Поводом 76 година од мученичке смрти Генерала Краљевске војске у Отаџбини, у прилог доносимо двије бесједе блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског Амфилохија и дио из једног предавања у којем говори о овом бесмртном јунаку српског рода, неумрлом вожду трећег српског устанка Ђенералу Драгољубу Дражи Михаиловићу.
У бесједи коју је Митрополит Амфилохије изговорио 17. јула 2003. на празник Свештеномученика Саве Горњокарловачког, Св. цара мученика Николаја II и његове породице, и на дан убиства генерала Драгољуба Михајловића (4/17. јула), који су сви, сваки у своје време, пострадали за правду Божију и одбрану светиње отачаства, Митрополит Амфилохије је између осталог казао:
+ Митрополит Амфилохије: „ДРАГОЉУБ МИХАИЛОВИЋ ЈЕ БИО ЧАСТАН ЧОВЈЕК, КОЈИ ЈЕ ЉУБИО СВОЈ НАРОД И СВОЈУ ОТАЏБИНУ, КОЈИ ЈЕ ПОСТРАДАО ЗА ПРАВДУ БОЖИЈУ, ЗА ОДБРАНУ СВЕТИЊЕ, ЗА ОДБРАНУ КРСТА ЧАСНОГА И СЛОБОДЕ ЗЛАТНЕ“
„…На данашњи дан је убијен још један страдалник и мученик, Драгољуб Михајловић, који се борио за вјеру и отаџбину, који је био на страни Савезника који су се борили против немани нацифашистичке. У II свјетском рату, он се нашао измећу чекића и наковња, између безбожног нацифашизма и ништа мање, него још и безбожнијег, комунизма. Нашавши се између те двије звијери, те двије демонске силе, никле из истога безбожнога коријена – дарвинистичкога, ничеанскога и марксистичкога, из оних немани које је нови Светитељ наше Цркве, Николај Охридски и Жички, назвао трима аветима европске цивилизације, а то су управо били Дарвин, Ниче и Маркс. Плодови те три авети европске цивилизације били су и нацифашизам и бољшевизам-комунизам, и Драгољуб Михајловић, частан човјек, који је љубио свој народ и своју отаџбину, био је између њих самљевен као што се меље жито у воденици између воденичког камења. Тако је и он један од оних који су у наше вријеме пострадали за правду Божију, за одбрану светиње, за одбрану Крста часнога и слободе златне. И ето, дакле, као јагње које се води на заклање, као што је Христос био вођен, тако су вођени и они који су Његови до данас, тако ће то бити до краја свијета и вијека, али на крају ће се показати да у овом свијету нијесу побједници моћници, тирани, безбожници, без обзира колика њихова моћ била. Прије или касније, показује се да њихови трагови смрде нечовјештвом, и њихов спомен нестаје из људског памћења. Побједник у овом свијету и овом животу јесте Јагње које се води на заклање – Откривење Јованово нам то потврђује и свједочи. Побједа је Јагњетова, Јагње безазлено, Јагње побјеђује Својом чистотом, Својом добротом, Својим смирењем, Својим трпљењем, Оно побјеђује свијет, Јагње које је Христос Господ и Његови јагањци, они који су попут Њега, на христолики начин жртвовали свој живот за вјеру, жртвовали свој живот Богу, принијели га на дар као што ми приносимо хљеб и вино у име Христове жртве и тај хљеб и то вино се преображавају у Тијело и Крв Христову. И ми се причешћујемо Божанском љубављу, јер причешћујући се Тијелом и Крвљу Христовом ми се при чешћујемо голготском љубављу. Жртвом Христовом се причешћујемо и љубављу том надахњујемо, сједињујемо се са Господом и са свима онима који су живот свој жртвовали кроз историју до данашњега дана, и који ће животе своје, до краја свијета и вијека, жрт вовати за ближње своје и за живога и вјечног Бога. Богу нашему, Јагњету које побјеђује овај свијет, Христу Господу, који је диван у јагањцима Својим, у дјеци Својој, који је диван у Светом цару-мученику Николају и супрузи му царици-мученици Александри и њиховим Светим мученичким чедима – Алексеју, Анастасији, Марији, Олги и Татјани, који је диван у Светоме Сави Горњокарловачком, у свима Својим Мученицима, нека је слава и хвала у вјекове вјекова! Амин!“
