Предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија „Утицај богослужбене поезије на Његошево дјело“ одржано о Васкрсу 1995. године, поводом 500-годишњице штампања „Цетињског октоиха“
Ова духовна академија посвећена је 500-годишњици Ободско-цетињске штампарије и Цетињског октоиха; посвећена је такође 180-годишњици рођења нашег великог пјесника, митрополита црногорског Петра II Петровића Његоша. Два догађаја и два различита историјска периода, међутим – два догађаја која су међусобно органски повезана.
Несхватљив је наш велики пјесник, богослов и философ, велики митрополит Петар II Петровић Његош и несхватљиво је његово дјело без Цетињског октоиха; и не само он, него све оно што је урадила светородна лоза Петровића у току двије стотине година, а и митрополити прије митрополита из те лозе, као и они послије њих, све до наших времена. Они су сви израсли из тог великог догађаја који се догодио овдје, на Ободу и Цетињу, из тог штампања светих богослужбених књига: Октоиха – Осмогласника првогласника и петогласника; штампања Псалтира и других молитава у њему, штампања Молитвослова и Светога јеванђеља из времена митрополита Вавиле и из времена Ђурђа Црнојевића, господара Црне Горе.
Њихова ћирилска слова, велика и узвишена порука књига које су они печатали на Ободу и Цетињу, велика и дубока порука и мисао која је садржана у тим књигама, све је то вјековима надахњивало на само ове просторе, но много шире, до далеког словенског сјевера.
Тако, ова тема која је нас вечерас овдје сабрала: „Утицај богослужбене поезије на Његошево дјело“, не може бити обрађена на прави начин без повезивања дјела Петра II Петровића Његоша са богослужбеним књигама штампаним у Ободско-цетињској печатњи. Он је и сам из тих књига читао, он се њима служио, као и његови претходници, он се њима надахњивао. Било у оригиналу, како су штампане, било у оним новим издањима тих књига, како су оне дошле до њега, преко њихове руске рецензије.
Управо благодарећи том његовом непосредном додиру са тим књигама, и са тим духовним наслијеђем које је пренијела и преточила Црква Православна, Митрополија црногорско-приморска и Пећка Патријаршија на овим просторима, ми смо добили једног тако великог и надахнутог пјесника и мислиоца.
Обично се сматра да Петар II Петровић Његош није много марио за богослужење, било због својих обавеза – не само црквених него и свјетовних – било због, по таквом мишљењу, његовог интимног настројења као пјесника и философа, тобож пјесника и философа не црквеног, него свјетовног настројења. Међутим, ако мало свестраније проучавамо његово дјело, и пажљивије, без икаквих предрасуда, успостављајући непосредни контакт и са њим и са његовим временом и са наслијеђем које је кроз њега проговорило – било да се ради о црквеном наслијеђу, било да се ради о наслијеђу народа овога краја – добићемо један потпуно другачији утисак и другачије сазнање.
Прије свега, да бисмо схватили колики су утицај богослужбена поезија, богослужење и Црква као носилац тог богослужења, имали на Његоша, треба имати у виду да је Петар II Петровић Његош као дијете одрастао у средини која је сва била натопљена православном духовношћу. Прије свега, породица у којој је одрастао, па онда и мјесто на којем је одрастао: на Његушима данас постоји седамнаест храмова, сваки засеок има свој храм. Његуши су пребогати духовним садржајем од памтивијека. Народни етос, који је био развијен у његово вријеме, и који дан-данас није ишчезао, једно је од наслијеђа којим се хранио млади Раде Томов, поред оног другог наслијеђа, духовног, о ком је мало прије било ријечи, и које је он примио и чувао, можемо слободно рећи, као зјеницу ока свог. Примио од свога стрица Петра I Петровића Његоша, свог главног учитеља и васпитача. Онога Петра који га је и одабрао за свога насљедника.
