Свети свештенимученик Лука Црмнички

Митрополит Амфилохије: Свештеномученик Лука Црмнички

Блаженопочивши Митрополит Амфилохије – Свештеномученик Лука Вукмановић

 

Свештеномученик др Лука Вукмановић рођен је 14. октобра 1907. у селу Подгор–Утрг у Црмници, а убијен је крајем маја 1945, у близини Камника у Словенији од партизана, не навршивши ни 38 година живота. Маја мјесеца 2000. године Господње, Патријарх српски г. Павле на Светој Литургији коју је служио са свим српским владикама под сводовима Храма Светога Саве на Врачару прогласио је за светитеље и уврстио у црквени календар новомученике Православне Цркве који су дјелима и животом до проливања мученичке крви посвједочили вјерност Богу и своме народу. Међу мученицима из Митрополије црногорско-приморске, уз митрополита Јоаникија часно мјесто заузима Свештеномученик Лука Вукмановић Црмнички.

Вријеме између два свјетска рата представља, послије дубинског ратног потреса, историјско размеђе и вријеме заплета чији су се крвави расплети тек назирали. Читави XX вијек, очекиван од многих сањара као „ново доба“, показао се, уствари, по ријечи пјесника, као „крвави двадести вијек“. Социолошки и историософски гледано главни печат су му дали Дарвин, Маркс, Ниче и Лењин. Европски човјек је дошао до увјерења да је дошло вријеме да он коначно преузме своју и судбину свијета у своје руке. Велике идеје нововјековног хуманизма, изњедрене – свјесно или несвјесно – из вјере у Бога и боголиких могућности људске природе, утемељене у самосазнању хришћанског оптимизма, порицањем својих изворишта и метода њима сагласних, почеле су да се остварују кроз рат, крв и револуцију. Тако је Први свјетски рат родио из своје утробе нацизам и бољшевизам, два безбожна изданка исте обмане. Обоготворење тла и расе, с једне стране, дијалектичког материјализма и борбе класа, с друге стране, претпоставља псеудомистику „тијела и крви“, као новог божанства, као „јединог бога и господа“. Обоготворени свијет и човјек немају више потребе у било каквом другом божанству.

Васпитан на Хришћанству европски човјек је у свом богоодступништву пошао од поставке о здравој људској природи. При томе је изгубио из вида да она може бити таква само док је укорјењена у божанском „коду“. Без њега она постаје „бездан ништавила“. Тако се сва људска драма и трагедија XX вијека претворила, хтјела да претвори, у позоришни комад коме је Његош, пророчки, већ у XIX вијеку дао наслов: „Гледа мајмун себе у зрцало“.

Разумљиво је што је то и такво једнострано усмјерење човјека дубински угрозило цјеловитост његовог бића и живота, проузроковавши дубоке потресе и расцјепе у њему самом и у свеукупној историји људској. Ти потреси и расцјепи су се неминовно одразили на све области људског живота и човјековог понашања: на свакидашњи живот, на умјетност, политику, економију, науку, философију, теологију… Неуравнотеженост проузрокована тим расцјепом пренијела се на појединце, породице,  народе.

Тај расцјеп и сукоб у људима, који у суштини има егзистенцијалне да не кажемо – метафизичке посљедице, ријетко је гдје тако доживљен као код нас, у нашем народу и на нашем простору. Један од изразито карактеристичних примјера таквог расцјепа јесте породица Николе Савићева Вукмановића у Црмници. Један син, Лука, израстао је у угледног хришћанина, свештеника и свештеномученика, а други син Светозар Темпо, у великог револуционара, заговорника обезбожене, антихришћанске идеологије, или како би он то сам рекао – „Револуције која тече“. У народу се прича како је мајка питала Светозара пред крај рата: „Шта ће бити с тобом ако Лука побиједи? – Зна се. А шта ће бити ако ви побиједите? – Зна се“. Тада се она ударила шакама у прси којима их је обојицу подојила и одхранила па ће рећи: „Како год узмеш, мајци је куку“. И заиста, било је куку и задовијек, не само њој него и многим другим мајкама чију је дјецу захватио деструктивни вихор и расколи XX вијека.

