Republika Srpska

Љетопис, 9. јануар 2019

Име: Ljetopis 09.01.2019 (1853 Omer pasa Latas, 1992 Republika Srpska); Опис: Љетопис, 9. јануар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 9. јануара 1992. године Срби су прогласили Републику српског народа у БиХ и саопштили да је та република федерална јединица Југославије.

Republika SrpskaВећи или мањи дјелови овог подручја били су у саставу средњовјековних српских држава, Србије кнеза Петра Гојниковића и кнеза Часлава Клонимировића, Дукље, Немањићке Србије, Бановине Босне, Сремске земље, Српског царства, државе кнеза Војислава Војиновића и жупана Николе Алтомановића, Краљевине Босне, Српске деспотовине, кнежевине Павла Раденовића, војводства Сандаља Хранића и херцеговине Стефана Вукчића. Током овог периода, неки дијелови територије данашње Републике Српске су били и под влашћу средњовјековне Хрватске и средњовјековне Угарске.

У XV вијеку, ове просторе осваја Османско царство и укључује их у Босански пашалук. Тада је један дио Срба прешао у исламску вјеру. Почетком XIX вијека, источни дјелови територије данашње Републике Српске били су обухваћени Првим српским устанком и ушли у састав Карађорђеве Србије.

Аустроугарска анектира цјелокупну територију данашње Републике Српске 1908. године. Са завршетком Првог свјетског рата 1918. године, ови простори улазе у састав новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Између 1929. године и 1941. године, једна од покрајина Краљевине Југославије носила је назив Врбаска бановина и имала је управно сједиште у Бањалуци. Окупацијом и подјелом Југославије 1941. године, територију данашње Републике Српске окупира Независна Држава Хрватска, чије војне формације чине бројне злочине над српским становништвом. Српски народ је покушавао да се одбрани од овог терора учествујући у два покрета отпора, четничком и партизанском, а на дјеловима територије данашње Републике Српске биле су током рата формиране и простране ослобођене територије.

Након Другог свјетског рата, подручје данашње Републике Српске улази у састав СР Босне и Херцеговине, у којој су Срби све до 1971. године чинили највећи дио становништва.

Босна и Херцеговина је добила државност у Федеративној Народној Републици Југославији послије Другог свјетског рата. Она је тада постала унитарна верзија социјалистичке Југославије, са три конститутивна народа и строгим правилима одржавања националне равнотеже. Временом, захваљујући политици комунистичког режима која је тежила учвршћивању и ширењу државности република и умањивању овлашћења југословенске федерације, као и процесу одласка Срба из Босне и Херцеговине, као и негативног става режима према наводном српском великодржављу изграђеног на искуствима матрице преузете из Совјетског Савеза и његовог односа према Русији, нестало је претежног присуства српских политичара у републичким установама. Потиснуте су српске традиције и удио у идентитету Босне и Херцеговине. Тако је српски народ послије 1971. године коначно престао да буде најбројнији у Босни и Херцеговини. Устав СР Босне и Херцеговине се донекле разликовао од устава осталих република, јер је, поред заштите равноправности конститутивних народа, предвиђао отцијепљења општина СР Босне и Херцеговине.

Када су послије проглашења независности Словеније и Хрватске политичке вође Муслимана и Хрвата започеле процес осамостаљења Босне и Херцеговине, они су у Скупштини СР Босне и Херцеговине систематски почели да избегавају Савјет за равноправност народа, чиме су прегласавали легитимне представнике српског народа. Након што су прегласани октобра 1991. године, српски представници су се издвојили „Скупштину српског народа у Босни и Херцеговини”. Скупштина је имала сједиште у Сарајеву, да би се због ратних дејстава из центра града преселила у Српско Сарајево, односно приградску општину Пале. Убрзо је ова скупштина позвала српски народ на плебисцит о останку српског народа у дотадашњој југословенској федерацији. Плебисцит је одржан новембра 1991. године, а на њему је узело учешће око 1.350.000 бирача, од којих се 96,4% изјаснило у прилог самосталне српске државе која може да буде у саставу југословенске државе или Србије. Када је референдум, противно Уставу СР Босне и Херцеговине, уз подршку Њемачке, постао извјестан, „Скупштина српског народа” је 9. јануара 1992. године, прогласила Републику Српског Народа у Босни и Херцеговини. Када су нелегитимне муслиманско-хрватске власти спровеле референдум и прогласиле независност, Српска Република Босна и Херцеговина је такође године прогласила самосталност.