Дакле, осим утицаја који ја на њега имао Сима Милутиновић Сарајлија – утицај пјеснички, који га је одушевио за хеленско пјесничко насљеђе и отворио му одређене хоризонте који су били присутни у његовом времену – ово су два главна извора Петра II Петровића Његоша: народни етос, народна нарав, која је била дубоко прожета црквеношћу са једне стране, и са друге стране, управо то духовно, црквено предање које је на њега пренио Петар I Петровић Његош, његов стриц. Тај је утицај наравно запечаћен свим оним сусретима које је Његош имао у свом земаљском, релативно кратком времену, са многим православним људима, а поготово сусрети са Русијом, изузетно богатом духовношћу. Са Русијом која је нарочито његовала богослужење, и преко које су и Петар I Петровић Његош, и митрополит Данило, оснивач светородне лозе Петровића, а и каснији Петровићи, добијали не само материјалну помоћ, него и све богослужбене књиге и богослужбене сасуде – огромна помоћ, од које и ми данас овдје живимо. Само треба заћи по нашим храмовима па видјети колико је светих сасуда, одежди и уопште богослужбених ствари и дан данас у њима сачувано, чак и послије ове велике и страшне катастрофе коју су храмови доживјели и по старој Црној Гори и шире од ње. А све је то дошло из Русије, и све је то несумњиво утицало и на Петра II Петровића Његоша и на његову мисао.
Ово што говорим не потврђују само живот и дјелање Петра II Петровића Његоша, него и његова поезија, од оне његове прве оде „Црногорац Свемогућем Богу“, па све до његовог Завјештања. Ми немамо времена овдје да се подробније забавимо свим оним што је присутно у књижевном и пјесничком дјелу и записима Петра II Петровића Његоша, међутим можемо кратко рећи да су дух православног, литургијског богослужења и визија не само свакидашњег људског живљења, него космичка литургијска визија, изузетно присутни у његовом дјелу.
Много детаља у његовој поезији је посредно или непосредно преузето из богослужења Цркве. Наравно, он је то – као даровит пјесник и мудрац – преобликовао на себи својствен начин, али онај који познаје богослужење и богослужбене текстове видјеће колико су у дјелу и у поезији Петра II Петровића Његоша непосредно присутни ти текстови и оне основне теме којима се бави православно богослужење. Као примјер да наведемо његову оду „Црногорац Свемогућем Богу“. Двије основне чињенице и два основна својства прожимају ту његову најранију пјесму. С једне стране то је његово, типично библијско, дивљење пред великом тајном свјетова и свијета у ком се он налази. Он је сав у том дивљењу пред том тајном и пред том љепотом створења Божијих и творевине као такве. С друге стране, он славослови Бога за сву ту љепоту, за све те дарове којима је Бог обдарио људе. Управо су то основне компоненте сваког богослужења, сваког црквеног чина: дивљење пред тајном божанском и тајном свјетова, и славословљење и благодарност Богу за дарове којима је људе обдарио.
Само да наведем један пророчки стих који се стално понавља у Тајни крштења: „Велики си, Господе, и чудесна су дјела Твоје, и нема ријечи да опише чудеса Твоја.“ Владика Раде као да тумачи у својој оди „Црногорац Свемогућем Богу“ те ријечи псалмопојца Давида. Каже он: О Ти, бићем бесконачни без почетка и без краја!… Ја се надам нешто Твоје да у душу моју сјаје… Но ко ће те описати, ко ли умом обузети?… Тебе слава бесконачна, Тебе части прековјечне, Тебе фала, ка свемоћну, нека буде и бити ће док је св’јета и народа! Само неколико стихова који нам показују то његово дубоко религиозно дивљење пред тајном свих свјетова с једне стране, и славословљење Бога, са друге, због тог чудесног свијета који је изашао из Божијих руку. Исти дух је садржан и у пјесми коју је записао за вријеме свог боловања и тражења лијека за своју тешку болест, на куполи храма Светог Петра у Риму, 1851. године. Дакле, прва пјесма је из његове ране младости, а ова је написана већ непосредно пред његово блажено упокојење. Он у тој пјесми, упоређујући храм рукотворени са храмом који је Бог саздао својом руком, дакле упоређујући храм Светога Петра, којем се људи диве, са васионом као храмом, каже: Та он није до тварца слабога, храм он није за Бога силнога, већ рукотвор на малом попришту, као мравја што је на мравишту. Ти си себи храм дига над свима, што