Поводом обиљежавања јубилеја 450 година обнове манастира Мораче и његовог фрескописа разговарали смо са Високопреосвећеним Архиепископом цетињским Митроиполитом црногорско-приморским г. Јоаникијем, који ће овим поводом у недјељу, 20. октобра у морачкој лаври началсвовати светим литургијским сабрањем.
Ваше Високопреосвештенство, манастир Морача је велика прича наше духовности и историје, траје скоро осам вјекова… $50 година од нас уназад је вријеме кад је урушена држава, када смо као народ у ропству,када више нема наших краљева и царева Немањића, а манастир се обнавља баш у том тешком периоду наше историје. Шта нам то говори:
-Дубоки коријени немањићке духовности и немањићког стваралаштва које смо достигли у том златном периоду наше историје оставили су великог трага на потомству Немањића, на њиховом народу и чим смо мало прикупили снаге послије запустошења у првим деценијама ропства под Турцима, ми смо кренули у обнову. Оно што је било изузетно значајно за то вријеме друге половине 16. вијека – оновљена је Пећка патријаршија. Дуги низ деценија, скоро 100 година она је била без свог поглавара, без патријарха. Мудре дипломате из српског народа, међу којима је већ било и оних који су примили ислам, су били на двору код султана и издејствовали да се обнови Пећка патријаршија. Жељели су да учине нешто добро за народ из кога потичу. И први обновитељ Патријаршије био је патријарх Макарије.
Зашто то напомињем? Зато што је послије обнове Пећке патријаршије кренула духовна, али и свака друга обнова у нашем народу. Имали смо неких тридесетак година мира под Турцима у вријеме Соколовића, јер су они преко својих рођака на султановом двору остваривали инересе за свој народ. Наши црквени великодостојници, посебно патријарх Макарије су имали изузетно значајну улогу у свему томе.
Дакле, после обнове Патријаршије креће свеопшта обнова. Манастир Мораћа је запустио негдје почетком 16. вијека. Био је, по свој прилици, без монаштва једно вријеме. Већ 1574. године имамо ту велику обнову. Обноивљени су кровови манастира Мораче, јер је манастир био без крова дуго година, фреске су биле пропале, црквена здања такође су била урушена… Све се обновило за еких пет–шест година и 1574. година представља завршетак те обнове.
Оно што је интересантно: тај дух обнове, који је некако дух Немањића, је добио нови замах. Игуман Тома, чувени игуман манастира Мораче, са кнезом Вукићем Вучетићем из тог времена, кренуо је у то велико дјело. Заправо, он је настављач немањићког стваралаштва, немањићке духовности и у духу Немањића креће та обнова. Наравно, није била на том нивоу, духовном и културном. Радило се онако како се могло радити. То се види по разлици квалитета фресака из немањићког доба (чувена фреска пророка Илије и остале које су сачуване) и живописа из 16. вијека, из времена те обнове. Иако су људи дали све од себе, тај фрескопис није на нивоу Немањића.
Ради се о фрескопису у наосу цркве, је ли тако?
-У наосу цркве, у пјевницама. Он прати те обрасце из доба Немањића, вјероватно је још нешто било сачувано, па су се преко старог живописа, који је био пуно оштећен, који више није имао своју функцију, сликале нове фреске, нажалост, слаббијег квалитета. Али, у сваком случају видимо са којом спремношћу су ти људи ушли у то велико дјело. Они су, ипак, фрескописали цио наос цркве и припрату касније. За то вријеме то је било задовољавајуће. И дан-данас те фреске имају, како да кажемо, неки квалитет, али и велику разлику. Ето, таква је наша историја.
Међутим, касније су морачки калуђери, пошто су и даље украшавали цркву, налазили боље сликаре од ових из овог времена, чија имена не знамо. Међу њима се оспособљавао и чувени сликар који ће касније радити поп Страхиња Будимљанин. Он је један од првих сликара већег формата који се појавио на историјској и културној сцени. Послије њега је чувени Митрофановић којега су Морачани довели из манастира Хиландара фа украси поједине дјелове манастира Мораче. То је изузетно квалитетан живопис, скоро па на нивоу Немањића! Послије Митрофановића највише је радио сликар Јован кога су некада раније звали Козма.Сретен Петковић је утврдио да се ради о Јовану. Његових дјела има на све стране. Има његових икона у Хиландару, у манастиру Подврху и у Никољцу и у другим српским земљама и крајевима.
Дакле, ова обнова из 1574. године је почетак једне свеопште обнове која траје наредних скоро 200 година.
