бајеа“ која приказује норманско освајање Енглеске, и битку код Хејстингса из 1066. године. С обзиром на то да се на комету посматрало као да је дјело магије, тадашње становништво ју је доводило у везу са лошим предсказањем. Са својим пречником који је дугачак 15км и 8км широк, Халејева комета може да достигне дужину од 100 хиљада километара захваљујући трагу честица који оставља за собом. Према појединим казивањима из тог времена, пролазак Халејеве комете 1910. године био је један од најшокантнијих догађаја јер је ноћу небо изгледало као да је прекривено танким слојем сивкасте боје, стварајући утисак као да у највишим предјелима пада снијег или да се хвата иње. Међутим, касније је откривено да је овај феномен настао захваљујући самој планети Земљи, која се сасвим случајно нашла на путу репа комете приликом њеног путовања, што је тада изазвало страх код људи који су помислили да су свједоци краја свијета. Према историјским евиденцијама из тог периода, услед појаве комете и пометње коју је изазвала 1910. године десило се више од 400 самоубистава која се повезују са овим небеским феноменом који је у Перуу прекрио небо чудним бојама.
Било је то 1705. године, када је енглески астроном, математичар и проналазач Едмунд Халеј открио и предсказао да ће се комета виђена 1531, 1607. и 1682. године, поново појавити на небу планете Земље 1758. године. Након што се комета појавила онако како је Халеј назначио, одмах су његовом истраживању признате заслуге, а у његову част комета је названа управо по њему. Прво забиљежено виђење Халејеве комете десило се 239. године п.н.е. Специфичност овог догађаја забиљежена је у кинеским хроникама „Књига Хана“ и „Записи Великог историчара“. Други сусрет човјека са Халејевом кометом остао је забиљежен у вавилонским таблицама, које се данас чувају у Британском музеју у Лондону. Ови текстови су од кључног значаја за разумијевање орбиталног кретања комете у давној прошлости.
Када је негдје око 1600. године писао своје дело „Јулије Цезар“, Шекспир је једну реченицу посветио кометама као гласницима лоших вијести: „Кад просјаци умиру, не виде се комете; Небеса се запожаре сама, кад умиру краљеви“.
Занимљиво је то да се амерички писац Марк Твен родио 30. новембра 1835. године, само двије недјеље након појаве комете Халеј на небу. У својој аутобиографији, романописац је истакао како се родио заједно са том кометом и како би био разочаран да приликом њеног наредног доласка не умре заједно са њом. Твен је преминуо 21. априла 1910. године, само дан након афела – тачке у којој је Земља најудаљенија од Сунца, када се комета појавила на другој страни Сунца и тиме се испунила његова жеља да оде са овога свијета заједно са Халејем.