сав страшни простор обузима. Храм Светога Петра, чијој се љепоти диве читава покољења, за њега није ништа друго но онај мравињак који мрави праве. Један мали дио у односу на величанствени храм који је Бог створио својим рукама, па онда додаје: Диск средине, с ког лучах пламови свуд се сипљу како вихорови, на средини стоји Твога храма, те прелива зраке у зракама; служи живог плама источником, служи Твојим вјечним жртвеником! Величанствена слика, гдје Његош средиште свих постојећих свјетова приказује као жртвеник на којем се служи вјечна служба Божија – служи се, рекли бисмо нашим језиком, Света литургија. Дакле, као што се у средини рукотвореног храма налази свети жртвеник, тако се у средини свесветија налази жртвеник који је саздан божанском руком и на којем се служи непрекидно славословље и богослужење живом и вјечном Богу. Колико је мени познато, могу да ме исправе зналци европске поезије и философије, нема ни код једног европског писца или пјесника једна таква дубока и величанствена визија каква је овдје код Петра II Петровића Његоша. Можда је једино Свети Максим Исповједник у VI вијеку, кроз своју визију космичке Литургије, био претеча Његошеве величанствене визије о диску средине, који је свети и величанствени жртвеник на коме се сви свјетови приносе на дар Творцу своме, Богу Сведржитељу.
Исти садржај и исти дух прожима и његову чувену пјесму „Мисао“, гдје он каже: Пламен божествени у ништавом храму, говорећи о мисли. С једне стране, дакле, „свесветије“ је храм величанственији од сваког рукодјеланог храма, а с друге стране и човјек је божански храм, који је ништаван, јер је пролазан. Мисао, односно људски ум, тај је „пламен божествени“, запаљен на том другом жртвенику, који је опет на свој начин и огледало тог храма рукотвореног а и оног храма „свесветија“ и његовог „диска средине“, како га Владика Раде назива, на којем се приноси тамјан и миомирна жртва Творцу свега. Та мисао је вјесница права бесмртију душе вјечнога блаженства.
Кад ми заждиш душу ватром поезије, тад у гимне славе к своме Створитељу душа ми се топи и заигра лира. Ево га опет, Владика Раде завршава своју мисао са оним чиме може бити завршена људска мисао. Поезија, она обасјана том ватром, тим огњем, претаче се у „химне славе к своме Створитељу“, а „душа се топи“ и „заигра лира“душе. Дакле, оно што је радио Давид играјући пред Ковчегом завјета у Старом Завјету, исто то ради мисао Петра II Петровића Његоша: она игра пред том великом светињом; она је сва у покрету, сва је у динамизму; она је сва прожета и обасјана тим вјечним и непролазним огњем.
Такав садржај налазимо и у његовој „Вечерњој молитви“, гдје он каже: Боже, Оче Свемогући, кога дични славе цветић то пространство безгранично светлим краси величеством… Ја осећам, Оче благи, Твог да слава величества – она права Твоја слава коју вјерне слуге гледе – свет тад мога пречишћена ока неће ослепети и дух прости у блаженства чистоту се преложити. Дакле, огањ и свјетлост која блиста у њему, она обасјава „око његово пречишћено“, и та свјетлост божанска која сија, он се нада, неће га засљепити. Овдје имамо једно дубоко мистичко прозрење у божанску свјетлост, и занимљиво је да он – за кога не знамо да је читао, рецимо, Светог Григорија Нисијског или Дионисија Ареопагита, Григорија Богослова или Симеона Новог Богослова, или друге велике мистике Цркве – има исти доживљај божанске свјетлости какав су они имали. Или какав је рецимо имао Мојсије Боговидац, који Бога среће у примраку божанственом, када на гори Синајској муње и громови ударају, када се облак спушта и у том облаку Мојсије прозире у дубоку тајну, откривају му се и дарује му се закон Божији. Мистици говоре о том божанском примраку који није мрак него је најдубља свјетлост, дубља и савршенија од сваке могуће свјетлости коју човјек може да доживи, али та свјетлост не помрачује иако је она за помраченог човјека нека врста мрака дубоког, то је свјетлост која обасјава, која открива, и зато се он нада да његово пречишћено око неће ослијепити од те божанске свјетлости којом ће бити обасјано. Дубоки мистички доживљај, дубоки религиозни доживљај, ја бих рекао – дубоки литургијски опит те тајне божанске свјетлости о којој толико говоре највећи боговидци, од Мојсија па до нашег времена.
