Молитвени помен Епископу Лаврентију
Упокоји се у Господу Епископ шабачки Лаврентије. Прекрати се његов овоземаљски живот испуњен добрим дјелима, а он уђе у покој Господњи да се одмори од многих трудова својих.
Као свештенослужитељ и архипастир, сијао је сјеме ријечи Божије и неуморно обрађивао њиву Господњу током цијелог свог дуговјеког живота. Још као јеромонах кријепио је душу нашег благовјерног народа гдје год је стизао и служио да не посустане под притиском борбеног атеизма. Из тих времена запамтиће га манастир Крка и православна Далмација, а посебно његов омиљени Купрес.
Као млади Архијереј, пун духовне ведрине, енергије и полета, викар блаженопочившег Патријарха Германа, био је велика нада наше напаћене Цркве. Вријеме је показало да је то надање имало сигуран основ.
Када га је наша Црква изабрала за епархијског Архијереја и повјерила му веома тешку дужност сабирања српског народа у расијању по Европи и Аустралији, он је убрзо, широко и успјешно, развио своју архипастирску дјелатност. Захваљујући Његовом труду, основане су и заживјеле пуним животом четири епархије у српској дијаспори: Аустралијско-новозеландска, Британско-скандинавска, Средњоевропска и Западноевропска
У његовом архипастирском раду видљиво је подејствовао Божји промисао. Он је са пуно вјере улагао труд, а Господ благосиљао свако Његово дјело и награђивао га пуним успјехом. За све што је требало Цркви, добри људи су се радо одазивали његовом позиву да јој помогну. Не само православни Срби, него и људи из других вјера и народа.
Иако је то било вријеме Дионисијевог раскола, чијих је присталица било свуда по дијаспори, зло сјеме братског раскола није могло узети јачи замах гдје је био надлежан Епископ Лаврентије. Изузетак је далека Аустралија коју он није могао излијечити од раскола за три године његовог архијерејства тој земљи, а гдје се прије његовог доласка Дионисијева струја добро организовала.
Владика Лаврентије се, чим је створио основне услове у свом сједишту манастиру Химелстиру чији је оснивач, темељно и промишљено започео бавити издавачком дјелатношћу коју је наставио кроз неколико наредних деценија. Најзначајнији издавачки подухват Српске Православне Цркве у другој половини двадесетог вијека припада њему: он је сакупио и штампао дјела Светог Владике Николаја у десетак луксузно опремљених и лијепо дизајнираних томова. С обзиром на то колика је била жеђ у цијелом српском народу за богонадахнутом ријечју Новог Златоуста – Светог Владике Николаја, несагледив је мисионарски значај тог издавачког подухвата. Са друге стране, поменутим самопрегорним трудом Владика Лаврентије дао је највећи допринос канонизацији Светог Владике Николаја.
У својој смирености и кротости блаженопочивши Владика никад се није представљао као човјек великог образовања. Знало се, међутим, да је био човјек књиге и да се непрестано образовао. Задивљујуће је било његово изузетно добро познавање српске књижевности у којој је јасно примјећивао златну нит православне духовности и божанског надахнућа. Знао је напамет, и често их користио у својим бесједама, велики број стихова из Светог Писма, Горског Вијенца и из народне лирске и епске поезије. Вјековно народно искуство и мудрост осољена вјером извирали су из његових свештених уста. Био је проповједник ријечи Божије кога је народ веома радо слушао. Исто тако имао је велики дар усменог приповиједања. Вјешто се користио богатством и љепотом српског језика. Његово приповиједање је текло као бистри планински поток. Без напора је склапао и ређао правилне и једноставне, скоро савршене реченице. Свака његова прича имала је свој мање или више скривен етички и духовни смисао. Имала је и интересантну драматику, унутрашњу динамику и животну поуку.
Отвореношћу своје благородне душе, способношћу да сваког прими онаквог какав јесте и неисцрпном добром вољом, Владика је просто плијенио људе око себе. Био је (и остао за сву вјечност) добри и вјерни слуга Христов: није никога од оних који су га слушали и вољели везивао за себе него за Христа Спаситеља и за Његову Свету Цркву.
Као сунце које својим зрацима обасјава и добре и зле људе, тако је и наш Лаврентије сијао богољубљем и братољубљем. Имао је од Бога дарове да мири завађене, да утврђује братску љубав и огромну енергију да ради и ствара. У свим људима, вјерујућим и невјерујућим, знао је да нађе добро Божије. Нас из Црне Горе, млађу од њега генерацију епископа и свештеника звао је „ђетићи“. Први је од наших владика на Светом Архијерејском Сабору тражио, и на два редовна засједања образлагао и молио, да се Митрополит Петар II Петровић Његош причисли лику светих. Иако није прихваћено, биће запамћено.
Лаврентијева љубав према свом народу није имала никаквих регионалних ознака и граница, он је на цијелу велику Отаџбину српског народа гледао као на рајску башту у којој сваки цвијет има посебан и незамјењив мирис, али је башта једна и недјељива. Увјерени смо да ће се због његових многобројних врлина, понајвише због непоколебиве вјере и добрих дјела, удостојити рајског насеља и вјечног Царства Небеског.
Ових неколико ријечи и свијетлих сјећања на блаженопочившег Владику прилаже као свијећу на његов свети гроб један његов ђетић –
Митрополит црногорско-приморски
Јоаникије
