Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски господин Јоаникије боравио је у периоду од 19. до 22. октобра у посјети Епархији западноевропској Српске Патријаршије у њеном сједишту у Паризу.
Још од првог дана посјете је Митрополит са својом пратњом био братски и гостољубиво дочекан од стране надлежног архијереја ове Епархије Преосвећеног Епископа западноевропског господина Јустина са сарадницима.
Током свог боравка, посјетио је дом Владике Јустина у граду Пјерфиту у околини Париза, на недавно купљеном имању које је предвиђено за изградњу новог храма Светог Василија Острошког, који ће бити важни духовни центар за велики број вјерника Српске православне Цркве из свих наших крајева, који живе у близини овог сјеверног предграђа Париза. Епископи су, након молитве у параклису посвећеном Светом Василију Острошком у којем се сваке недјеље служи света Служба Божија при већ основаној четвртој париској парохији, у конструктивном разговору разматрали могућности сарадње ради даљег развоја овога мјеста као духовног центра наше свете Цркве, којом приликом је Митрополит обећао подршку Митрополије црногорско-приморске овом благословеном дјелу.
Владика Јустин је Митрополиту предочио изазове са којима се суочава Епархија западноевропска у многим сферама своје еванђелске мисије, између осталог и чињеницу да пастирски дјелује у више држава Западне Европе са различитим правним системима и устројствима и да је свештенство принуђено да прелази велике раздаљине да би дошли до свакога коме је потребна духовна утјеха и ријеч Божија.
Митрополит је имао и више сусрета са нашим тамошњим исељеницима који су са њим подијелили своје животне приче, бриге и радости са којима се суочавају далеко од своје отаџбине.
Такође, Митрополит Јоаникије је посјетио више знаменитости Париза, међу којима и оне које су у вези са нашим народом. Тако се, на ивици Булоњске шуме, коју називају и ”плућа Париза”, помолио код споменика краљевима Србије и Југославије Петру I Ослободиоцу и Александру I Ујединитељу, који је, у присуству тадашњег предсједника Француске Албера Лебрена, откривен 9. октобра 1936. године на другу годишњицу атентата на краља Александра у Марсеју. Мотив Француске за подизање споменика је најбоље изражен у ријечима које стоје уклесане на споменику: ”Омаж Париза и Француске својим великим пријатељима”.
У Музеју лијепих умјетности смјештеном у Малој Палати (Petit Palais), иначе изграђеној за потребе Свјетске изложбе одржане 1900. године, митрополит је посјетио сталну поставку источно православних икона, међу којима су најбројније оне из Грчке, али су своје мјесто нашле и неке из Србије, па и једна из Црне Горе. Митрополит је искористио прилику да у истом музеју посјети и неке актуелне изложбе Дирерових, Рембрантових и Гојиних дјела.
Средишњи богослужбени дио ове посјете је била Света Литургија у Српском православном храму Светога Саве у Паризу коју је Митрополит Јоаникије, у недјељу, 22. октобра, служио уз саслужење Епископа Јустина и свештенства из Епархије западноевропске и Митрополије црногорско-приморске, којем је присуствовао велики број вјерника из Париза, а Служба Божија је била праћена појањем мјешовитог хора при овоме храму.
У бесједи након прочитаних одломака из Апостола и Еванђеља (који се због присуства и других народа, као и због потомака наших исељеника читају и на српском и на француском), Владика Јустин је скренуо пажњу на губитак смисла код савременог човјека што доводи људе до депресије и страха и ишчекивања краја живота, иако је Господ рекао да је дошао у свијет да нам да живот да живимо и то да га живимо у изобиљу.
