- На данашњи дан, 9 јуна 1999. године представници војске Југославије и НАТО-а потписали су у Куманову Војно-технички споразум о повлачењу југословенске војске и полиције с Косова и Метохије.
Тиме су окончани ваздушни удари НАТО-а на СР Југославију, а на Косову и Метохији су, на основу резолуције Савјета безбједности УН 1244 распоређене међународне снаге, међу којима је највећи број војника из земаља чланица НАТО-а. Са повлачењем војске и полиције, са Косова и Метохије су масовно почели да одлазе Срби и Црногорци. Војно-технички споразум у Куманову или Кумановски споразум потписан је на војном аеродрому код Куманова и означио је крај НАТО бомбардовања СР Југославије. Споразумом су прекинути ваздушни удари НАТО-а на СРЈ а дан касније усвојена је резолуција 1244 у Савјету безбедности. Споразум су потписали генерал Војске Југославије Светозар Марјановић, полицијски генерал Обрад Стевановић и британски генерал Мајкл Џексон.
Најзначајније одредбе:
Прекид непријатељстава између НАТО снага са снагама ВЈ и српском полицијом.
Повлачење ВЈ и Полиције Републике Србије са простора Косова и Метохије у периоду од 11 дана.
Успостављење зоне безбједности од административне границе са Косовом и Метохијом унутар територије Републике Србије и Црне горе, и то 5 км на копну и 25 км у ваздуху
Обавеза снага КФОР-а да разоружају ОВК.
Потисивањем Војно-техничког споразума у Куманову створени су услови за повлачење ВЈ и МУП Србије са Косова и Метохије, а у исто вријеме почео је улазак снага КФОР-а и својеврсна трка између руских трупа које су биле стациониране у Босни и Херцеговини и трупа НАТО-а стационираних у Албанији и Македонији. Колона руских возила из састава СФОР-а кренула је споро без обавјештавања команде СФОР-а и тадашњег команданта генерала Кевина Бернса до границе са СРЈ а онда су пут наставили усиљеним маршем до аеродрома Слатина. Укупан пут је износио 620 км. На територију СРЈ је из Босне и Херцеговине преко Павловића ћуприје у Бадовинцима ушла руска јединица са пет џипова, једним возилом за везе, 16 оклопних транспортера и 23 камиона у 10:30 11. јуна. Колона је прошла кроз Београд у 13:30 и преко наплатне рампе код Бубањ потока наставила према Нишу и касније ка Косову и Метохији. На Косово и Метохију први је стигао руски конвој са око 180-200 војника са обиљежијима КФОР-а из састава мировних снага УН, који је у центар Приштине ушао 12. јуна, у 1.30, гдје су га сачекали Срби из Приштине а потом је наставио према Косову Пољу и приштинском аеродрому Слатина. Генерал Весли Кларк је наредио британском генералу Џексону, команданту КФОР-а, да пресретне Русе и онемогући њихово заузимање аеродрома, што је довело до затезања ситуације и инцидента на аеродрому Слатина. Истог јутра, нешто послије пет часова, са територије Македоније на Косово и Метохију су први ушли британски војници. Границу су код мјеста Блаце, са шест транспортних хеликоптера, прешли британски падобранци и припадници специјалне јединице Гурке, а непосредно затим на територију јужне српске покрајине ушле су колоне британских и француских војних возила. Први контингент од око 800 њемачких војника у саставу КФОР-а ушао је око поднева истог дана са македонске територије код Блаца, заједно са британским трупама, док су припадници италијанских снага ушли у ноћи између 14. и 15. јуна у Пећ, а њемачки контигент КФОР-а у Ораховац. ВЈ је напустила Приштину 16. јуна, у конвоју од педесетак теретних и путничких возила, а њихов одлазак надгледали су представници мировних снага УН, чија су оклопна возила била на челу и зачељу колоне.
Круцијални дjелови резолуције 1244 за Србију и српску заједницу ниjeсу испуњени ни данас. Разговори о повратку одређеног броја припадника Војске СРЈ, односно Србије на КиМ-у нијесу ни започети; контрола ваздушног саобраћаја није враћена органима СРЈ, Косово и Метохија је једнострано прогласило независност, а није ни успостављено безбједно окружење за повратак избјеглица и прогнаних.
На данашњи дан, 9. јуна 1815. године завршен је Бечки конгрес, најмасовнији и по трајању најдужи скуп државника и дипломата тога времена.
Засједао је од септембра 1814. године када су га сазвале велике силе да би отклониле последице Француске револуције и Наполеонових ратова у европским земљама. На конгресу је дошло до прекрајања карте европских држава. Црна Гора није ни поменута као учесник у рату на страни великих сила, а посредно је било одлучено да бокељска провинција буде уступљена на управљање Аустрији. Бечки конгрес је био скуп амбасадора великих сила којим је предсједавао аустријски државник Клеменс Метерних. Сврха конгреса је исцртавање политичке мапе Европе након Наполеоновог пораза. Скуп је био настављен иако се током рада конгреса Наполеон вратио на власт у Француској у марту 1815. године. Технички говорећи конгрес никад није одржавао пленарне сесије, него се већина дискусија дешавала кроз неформалне састанке великих сила. Већину рада на конгресу урадиле су 4 велике силе (Велика Британија, Русија, Пруска, Аустрија) и Француска. Представници 4 велике силе побједнице настојали су да искључе Француску из озбиљних преговора. Представници 4 велике силе били су неодлучни како да спроводе преговоре, а да не изазову заједнички протест мањих сила. Због тога су на прелиминарну конференцију о протоколу позвали француског и шпанског представника.
Главни резултати конгреса:
Потврда да Француска губи све територије освојене од 1795. до 1810. године.
Увећање Русије, која је добила већину Варшавског војводства.
Увећање Пруске, која је добила Вестфалију и сјеверну Рајнску област.
Консолидација Њемачке конфедерације од 39 држава, којом је било много лакше управљати него са претходних 300 држава. Њемачком конфедерацијом су управљале Аустрија и Пруска.
Норвешка, која је дотад била дио Данске улази у персоналну унију са Шведском. Аустрија је добила Ломбардију-Венецију у сјеверној Италији, док је већина сјеверне средишње Италије припала Хабзбуршкој династији (Велико војводство Тоскана, војводство Модена и војводство Парма). Папа је поново успоставио Папску државу. Краљевина Пијемонт-Сардинија је повратила своје копнене посједе, а добило је и контролу над Ђеновом. Створена је велика Уједињена Краљевина Низоземска. Велика Британија је добила протекторат над Јонским острвима и над Сејшелима.
Конгрес у Бечу је често критикован у XIX вијеку јер је занемарио националне и слободарске тежње. Сматрало се да је Бечки конгрес интегрални дио конзервативног реда, у коме се примат ставља на мир и стабилност на рачун слобода и грађанских права, који асоцирају на америчку и француску револуцију. У XX вијеку многи историчари су се почели дивити државницима Бечког конгреса, који су за око 100 година (1815—1914. године) спријечили један општи европски рат.
