Поздрављам све, почев од архијереја.
Овакву публику могао је да окупи само Митрополит Амфилохије. Овдје смо нас петорица да то учинимо умјесто њега, али, свакако, нећемо рећи, сви сабрани, оно што би он рекао.
Три деценије је Црна Гора под духовним покровитељством Митрополита Амфилохија. Ушао је у сваку душу жедну Духа и Бога живога. Та енергија Духа била је магнет којим је лако окупљао и привлачио све људе који имају тај слух за дубинску, непосредну, пјесничку и философску ријеч, дакле за цијелог човјека.
Негдје седамдесетих година Митрополит Данило (Дајковић) је рекао, вјероватно у вријеме рушења капеле, када се засигурно осјећао врло беспомоћно: ,,Ја не могу ништа да учиним осим да сачувам тај жар који се налази у пепелу“. А Црна Гора током Другог свјетског рата доиста је била спепељена и покошена. Бар је Црква била покошена, ова видљива, људи и свештеници, и додатно закрвљена међу браћом. Доћи у такву Црну Гору могао је само онај који носи велики унутрашњи огањ, велико знање и стрпљење, велики духовни и људски капацитет.
У Митрополиту Амфилохију најприје видимо нашег народног човјека. Он је ликом тако изгледао, са класичним цртама нашег народног човјека, са оним најљепшим цртама. А његово духовно занимање је потврђивало и повисивало оно што је у народу често присутно у нашим људима, та чежња за мудрошћу и брига за човјека, и пажња за човјека и осјећање да је човјек скривено чудо ког треба пажљиво пробудити, ај сад да кажем педагошким речником, васпитати, или Његошевим, напитати, нахранити.
Једна од рефрен ријечи или пословица Митрополитових, кад види неку душу која је жедна, која тражи Бога и која би све дала за тај додир, он каже: То је душа гладна и жедна Бога живога. Сад би се могли задржати и на овом изразу Бог живи, јер у схватању мислилаца има и Бог као неки апсолут који нема ту неку непосредну везу са човјеком, ту љубавну везу. И мислим да је то основна црта његовог духа – жеђ и глад за Богом живим. На њему се видјела та харизма и то стално обнављање и напајање Духом живим којим је привлачио људе и цио народ, ако смијем рећи све оне који би се могли назвати народом, који рађа и који се препорађа и стреми оном Божијем лику у себи.
Овдје је већ говорено о разним талентима Митрополита Амфилохија, бесједничким, философским, пјесничким и доиста сви ти таланти су некако заједно живјели у њему темељени на том првом огњу, огњу који имају изузетни људи, духови, огњу који је повезан с небом, с Богом. Али је повезан и са народом јер свако у себи носи, макар и запретану, неку жишку или варницу, или искру, како би рекао Његош. Он је био тај који је будио те искре у душама. Његова поезија, наравно није оно што би рекли формално поезија, није оно што га најбоље репрезентује. Најбоље га репрезентују његове бесједе. Можда је највиши, барем онако видно, био његов бесједнички дар, а највиши што је могао кроз тај облик исказивања да обухвати све и поезију, и философију, и антропологију, јер је говорио из дубине човјекове, јер је носио тај активни покретач у себи, имао је ту силу коју су Грци називали ентелехија, непосредно обнављање, непосредно дејство и стремљење оном највишем смислу живота. Такав интегритет личности и такви дарови су апсолутно ријетки и засигурно се дају онима који треба да изврше неку велику мисију, а његова мисија је била много сложена и у сложеном животу, јер је живио у јако сложеном времену.
Ако бих некако укратко рекао шта је била његова мисија да уради у Црној Гори, поред тог непосредног буђења народа, јесте да открије Црну Гору самој себи, Петровићима великог Његоша. Могу чак рећи да је он у познијим годинама почео да се интезивније сусреће са Његошем, а баш зато што је имао исту улогу као Његош: да бдије над народом, над народним расколима, над народним патњама, да сузбије оне силе које су увијек биле разарачки устремљене на ову шаку народа. Да буди у том народу слободу, храброст, чојство и јунаштво, дубоки и елементарни смисао живота. Сав је био настрјен Духом да пробуди смисао живота који спава у човјеку, да човјека открије себи. Што је овдје Владика рекао, боље је познавао оне којима је говорио него они себе. То је нормално носећи тај прозорљиви, дјелатни и љубавни дух.