-Касније је то било и вријеме српских устанака. У манастиру Морачи је засиједао и Сабор архијереја у тим временима…
Имамо дакле, послије обнове манастира Мораче, обнову и њене улоге какву је имала у доба Немањића. Очигледно је а је Морача била јак ослонац Пећкој патријаршији. Патријарх Јован долази у манастир Морачу, посјећује је више пута. Он је ктитор иконостаса манастира. Он је чувени патријарх, мученик, страдалник кога су Турци задавили у Цариграду. А његов наследник, патријарх Пајсије такође долази у манастир Морачу, даје подршку даљој обнови манастира. Сликари који су украшавали Морачу у његово вријеме, то су сликари које је заправо он сабрао и које је он благословио да раде по свим просторима Патријаршије. И он долази и пописује сва имања манастира Мораче. То имамо у једном натпису у манастирској цркви Светог Николе. Касније су разне историјске прилике и неприлике учиниле да та обнова и привремено застане. Међутим, тај замах који смо добили од Немањића рајао је у манастиру Морачи практично цијело вријеме његове историје, па и до дан-данас.
-У том претпетровићевском периоду чини се да је манастир Морача био један од најважнијих центара за очување нашег памћења, нашег идентитета
Ево, да напоменемо још неколико ствари. Рецимо, Свети Стефан Пиперски био је монах манастира Мораче. Он се ту оспособио и узнио до те висине светости и духовности. Свети Василије Острошки – очигледно је да је био много везан за манастир Морачу. Није никакво чудо што су се прве иконе Светог Василија Острошкога појавиле баш у манастиру Морачи. То не би било да он није био везан за манастир Морачу, био је надлежни архијереј тих крајева. И наравно, та духовност је чувала наше памћење и, просто, обнављала и државотворну мисао у нашем народу цијело вријеме. Државотворна мисао не може да добије свој замах, своју снагу и не може да дође до свог остварења без духовности и културе. Морачани су стално, његујући духовност и културу – ето, родили су једнога светитеља, Светога Стефана Пиперскога – били, заправо, покретачи каснијих ослободилачких покрета, наравно када је дошло вријеме. То се посебно види у вријеме Карађорђа, када су и Морачани дали свој допринос Првом српском устанку. И у то вријеме, нажалост по манастир Морачу и наше крајеве, много се народа иселило, много монаха из манастира Мораче отишло је у Србију у то вријеме.
-Да се још мало вратимо обнови из 1574. т. улози ровачког кнеза Вукића Вучетића у њој. Како рекосмо на почетку разговора, то није вријеме царева и краљева наших Немањића, њихове сваковрсне моћи па и финансијске. То је напротив било вријеме свеопште немаштине. Шта нам то говори о људима који су у том времену прегли да обнове манастир?
-То можемо ишчитати из самога живописа. У Морачи имамо ктиторске фреске: Стефана, унука Немањиног, који као ктитор подиже манастир Морачу – фреска је изнад његовога гроба – и у непосредној близини фреска игумана Томе и кнеза Вукића Вучетића, који у духу немањићке градње, традиције и стваралаштва обнављају манастир Морачу, настављају дјело Немањића и по том основу добијају право да се сликају у цркви. То је тада био обичај по многим манастирима који су се обнављали у вријеме Соколовића да се уз игумана који обнавља манастир слика и локални кнез. Локални кнез је био дио турске администрације, али они су тада, као људи православне вјере, као људи одговорни пред својим народом свуда гледали да учине нешто добро и трајно за свој народ. Нису могли као Немањићи, јер су имали мање могућности, али локални кнежеви су ипак имали и некакав посебан положај. Могли су допринијети обнови и због тога су стицали право и да се сликају као ктитори, да се спомињу у ктиторским натписима са свим могућим похвалама, како је то у Цркви обичај за ктиторе. Просто, тај духовни капитал који смо стекли у доба Немањића, он наставио је да живи и да се, хајде да кажемо на неки начин и умножава и у вријеме ропства под Турцима кроз непрестано стварање културе, кроз непрестано духовно уздизање. И то нас је, заправо, оспособило и да сачивамо православну вјеру, и да сачувамо идеју слободе и на крају опет да се ослободимо, да опет васкрсне српска држава што је и било.
-Ваше Високопреосвештенство, желите ли још нешто да поручите вјернима поводом овога великог јубилеја?
–Кад славимо јубилеје обнове неког манастира, они су некако у другом плану у односу на јубилеје настанка манастира, што је и природно. Али јубилеји обнове су изузетно значајни. Они, просто, осликавају на најбољи начин суштину наше свете православне вјере. Свака обнова је дејство васкрсења Христовога, васкрсавање и тог манастира, ако се ради о манастиру и тог братства и духовности и наставк континуитета од Немањића па на овамо..
Разговарао: Радосав Рајо Војиновић
