У Никшићу су данас сахрањени земни остаци Крста Мартиновића.
Опијело у је у никшићкој цркви Светих апостола Петра и Павла служио Његово Преосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, а саслуживало му је свештенство Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке.
Опраштамо се уочи Божића од Крста Јововог Мартиновића који је увијек гледао да уочи Божића, за Бадње вече дође и заједно са браћом Мартиновићима, по староме обичају, наложи бадњаке пред Цетињским манастиром, рекао је Митрополит Јоаникије у бесједи након опијела.
“Он је један од оних људи који су држали вјеру и свијетлили вјером, добротом, врлинама и показивали какве су заслуге њихових предака. Он се у своме животу, дуготрајном животу од пуних деведесет година, трудио да иде стопама својих великих предака”, рекао је Митрополит црногорско-приморски.
Додао је да је Крсто Мартиновић био човјек јаког карактера и јаке вјере.
“Остао је, рекосмо, вјеран прецима, а то није било лако. А нарочито није било лако да остане у злом времену вјеран своме оцу који је погинуо на Зиданом мосту, као припадник Краљевске војске у Отаџбини. Он је био један од ријетких, било их је али не у великом броју, који је остао вјеран своме оцу. И њиме се поносио”, рекао је Владика Јоаникије.
Био је слободан човјек, мислио је слободно, слободно говорио. Није се бојао ни комунистичке тортуре нити било чега, осим да не огријеши своју душу, нагласио је Митрополит Јоаникије.
“Био је господин, друг и пријатељ, вјеран и чврст, прави братски ослонац, братска подршка и поуздање. А посебно желим да истакнем да је увијек љубио и подржавао, и колико је год требало и коликог год је могао жртвовао се за своју свету православну вјеру, и оним тежим, вуненим временима а и у овим новим”, казао је он.
Када је рушена ловћенска капела, казао је даље Митрополит Јоаникије, и када је Митрополит црногорско-приморски Данило остао скоро сам као њен заштитник, био је Крсто Мартиновић са својим Митрополитом.
“Колико је то тада за Цетињски манастир значило, ми данас не можемо баш схватити – колико је значило да дође брат и пријатељ и права братска подршка. Да донесе своју љубав и кило тамјана, или нешто што за цркву треба у тим тешким и оскудним временима. А у овим временима, исто тешким временима наши подјела, несрећа и брукања, он је гледао да сачува и част своје породице и својих предака и своје свете вјере православне. Био је увијек на Његошевом путу, прави Његошев Црногорац, прави косовски Србин, свијетли лик нашег времена, можемо слободно рећи – јунак нашег доба”, казао је Владика.
Владика је нагласио да је Крсто Мартиновић остао вјеран косовском завјету у времену када су многи загазили у усташлук и кренули путем издаје и путем Секула Дрљевића.
“Он је то чврсто истицао – да треба остати вјеран ономе староме Цетињу. И то је показао и био један од најгласнијих и у вријеме мога устоличења. Он је био тај који је рекао мени да се по цијену живота мора извршити устоличење на Цетињу. Знао је добро стари и искусни, мудри и храбри, и честити Крсто шта то значи. Многи то тада нијесу баш најбоље разумјели, али и не морају сви да разумију. Важно је било да смо у овом времену имали таквог човјека. Биће их, даће Бог, и убудуће – гдје је текло и капаће”, рекао је Митрополит Јоаникије.
Рекао је да Крсто креће у наручје Божје свијетлог лика, очуваног образа, топле братске душе…
“Била је велика радост сусрести се, макар на тренутак, с Крстом Јововим Мартиновићем. Драги Крсто, хвала ти за све што си учинио за свој род, за Црну Гору, за Цетињски манастир”, закључио је Митрополит Јоаникије.
Радосав Рајо Војиновић