У свом предавању о Светом Петру и Карађорђу 2004. Године, Митрополит Амфилохије је говорио између осталог о три главе на којима почива српска историја и о четвртој глави ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића, о којој ће тек причати будућа покољења. У том предавању Митрополит Амфилохије је између осталог говорио следеће:
ТРИ ГЛАВЕ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ И ЧЕТВРТА О КОЈОЈ ЋЕ ТЕК ПРИЧАТИ БУДУЋА ПОКОЉЕЊА
“Обично се каже да је Његошев учитељ био Сима Милутиновић Сарајлија. Сигурно је и он на Његоша утицао, међутим, његов учитељ, његов не само стриц, него и његов духовни отац који га је родио, који га је препородио, који га је препородио, који га је препородио, који га је учинио, који га је учинио, увеличао га, којим га чини, великим мудрим језиком, великим мудрим језиком. управо је његов стриц Свети Петар Цетињски.
Он је зато био дубоко везан за Светог Петра Цетињског и није чудо да је његов први чин после рукоположења за митрополита, већ 1834. године, било уврштење него Светог Петра међу карамелатом и светом Србијом током рата. Ипак је млади, али чистога срца и душе, Петар Други био у праву и историји је то потврдила. У исто време, он је подигао и ону прву цркву на Ловћену, своме стрицу, а из те огромне љубави и поштовања према њему тражио је да буде сахрањен у тој цркви. Нажалост, та црква је срушена и тамо је сад фараонско чудовиште. Свети Петар је био дубоко потресен када је Карађорђе убијен у Радовањском лугу 1817. године. То је била дубока рана о којој он пише у својим писмима и ту рану је пренио и на свога сина, тако да он у „Горском вијенцу“ није помиње Милоша Обреновића, новог господара започетог Србина. Никада Петар II Петровић Његош, као ни Петар I није, да кажемо, опростио Милошу Обреновићу то убиство вожда Карађорђа у Радовањском лугу.
Хоћу само да вам скренем пажњу на једну Чињеницу: и један и други су носиоци и сведоци Косовског завјета. Косовски завјет, по својој природи, по свом садржају није ништа него је у бићу, у судбини другог српског народа оваплоћен Нови завјет, завјет онога који је живот свој спасен за све. У темељима света, у темељима Цркве, у темељима хришћанства јесте глава Христа мученика, онога који потврђује својим чином да нема веће љубави од једног до другог положаја свог живота. То је суштина Јеванђеља, то је суштина Новога завјета.
Великомученик косовски Лазар ништа друго није урадио него је покушао да сследује пример учитеља свога Христа Бога. Ја обично кажем да наша историја почиње, утемељена је на три главе: прва глава, то је глава Светог Јована Владимира, зетског владара мученика, дивна, чудесна глава на правди Бога посвећена, уграђена у основе, са кога би народа. Друга глава, „златна глава“, као што се назива песник, која је сијала извор, јесте глава великомученика косовског Лазара , уређена у биће, у основи српског народа. Трећа глава, која је уграђена у темељ овога народа, то је глава посвећена у Радованском лугу. Не би било Милоша Обреновића да није било главе вожда Карађорђа и Карађорђевог подвига, да није било самосталне љубави Светог Петра Цетињског. И додајем још једну главу о којој ће бити приче у будућим поколењима (то се понекад некоме не допада и морам да признам и мени је требало дуго времена да то схватим, да то прихватим, јер ја сам савременик, исписник ове наше несрећне револуције), то је глава вожда Драже Михајловића.