За Луку сам чуо из ових прича о њему и брату му Светозару, великом револуционару, које су од рата наовамо стално понављане, као изразит примјер трагичног сукоба свјетова рођених из исте материнске утробе. Светозара сам лично срео први пут на Цетињу 1990. године на научном Симпосију о словенском наслеђу и топонимима у Албанији. Кад смо се поздравили, рекао сам му: „Желио сам дуже времена да Вас сретнем и да Вас нешто питам“. Одмах је реаговао: „Знам шта, сигурно о мом брату Луки“. „Погодили сте“, кажем, „Жеља нам је да штампамо његову докторску дисертацију – Материјалистичко и хришћанско схватање историје, па нам је за то потребна сагласност породице, а Ви сте му брат.“ „Одмах да Вам кажем“, одговорио је Темпо, „мој брат Лука је био бољи и паметнији од мене. Он ме је и школовао. Пола своје свештеничке плате је користио за своју породицу, а пола је мени слао за студије. Кад сам дипломирао права рекао ми је: ‘Светозаре, сад имаш диплому, нађи посао и ради, од мене више не тражи’. А ја млад, занијет идејом, нијесам га много слушао…“. Онда је у холу хотела „Гранд“ застао, замишљен, и додао, очевидно чепркајући по својој братској рани: „Кажу да сам га могао спасити… Можда јесам… А можда и нијесам!“, завршио је одсјечно. Остало је да се поново видимо, заједно са др Чедом, Лукиним сином и да се договоримо о штампању Лукине дисертације. Прошло је од тада читавих седам година када смо се поново срели у његовој кући у Режевићима. Сусрет је уприличио његов комшија о. Мардарије, игуман манастира Режевића. Били су присутни и др Чедо Вукмановић и Темпова супруга. Одмах су ми пале у очи слике на истакнутом мјесту на комоди: у средини мајка, с лијеве стране брат Ђуро, такође револуционар, који је умро млад у Паризу, а с десне други брат – поп Лука. Разговор је текао о много чему, а највише о његовој, нашој, братској рани, партизанима, братоубилаштву, ликвидацији хиљада Црногораца у Словенији (1945). Темпа је мучило питање: Ко је донио такву одлуку? Као да није могао вјеровати да би Броз могао тако нешто учинити! „Да ли је тачно“, питао сам га, „да сте на питање мајке шта ће бити са Луком, одговорили: ‘Што и са другима – стријељаћемо га’. „Тачно је. А има нешто што је такође тачно, што Вама сад први пут исповиједам, а што се не зна – забранивши јој да ме о томе икад више пита, окренуо сам се, излетио напоље и заридао!“. Послије рата, одужио се Луки за своје школовање: побринуо се о његовој дјеци и извео их је на пут. Али је било очевидно: братска рана га је узнемиравала до краја живота. Изразио је жељу да учествујем у промоцији његове књиге „Моја породица“ која је требало да се одржи у Будви, но та промоција није одржана из његових здравствених разлога. Тек кад сам књигу прочитао, разумио сам ту његову жељу: скоро двјеста страна те аутобиографске књиге, посвећено је „Луки свештенику, научнику и философу“. Иако је сматрао „да не би било етички“ са његове стране да расправља о одређеним питањима (нарочито што се тиче дијалектичког материјализма и комунизма, које, како сам каже „ја као марксиста исповиједам“) „са мртвим човјеком“, ипак није одолио да не каже да Лукину „критику материјалистичког погледа на свијет и критику марксизма не прихвата“, као ни његова религијска објашњења појава у савременом свијету. „Очигледно“, додаје Темпо, „Лука и ја смо били на супротним позицијама“ (Моја породица, стр. 61). Иначе, изузев начина тумачења Лукиног бунта против „црквене хијерархије“, нарочито у вријеме и послије Конкордатске борбе (тумачења која је у приличној мјери идеолошки обојено и изражено језиком наслијеђеним из антирелигиозних и антицрквених брошура времена бољшевизма), овај животопис Луке, нарочито кратко излагање садржаја његових главних списа и чланака, представља први озбиљни покушај проучавања личности и дјела Свештеномученика Луке Вукмановића. То је утолико значајније што то чини управо његов брат, радикални идеолошки противник. Ова књига Светозара Вукмановића значајна је, поред осталог, и због следећег: опис суровог бојкота од стране породице, нарочито оца Николе и браће, према сестри Милици и њеном ванбрачном дјетету, чак јој отац и браћа нијесу ни на сахрану дошли; дубоки расцјеп животних ставова двојице браће – до смрти, па и послије смрти, праћен неодољивом везаношћу једних за друге, откривају собом ирационални каиновско–авељевски комплекс, присутан у Црној Гори можда више него било гдје у Европи. Оно што је од свега чудније јесте да тај породични комплекс овдје задобија универзалне метафизичке димензије и идеолошке поларизације. Сјећајући се у свом пјесничком запису „Враћање виду дјетињем“ дјетиње престрављености и доживљаја истовјетног братоубилачког ужаса у Бистрици морачкој (1942) дотицао сам можда и нехотично дубину исте ране и метафизичког сукоба. Ево тог записа („У Јагњету је спас“, Подгорица, 2000, стр. 46):