Овдје смо поменули само неке од његових малих пјесама, међутим уопште се нијесмо дотакли његове велике поеме – „Горског вијенца“, и још већег и садржајнијег дјела – „Луче микрокозма“, гдје се на још дубљи и савременији начин и зрелије, тако да кажемо, показује колико је Петар II Петровић Његош своју мисао доживио не просто у оквирима једног природног тока ствари, природног тока у њему самоме и природног тока око њега, колико је доживио себе и свијет око себе у свјетлости тог духовног, литургијског тока или литургијског поретка. Постоји природан поредак ствари, а постоји и литургијски поредак живота, који је уздизање природе на један виши степен, на степен једног дубљег доживљаја, који не поништава природу, али природи даје њен потпуни и савршени смисао; читава година од 365 дана је прожета тим литургијским редом и поретком који васпоставља природу у њено првобитно стање; природи и човјеку као природном бићу даје један много дубљи и савршенији смисао и значење.
Да ли тог литургијског поретка има у пјесничком и мисаоном дјелу Петра II Петровића Његоша? Итекако га има.
„Горски вијенац“ поред основне драме – драме времена у коме живи Петар II Петровић Његош, драме народа коме служи и за кога се жртвује, драме Црне Горе, драме Српства – осликава и једну космичку драму. Његош се увијек враћа космичкој драми, он не остаје само при неким историјским збивањима, нити се задржава на оном тренутачном што се одиграва у њему и око њега. Све што се догађа у њему и око њега за њега добија дубљи смисао и дубље значење, а то је њему прозор, прозор за тајну. Ту, кроз та збивања и та догађања и најбезначајнија – било да су збивања у природи, било да су збивања у њему и његовој мисли, било да су збивања у свијету око њега и у историјској драми – проговара једна дубља, не само космичка драма, него и драма метафизичка, која је с оне стране космичке драме. То је оно што чини основно својство цјелокупне мисли Петра II Петровића Његоша.
Како се та драма метафизичка огледа у „Горском вијенцу“, прије свега? Ту је непрекидно и у жижи драма распећа њега и његовог народа, која немушто осликава драму Голготског Распећа. Негдје ће то поменути његов Игуман Стефан, када говори како луди вјетар свету лампу угаси, како је он гледао башту Гетсиманску оцрњену страшћу и издајом. Преко тога он на неки начин открива дубљу потку свега онога што се збива око њега. Истовремено, централни догађај „Горског вијенца“, у коме се врхуне сви остали догађаји – историјска збивања, ослободилачка борба и истрага потурица – јесте Бадње вече и Божић, и то не смемо и не треба да изгубимо из вида. Веома је занимљиво да се сва збивања у „Горском вијенцу“ догађају у вријеме великих празника: о Малој Госпођи, о Тројичиндану… Ту се игра и коло око храма, ту се и служи Света литургија, ту се догађа та драма између Црногораца и потурица, ту се припрема борба за слободу. Ту се, у свему томе, суочава и Владика Данило и његови сарадници са нечим дубљим што се прелама преко тих историјских збивања. У оним својим чувеним монолозима Владика Данило и није у ствари ништа друго него свештенослужитељ ријечју и свештенослужитељ свете ријечи. Ријеч добија огромну моћ и снагу – ријеч сазрела, као мудрост, искуство духовно којега је он носилац као митрополит и којега он преноси једним неописивим спокојством на своје слушаоце. А Игуман Стефан је тумач тих збивања. Он их тумачи у свјетлости Бадњег дана и Божића. Он све што говори тумачи кроз призму Бадњег дана и Божића, призивајући на Свето Причешће, које је суштина сваког хришћанског богослужења и, истовремено, врхунац збивања у „Горском вијенцу“. Он позива без исповијести, позива оне који су се борили, који су крв своју проливали за слободу, да се причесте Крвљу Христовом. То је врхунац њихове борбе за слободу. То је прави и истински пут њиховог ослобођења и њиховог истинског просветљења. Опет ту проговара Литургија, литургијска потка доживљаја свијета и цјелокупне стварности и литургијска основа свих тих збивања. Да не говоримо о помену који врши Игуман Стефан. То памћење, тај помен као сјећање на претке, чије се душе вију и играју у јатима, њихово присуство у том историјском тренутку и тим догађањима, није ништа друго него је литургијска анамнеза, воспоминаније Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа и свега онога што је везано за Њега од настанка свијета. Присутни су живи, кроз помен присутни су мртви – и све то стреми вечном и непролазном кроз узајамно сабирање у тајни признавања бадњег дана и Божића, у тајни Причешћа Тијелом и Крвљу Христовом.
