- На данашњи дан, 9. октобра 1934. године убијен је у Марсеју краљ Александар Карађорђевић. Рођен је на Цетињу 1888. године.
Његов ђед по мајци био је краљ Никола Петровић, а баба краљица Милена. Дјетињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски пријесто 1903. године.
Александар I Карађорђевић, је био регент пријестолонаследник Краљевине Србије, регент пријестолонаследник Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљ Срба, Хрвата и Словенаца и Краљ Југославије. У Првом балканском рату, пријестолонаследник Александар је као формални заповједник Прве армије водио побједоносне битке на Куманову и Битољу, а потом у Другом балканском рату битку на Брегалници. У Првом свјетском рату био је врховни заповједник српске војске у биткама на Церу и Колубари, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске. Заједно са српском војском и старим краљем Петром I пријестолонаследник Александар се повлачио преко Албаније на острво Крф. Када се краљ Петар због болести повукао од владарских послова, пријестолонаследник Александар је постао регент.
Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918. године, српска војска је извршила под врховном командом регента Александра. Приликом посјете Француској, краљ Александар убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године од стране хрватских усташа и македонске организације ВМРО, а под заштитом Италије, Њемачке и Мађарске. Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Краљева смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тијело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, гдје је сахрањен. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ.
Јединствени снимак који се данас налази у власништву српске кинотеке, осим што открива какав је био глас краља Александра показује и да је краљ говорио цетињским акцентом. Наиме, краљ Александар се родио на Цетињу, а дјетињство је провео у Црној Гори. Снимак је настао у вили краља Александра на острву Блед 1933. године. На њему се види краљ приликом пријема Флидера, тадашњег министра Чехословачке који је био у посјети Југославији. На снимку се чује како краљ Александар упућује поздраве, тадашњем, чехословачком народу и његовом предсједнику Масарику. Министар се захваљује на топлом пријему и лијепом времену које је провео на Бледу. Снимак се сматра јединственим документом српске историје јер биљежи звучни запис на коме се могу чути гласови краља Александра и министра Флидера.
- На данашњи дан, 9. октобра 1892. године рођен је Иво Андрић у Долу поред Травника у тадашњој Аустроугарској.
Андрић је као двогодишњи дјечак остао без оца и прешао да живи у Вишеград гдје је провео дјетињство и завршио основну школу. Иво Андрић био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље“. Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а вријеме између два свјетска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.
Био је члан Српске академије наука и умјетности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дјела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим дјелима се углавном бавио описивањем живота у Босни за вријеме отоманске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као цјелина и да се, као задужбина, намијени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додјељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Године 1914. на вијест о сарајевском атентату и погибији надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За вријеме боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао.
По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до љета 1917. године, када је објављена општа амнестија, послије чега се вратио у Вишеград. Почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вјера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу пријестонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва“. Андрић је имао веома успјешну дипломатску каријеру. Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: 1. априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у Берлин и 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.
У јесен, пошто су Њемци окупирали Пољску и многе научнике и умјетнике одвели у логоре, Андрић интервенише код њемачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано прољеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на мјесто амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан послије бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два мјесеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску, и са особљем и члановима њихових породица је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера.
Новембра 1941. године је пензионисан на сопствени захтјев, мада је одбио да прима пензију. Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповијетке укључе у „Антологију савремене српске приповјетке“ за вријеме док „народ пати и страда“: „Као српски приповиједач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.” У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико мјесеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.
Године 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу мјеру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лијечењу. Иво Андрић умире 1975. године на Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу у Алеји заслужних грађана.