„Враћање виду дјетињем

запретаној рани

повратак тузи

невидљиви додир

преточен у страх

и крик

у костобољну страву

у њој брат

убија брата

у сузи ми се грле.“

Да је тај сукоб свјетова, по много чему метафизички, али и опипљиво историјски, био и животни крст, распеће и предосјећање свештеника Цркве Христове Луке Вукмановића, то показује сав његов живот и животно дјело. То свједочи и његова мученичка смрт. Иначе, о. Лука спада несумњиво међу најеминентније и најобразованије свештенике Српске Цркве онога времена, па и у читавом Православљу. Под овим подразумијевамо не просто његову образованост и научно, теолошко-философско и пастирско-педагошко дјело, него првјенствено његово динамично живо учествовање у збивањима и токовима његовога времена. Његов животни став и дјеловање у Цркви и времену у коме је живио, све је друго него ли пасивност и неутралност. Занимљиво је и веома индикативно Светозарево свједочанство о њему и себи и њиховом брату од стрица Бранку. Послије заједничког читања
дјела „Браћа Карамазови“ од Достојевског, Светозар и Бранко су се опредијелили за Ивана Карамазова, а Лука за Аљошу! Као да су та два лика, два брата Карамазова, опредијелили животни пут ове двојице браће. Дубоко вјеран Богу и бесмртности као Аљоша, Лука се читавог живота трудио да постане и буде јеванђелски човјек. Младалачка идеологија Достојевског, коју је он оваплотио у лику Ивана Карамазова, за кога нема Бога и бесмртности па је зато све дозвољено, постала је застава наших револуционара, међу њима и његовог брата Светозара (в. „Моја породица“, стр. 269).