Кажем, требало ми је дуго времена да то схватим. Увијек кад то кажем, преда мном стоји слика мртвога ђенерала Драже, коју је за велике паре откупио некакав Енглез. Било како било, једна је чињеница. Све што је свето и честито, што носи у себи будућност, истиниту будућност овога народа, то је жртва. На то је био спреман Карађорђе и зато му је отишла глава. На то је био спреман мученик косовски Лазар, на то је био спреман Свети Петар, житије Светог Јована Владимира то потврђује, то је основна саставница, она унутарња покретачка сила судбине овога народа, и то је будућност онога на чему се гради његова истинска будућност.
Та крв мученичка, то је сјеме будућих покољења, правих истинских покољења, покољења за вечност створена, не црви који гамижу по земљи, који се множе, размножавају, него оних покољења која се опредељују за Царство Небеско, која знају да је земаљско за малена царство. Између та два опредељења се одвија историја овога народа и у суштини историја свих земаљских народа.“
У једној од својих бесједа на годишњем помену, мученику ђенералу Драгољубу Михаиловићу 17. Јула 2009. Године у Саборној цркви Светог Архангела Михаила у Београду, блаженопочивши Митрополит Амфилохије је бесједио:
„Ријеч је Господња, драга браћо и сестре, која гласи „Нема веће љубави од оне, да неко живот свој положи за ближње своје“.
Ђенерал Дража – Драгољуб Михаиловић, је један од оних који су живот свој положили за ближње своје и за народ свој, који су се жртвовали и који су били жртвовани на олтар вјере и отачаства.
Ђенерал Драгољуб Михаиловић је самљевен жрвњем нацифашистичке идеологије, безбожне нацифашистичке идеологије, и ништа мање безбожне комунистичке идеологије. Двије идеологије безбожне, једна која са клањала идолу крви и расе, друга која се клањала идолу класе. Обадвије на истом демонском античовјечном духу нечовјечног коријена, оне су принијеле на жртву Драгољуба Михаиловића, уз помоћ лицемјерја савремених му великих сила. Оних сила које су њега издале, издавши тиме саме себе и људско достојанство, и допустивши да он буде проглашен за издајника, од оних који су издали и Бога и савјест и народ!
Та издаја, та жртва, није само жртва средине двадесетога вијека, него све оно што се догађало и што се догађа са овим народом, нашим српским народом, је последица тог жртвовања и последица те издаје.
Крвави расплет југословенске драме је рођен у том жртвовању, крвави расплет наших дана. Издаја Косова и Метохије је такође последица тог жртвовања. Оне колоне, непрегледне колоне, од Книна до Београда, и даље, и Славоније, и оне су последица те неправде, тог злочина који је извршен над Дражом Михаиловићем.
Тек данас почињемо да схватамо ту велику и страшну истину! А нарочито је схватамо када, они, који су њега жртвовали, и који су њега прогласили за издајником, њихови идеолошки потомци, када су они данас носиоци, заговорници истих оних идеала и идеја, због којих су издали и жртвовали Драгољуба Михаиловића.
Велико знамење нашег времена, његов часни лик, и све оно што се догађало са њим, а кроз њега и преко њега што се догађало и што се догађа са српским народом. Међутим, такве жртве каква је његова жртва, оне не остају без последица. Оне постају и бивају, увијек сјеме нове човјечности, сјеме нових људи, и сјеме које се уграђује у биће једног народа, и не само једног народа, него у биће свеукупног часног човјечанства.
Господ нека му подари покоја и нека његов незнани гроб нађе мира, а народ његов нека све дубље и дубље схвата, ко је био, и ко је остао, вожд трећег устанка српског ђенерал Дража Михаиловић!
Бог да му душу прости.“
Нека овај прилог буде мала воштаница за покој душе мученички пострадалог ђенерала Драгољуба – Драже Михаиловића.
Приредио мр Александар Вујовић,
професор Богословије Светог Петра Цетињског
и уредник Катихетског програма Радио Светигоре