… Вјерне слуге помјани, Господи, владаоце, ма твоје робове…
… Помоз Боже и Мали божићу!…
… Нема дана без очнога вида, нити праве славе без Божића!…
Наводим само неколико стихова који нам непосредно потврђују ово што је речено. Без обзира на његову разуђеност и на његову полифоничност, постоји та једна основна мисао и идеја која се непрекидно провлачи кроз цјелокупни „Горски вијенац“ и која обасјава својом свјетлошћу сва збивања у њему – била она радосна, била трагична, била драматична – и све ликове који се у њему појављују. Толико, укратко, о „Горском вијенцу“ и о литургијској функционалности у његовој цјелини.
„Луча микрокозма“, како је свима познато, непосредно је утемељена на оси тог литургијског круга, тог литургијског времена у коме се живи, у ком нарочито живи онај који је примио Христа као свога Бога и свога Господа, који собом и својим присуством у времену и простору све обнавља – „Све чиним новим“, говори Господ (Отк. 21, 5). Дакле „Луча микрокозма“ је само један одломак из тог величанственог литургијског круга којим се осмишљава природни циклични круг људског живота.
Познато је да је Петар II Петровић Његош написао „Лучу микрокозма“ у току Великог четрдесетодневног поста и да ју је завршио негдје око Васкрса, а основна тема „Луче микрокозма“ није ништа друго него великопосно богослужење. Он је једноставно био надахнут великопосним богослужењем. Читао је он и Милтонов „Изгубљени рај“ и друге књиге о којима се често говори и у којима се тражи инспирација за Владику Рада, међутим мало је њих који су истакли тај значај богослужења којим је живео он као човјек, као хришћанин, као митрополит, као монах Цетињског манастира. Дакле, значај и улогу тог литургијског, богослужбеног живота који се претаче у њега из дана у дан, из године у годину и са којим се он сусреће на почетку сваког Великог поста. Једног поста он је осјетио потребу да на свој начин дâ своје објашњење и своје тумачење те људске и космичке драме, али на основу библијске теме, литургијске теме која је записана у том литургијском кругу.
Сво богослужење Великог поста се бави темом Адамовог, човјековог пада, човјековог очишћења, искупљења и човјековог спасења – то су основне теме великопосног богослужења. Већ на почетку, за вријеме оне прве недеље, чисте недеље, у првом вечерњем богослужењу се говори о Адаму који је изгнан из раја и који плаче над својом судбином. Не почиње ли тако и „Луча“: одмах после посвете и његовог одласка у свјетове уз помоћ водича, Његош се хвата у коштац са том драмом, која је за њега метафизичка, космичка и људска драма; драма борбе између добра и зла. Једна драма која је страшна и величанствена и која је у суштини библијска тема, литургијска тема: као што велики пост почиње изгнањем из раја а завршава се Васкрсењем, тако и „Луча“ на Његошев начин, онако како он то тумачи, почиње изгнањем а завршава се оном дивном и величанственом химном о Христовом Васкрсењу:
О преблаги тихи Учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!(…)
Васкрсењем смрт си поразио,(…)
земља слави свога Спаситеља.