Вјера у Бога Луке Вукмановића, као и вјера Достојевског – односно његовог Аљоше, прошла је кроз дубоку провјеру и искуство. Отуда његова смјелост прихватања у коштац како са унутарцрквеним проблемима (нарочито у вријеме Конкордатске борбе, гдје је заузео радикални антиконкордатски став, следујући Патријарху Варнави, Владици Николају и др.), тако и са страшним вртлогом – идеолошким, ратним, националним и социјалним – уочи и у току Другог свјетског рата. Отац Лука спада међу оне црквене људе свога времена за које је умртвљеност и формализам црквеног живота подједнака опасност за истинско хришћанско свједочење у свијету као и антихришћанске идеологије (фашизам и бољшевизам) са својим милитантним духом и материјалистичким назорима. Његова вјера захтијева живи живот, подвиг, преображај свих области људског живота. Он зна да је морални пад узрочник сваког другог пада и пропадања у историји, било да се ради о пропасти великих царстава или народа или појединаца или државе. Оно што је у наше дане тако убједљиво и снажно казао И. Шафарович у својој књизи „Социјализам као појава светске историје“, тј. да се иза социјалистичке идеје скрива нихилистички порив за самоуништењем човјечанства, исто то о. Лука, већ тада кристално јасно, дефинише у својој бесједи на дан Св. Ђорђа (1942). На темељу романа „Зли дуси“ Достојевског и свог личног искуства и сазнања у тој својој Бесједи, Лука каже између осталог и ово: „Легиони демона нахранили су душу наше несрећне љевичарске омладине… Нашу генерацију успалила је једна фантастична и луда идеја. То је идеја Кирилова, главног јунака из једног дјела Ф. М. Достојевског. Он убија самог себе да докаже да нема Бога. Врло смјела и оргинална идеја. И наши савременици убијају себе у циљу да докажу да нема Бога“. Као доказ за то наводи примјер када су „несрећни синови наши у лудом заносу у једном селу, у близини Никшића, извели једног дана сахрану Бога“.

Отуда Луки, као човјеку дубоке, зреле вјере није било тешко да схвати сву погубност и опасност која пријети Цркви и народу од марксистичког атеизма и дијалектичког материјализма, као и од револуционарног насиља које их прати. То му је нарочито постало јасно кад су комунисти почели масовно да убијају по Црној Гори невине људе у име „комунистичке револуције“. Као што није прихватао комунистичку револуцију и насиље исто тако је био против окупаторског нацифашистичког насиља, као и против „срамног Црногорског сабора“ који је хтио да прогласи сателитску „независну“ Црну Гору. Остао је вјеран Српству, Краљу и заједничкој Отаџбини, до смрти. Светозар Вукмановић, у својој већ поменутој књизи „Моја породица“ наводи бројне примјере Лукиног антикомунизма али истовремено и његовог антифашизма, као и његовог антисепаратизма црногорствујућег.

Свештеник Лука Вукмановић је био од оних људи Цркве који не жели да брине само своју личну или породичну бригу. Бринуо је бригу Цркве, бригу српског народа, нарочито његове омладине, бригу човјека уопште. Такав је био као народни пастир, као васпитач у школама од Цетиња до Скопља, као црквени и друштвени дјелатник, као теолог и философ, као бесједник и педагог. Као научник ухватио се у коштац са једном од најозбиљнијих и најизазовнијих тема његовог времена, нарочито у својој најзначајнијој књиви „Материјалистичко и хришћанско схватање историје“ која се објављује у првом тому његових Сабраних дјела. То је тема којом се он бави у својим бројним чланцима, студијама и бесједама, како до Другог свјетског рата тако и у току рата. Почевши првом младалачком студијом „Изгубљена хармонија свијета“ у својим радовима о. Лука посвећује посебну пажњу питањима морала и уопште хришћанског и јеванђелског начина живота. Из његових студија и чланака на ту тему који се, неки и по први пут, објављују у његовим Сабраним дјелима види се јасно сазнање о дубокој везаности истина хришћанске вјере и морала, односно човјековог етичког понашања. Пост, милосрђе, молитва, брак његове су омиљене теме. Он проучава „Религију Грка“ али и трага за „етиком у народној поезији“. Бавећи се питањима брака и породице он обрађује са етичке тачке гледишта и питање „О слободи љубави“, у то вријеме веома актуелно. У његовој философији живота централно мјесто заузима личност Христова, па није чудо што јој посвећује посебне студије. У својим бесједама обрађује и личности Светих Божјих људи, „свједока вјере“ како их назива, међу којима посебно мјесто имају Свети Сава и Великомученик Косовски Лазар (Видовдан). Своје бесједе он посвећује главним догађајима из Христовог живота (Божић, Васкрс, Сретење, Вазнесење, Цвијети), као и самој личности Богородице, Св. Јована Крститеља, Светог Ђорђа и других Светитеља Цркве Христове. Још у младим годинама почео се бавити дјелима и мишљу великог пјесника Владике Рада. Посебно је цијенио дјело Владике Николаја Велимировића „Религија Његошева“, полемишући против књиге Милана Ракочевића „Црногорски Прометеј“. Ти његови значајни чланци, полемике и студије о Његошу и његовој религији такође се објављују у његовим Сабраним дјелима.