Народна скупштина је августа 1992. одлучила да нова држава промијени име, иако је остала спремност да коначни статус буде ријешен у некој форми са остала два народа СР Босне и Херцеговине, у Српска Република, да би до краја септембра био званично уведен назив Република Српска.

 

  • На данашњи дан, 9. јануара 1853. године концентрацијом турских трупа код Спужа и одбацивањем црногорских снага на десну обалу Зете, остварена је прва фаза ратног плана Омер-паше Латаса и отпочеле припреме за одлучујући ударац на Црну Гору. Тај велики поход турске војске на Црну Гору, организован крајем 1852. године познат је као Прва Омер-пашина године. Интервенцијом великих сила прекинут је први поход Омер-паше Латаса на Црну Гору, коју је турска војска почела да напушта фебруара 1853. године.

Omer Pasa LatasРођено име Омер-паше Латаса било је Михаило. Михаило Мићо Латас, православни Србин рођен у личком селу Јања Гора у породици која је давала и војнике и попове, и дан-данас је извор фасцинације али уједно и голема енигма. Учио је средњу „војничку“ школу у Госпићу, и ту остао само годину дана, док није као одличан ученик добио мјесто питомца у кадетској школи у Задру. Као врло младог узели су га га у војску; постао је кадет у штапској писарници у Госпићу. Тек завршивши кадетску школу, због породичних проблема пребјегао је у Босну, и доспио у Гламоч, одакле је ускоро прешао у Бању Луку, мучећи се да заради за преживљавање.

У Бањалуци је прешао на ислам и узео ново име Омер. Послије двије године, отишао је у Видин . Ту га је заповједник тврђаве Ибрахим-паша, узео за учитеља цртања својој дјеци и задовољан његовим радом, препоручио га у Цариграду. Омер се истицао цртежима и плановима и учинио се свом заштитнику способан и као такав користан за предстојеће реформе турске војске. Дочекао га је у Цариграду велики везир Хусреф-паша, којем се такође свидио. С том препоруком постао је најприје наставник техничког цртања у цариградској војној школи, а касније учитељ престолонаследника Абдул-Меџида и убрзо пуковник у царској војсци.

На подручју Балкана Омер-паша је остао запамћен по сламању отпора босанског беговата. Устанак против Османлија избио је у Босанској Крајини. Затим су се јавили слични покрети и на другим странама, а међу противницима реформи био је и херцеговачки везир Али-паша Ризванбеговић. Султан је послао у Босну Омер-пашу, да угуши устанак. Стигао је у августу исте године и брзо и одлучно у крви угушио буну, похапсио главне вође, међу њима и Али-пашу, кога је убио један стражар. Позатварано је око 1.000 најугледнијих ага и бегова, а око 400 их је оковано послато у Цариград. Босна је послије тога била смирена, а отпор бегова и ага заувијек скршен. Стога је Омер-паша Латас проглашен у Босни за „ђаурпашу“ и највећег непријатеља домаћег племства.
Када је 1852. године дошло до сукоба између Порте и књаза Данила, Омер-паши је повјерено врховно заповједништво над османском војском. Челични обруч око Црне Горе почео је да стеже у јануару 1853. године, године али је даљу акцију спријечило посредовање Аустрије и Русије.

Непосредно послије тога, када је избио Кримски рат, Омер-паша је именован за заповједника турске војске на дунавској линији. Омер-паша Латас је неко вријеме провео као заповједник у Месопотамији, гдје је поново гушио устанке.

Због своје оштрине био је једно вријеме у немилости, али је опет избио на чело 1861. године, када је био на помолу рат с Црном Гором, поводом устанка Луке Вукаловића. У том рату Омер-паша Латас је поново био главни заповједник и довео Црну Гору у веома тежак положај из кога се спасла опет само заузимањем великих сила. Посљедња војничка мисија Омерпаше била је да угуши грчки устанак на Криту. Овог пута он је војнички завршио свој посао, али није могао до краја да спроведе блокаду због лошег стања османске флоте и снабдијевања. Стога се 1868. године сам повукао.