Дакле, „Луча микрокозма“ је несхватљива ван литургијског круга, ван литургијског времена. Она је несхватљива ван тог дубоког доживљаја не само природе и њеног пада и њеног обновљења, њеног умирања и њеног рађања, него исто тако ван тог људског пада и људске обнове и људског преображаја и човјековог васкрсења у тајни Христовог Васкрсења.
Да не бих много одужио, задржаћу се само на крају на Завјештању Петра II Петровића Његоша, које је такође чисто литургијског садржаја. У том његовом последњем запису, природно, сва је његова душа, сва његова мисао, сво његово биће. Он на првом мјесту прославља Слово Божије, које је све из ничега створило и чијем је закону све покорно. Он се клања вјечном Логосу Божијем и ту је потпуно вјерни преносилац мисли Светог Јована Богослова: „У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог. Он бјеше у почетку у Бога. Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало. У њему бјеше живот, и живот бјеше свјетлост људима“ (Јн. 1, 1-4).
„И настани се међу нама… пун благодати и истине“ (Јн. 1, 14) – Владика Раде на свој начин тумачи и записује ту чудесну реченицу, и исповиједа своју вјеру у вјечнога Логоса Божијег, у чијој је свјетлости он и успио да задобије такав дубоки и савршени увид у космичку тајну посијану Његовим сјеменом, задахнуту Његовим Светим Духом, украшену Његовом божанском љепотом.
Други дио његовог тестамента је онај који се стално понавља, у свим његовим дјелима. То је славословље. Славословље, то је врхунац богословља. То је оно што богословље чини правим богословљем и то је најсавршенија молитва. Није најсавршенија молитва она којом молимо, којом тражимо, којом иштемо, или којом спомињемо. Савршена молитва је славословље, благодарност Богу за сва знана и незнана добра која нам је учинио. Његош се тако и понаша: он не замишља Бога као неко страшно чудовиште, него Га замишља другачије. Он иде са надеждом и поверењем у Њега као Небеског Оца и Творца свега и вјечно Слово, нада се да ће у вјечности или да Га са херувимима вјечно слави или ће да под Његовим лоном вјечни сан борави. Тај сан није спавање, није нирвана будистичка, то је нешто као она тама о којој Његош говори – не тама, него свјетлост савршенија од сваке свјетлости. Тако је и његово поимање тог сна у ствари схватање да је то најдубљи могући живот који човјек може да доживи –он другачије не може да дефинише ту велику и свету тајну коју је Бог припремио онима који Га љубе у вјечности. Дакле, од почетка до есхатона Владика Раде се креће у тим оквирима библијским, а његова мисао и његова поезија у литургијским оквирима, у оквирима литургичког времена. Његова се мисао скоро увијек, ако је пратимо до краја, завршава том евхаристичном захвалношћу и благодарношћу Богу Творцу, Богу Спаситељу, Богу Искупитељу, Богу Васкрситељу.
Благодарност је суштина Свете литургије. Литургија и јесте благодарна жртва – Богу благодаримо за сва добра која нам је учинио. Благодарност је и последња и најдубља мисао Петра II Петровића Његоша. Отуда никада не треба изгубити из вида да је Петар II Петровић Његош – иако млад, иако је „учио богословију по звјездама“, како он скромно каже – заиста био и остао истински библијски човјек, дубоко прожет откривењем и благовешћу, и дубоко прожет тим богослужбеним кругом, богослужбеним временом којим је живео од крштења па све до упокојења, и као хришћанин и као монах и као митрополит. Кроз овај кратки увид у његово велико дјело мислим да нам је макар мало постало јасније колико је велики утицај богослужења и литургијског времена на цјелокупно дјело Петра II Петровића Његоша.
„Светигора”, бр. 239, Крстовдан 2014.