Колико је тема Косовског завјета носила књижевника Амфилохија?
То је велика прича која потеже много шта. Потеже дубину и наше укупно сјећање. О Митрополитовој вези са Косовом рећи ћу у неколике ријечи. Дакле његове ријечи, које су биле одговор на један мој позив. Звао сам га на ,,Дане Његошеве“, који се одвијају у ове дане сваке године. То је било прије десетак година. Окренем телефон, пошто нисам знао гдје је и кажем му зашто га зовем, а он каже: ,,Ево ме на Косову. Не могу доћи, али ми стално главом, кроз ум, пролазе Његошеви стихови.“
Схватио сам да тамо на Косову он, како би рекао Андрић, лично разговара с Његошем. Или кад је човјек у тешкој ситуацији, у згуснутој ситуацији, кад је бити или не бити, тада му долазе оне најскупље ријечи које могу да изразе његово стање. Често је у својим бесједама цитирао Његошеве стихове: Надање је наше закопано у Косово у једну гробницу. Али би увијек дао мало објашњења, па каже: Не безнађе, него надање је закопано. А ако је закопано оно се може и откопати и у томе се види тај његов хришћански кључ и за Његоша и за патње које харају народом. Дакле, та вјера да ће та мука да осмисли и да да нови живот, и да васкрсне нека дубља истина и искра, да освијетли човјека и народ. Он је носио такву вјеру да су све муке и патње најчешће услов да човјек, па и народ, дођу до мудрости.
Ако узмемо народне пословице тако просијане, очишћене, јасне, увјек савремене, види се да је народ пролазио кроз ситуације када је познавао човјека и човјекове моћи и човјеково искуство и неку унутрашњу законитост и ума и човјека. Кроз те пословице је формулисана истина па је језик постао то свијетло које обасја човјека кад му је најтеже, најгушће и најтамније можда. То су народне пословице, а Његош је још подигао дух народа и сазнање човјека у небеске висине. То је откриће оне луче бесамртне која у дубинама човјековим негдје борави или је, најчешће, уснула а понегдје оживјела и распламсала. Доиста, у Митрополиту је та искра била распламсана и кроз њу се Митрополит сједињавао духовно са Његошем и видио Његошеву дубину и муку коју је носио кроз живот. И те силне противречности које носи човјек, без којих, ако се у једном хераклитовском полемусу не збију у човјеку, он не може да сазна тајну човјека. Дакле, тајна као носилац и спасилац свих мука, свих противречности и безизлаза који се човјеку често намећу као безизлази. У Јеванђељу се говори о уском путу док у народном језику постоји израз: ,,Ваља ми проћи кроз иглене уши“. Мислим да су те двије синтагме сродне. Да их је сродно искуство формулисало.
Црну Гору је немогуће видјети и сагледати без Његоша и без свих Петровића, а у савременом свијету доиста је Митрополит посвједочио или детектовао све противречности које се сукобљавају у Црној Гори и народу Црне Горе, али је понудио, својом ријечју и својим живим присуством, излаз. Јер ако ћемо се борити за укупног човјека онда ће то бити тај основни посао. Ако ћемо спустити ниво човјекового смисла на неки нижи ниво онда су готове подјеле, раздори и несреће. Ето ту исцјелитељску силу и енергију Митрополит је увијек изливао на своје слушаоце, на своје саговорнике и на свој народ. И оваква густина присуства у његово име говори о томе колико је он присутан у нама и колико те ријечи увијек нама значе и колико су моћне и живе и колико су наше, иако их је он изговорио.
(Излагање на “Данима Митрополита Амфилохија”, Подгорица, 29. октобра 2021. године)