Свој пастирско-педагошки рад о. Лука везује за храм, парохију и школу, о чему нам је такође оставио своје запажене чланке. Парохија као литургијска заједница, храм са Светим причешћем, као њено средиште, представљају темељ његовог поимања васпитања и образовања у Цркви и школи. Међу његова најзначајнија пастирско-догматска дјела спадају: а) Лекције из Пастирског богословља (предмет који је Лука очевидно предавао у Цетињској богословији), б) Догматика, сада први пут објављивана, и в) Православни хришћански катихизис, за трећи разред средњих школа, достављен Св. Синоду на одобрење, сачуван у рукопису. Како се види из његовог аутобиографског дневника „Мој живот у ропству“ (објављује се у првом тому његових Сабраних дјела) Лука је крајем рата учествовао у раду Одбора за израду књиге „Основи националног васпитања“. На тој књизи је, како сам каже, сарађивао до 6. јула 1944. године, лично обрадивши поглавље „О националној средњошколској организацији“. Надати се да ће једног дана и тај његов педагошки спис бити пронађен. […]

Ширина тематике којом се свештеник Лука Вукмановић бави у својим списима, као и његова свестрана ангажованост у животу Цркве, просвјети, философској, теолошкој и социо-политичкој мисли Црне Горе свога времена, као и на ширем црквеном и друштвено-политичком плану, учиниће у будућности незаобилазним проучавање његовог дјела и личности. Чињеница да је о. Лука био у току Другог свјетског рата личност од повјерења Свештеномученика митрополита Јоаникија, као и да је заједно са њим, бројним свештеницима и народом одступио за Словенију, гдје је мученички пострадао, помоћи ће да се проучавањем њега и његовог дјела баци нова свјетлост на ову најтрагичнију страницу у новијој историји Митрополије црногорско-приморске. И на крају, што није од мањег значаја, проучавање личности, дјела и предвиђања др Луке Вукмановића у многоме ће помоћи дубљем схватању свега онога што се у Црној Гори као и у свеукупном српском народу догађало послије побједе комунизма, као и онога што се догађало и догађа у последњој деценији XX и почетком овог XXI вијека. Много шта од свега тога је умни о. Лука предвидио, као што и многи нови заплети и поларизације имају своје узрочнике у заплетима и поларизацијама прве половине XX вијека. Само што су они данас продубљенији и заплетенији, те отуда и опаснији по будућност. Томе нарочито доприноси духовна и морална опустошеност и раслабљеност народа, као посљедица титоистичког тоталитарног система, располућеност националног самосазнања Црногораца, незапамћена у историји Црне Горе, која се и рађа из духовног и моралног пада народа, сагласно Лукиним ријечима:„Мјера страдања једног народа је мјера његовог моралног пада“. Тај тип угрожавања дубљег памћења и обезличења народа утолико је опаснији уколико се данас спаја и прожима са обезличењем које проузрокује свјетска савремена глобализација.

Из предговора Сабраним дјелима Свештеномученика Луке Вукмановића,

Светигора, 2002.