”Не у изобиљу материјалног богатства овога света пролазнога, већ у смислу да нађемо испуњење свога живота, да нађемо смисао свога живота, а тај смисао који нађемо и започнемо да живимо у овоме свету није ништа друго него вечни живот и наставак овога живота. А шта је смисао, шта је пут, истина и живот, срећа, задовољство, богатство, милост, љубав, шта је то за чим тако данас човек чезне? Мир, праштање, милосрђе, све је то, драга браћо и сестре, сажето као у каквом левку у личности Господа нашег Исуса Христа. И то је наш подвиг у овоме животу. Не да се богатимо материјалним богатствима, не да стичемо дипломе, учимо језике, путујемо на разне дестинације, све је то потребно, сви то чинимо и хвала Богу, али не да нам то буде на првом месту и приоритет свих приоритета у овоме животу, него да знамо шта је на првом месту – а то је Господ Исус Христос. Када је он на првом месту система вредности нашега живота све остало ће бити на своме месту, и онда овај живот неће проћи у муци и депресији, у стрепњи и страху, у ишчекивању његовога краја, зато што ако са таквим расположењем будемо живели неће нам бити другачије ни у будућем животу”, рекао је Епископ Јустин.
Говорећи о чуду васкрсења сина наинске удовице о чему се говорило у еванђелском одломку прочитаном на Литургији, преосвећени Владика Јустин је своју бесједу завршио рекавши: ”А шта је у томе свему чудо што је Господ чинио? Живот, драга браћо и сестре! Сами живот је највеће чудо, највећи дар и израз савршене и божанске љубави Божије који је сам живот и свима онима који у Њега верују и Њега следе жели да дарује живот који овде и сада почиње и који је залог будућега живота. Нека Господ у нама свима васкрсне радост живота, благодарност за живот, живот испуњен Христом и Његовим светим врлинама и заповестима а пре свега и изнад свега љубави, јер онај који воли нико и ништа па чак ни сама смрт му не могу наудити, као што је и Он сам показао када је у центар своје науке ставио Крст а на Крсту своје распеће, што је потврда Његове љубави. Тој и таквој љубави и ми да се учимо, да живимо живот испуњен Христом, љубављу једних према другима, да би и нас Господ васкрсао и увео у живот вечни. Амин, Боже дај!”
На крају Свете Литургије, Епископ Јустин је заблагодарио Митрополиту Јоаникију на његовој љубави која није само на ријечима него и дјелом и што је дошао да обиђе, види, благослови и подржи њихов труд и напоре и подсјетио да су плодоносну сарадњу имали и блаженопочивши Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и блаженог спомена Епископ западноевропски Лука.
Владика Јустин је замолио да се Митрополит моли за њих пред ћивотом Светога Василија: ”Хвала Вам, Ваше високопреосвештенство, на љубави, на свему што сте чинили до сада, хвала Вам што сте нам пренели благослове Светога Василија Острошкога Чудотворца данас овде и овоме сабраноме народу који је дошао да заједно са свима нама моли се Богу и испроси спасење и живот и утеху и укрепљење. Све је то оно што Вам и даље стављам у праксу и задатак и моја молба јесте да се молите Господу и посебно пред ћивотом Светога Василија Острошкога чији сте и Ви чувар, да нас укрепи да останемо народ Божији и да у овоме шареноликоме свету сведочимо истину Христа и оне које је Он из рода нашега прославио, као што је био и велики Свети Сава у чијој смо цркви.”
Митрополит је, након тога заблагодарио Епископу Јустину на позиву за ову посјету, осврнувши се на недавну годишњицу устоличења Владике Јустина.
”Желимо Вам од срца, преосвећени Владико, да Ваша света служба милошћу Божјом, благодаћу Духа Светога буде плодоносна, успјешна, на славу свете православне вјере, славу имена Божијега и на радост Српске православне Цркве, српског народа и свих представника других народа који су се нашли под Вашим свештеним омофором, јер Ви овдје служећи Богу, молећи се, сабирајући свој народ, сабирате и све оне који желе да се упознају са светом православном вјером и да њој приступе. Јер, она није намјењена само једном народу него истина Божја, љубав Божја, света вјера православна је намјењена свим народима овога свијета, јер је Господ Исус Христос дошао ради цијелог потомства Адамовог, ради свакога човјека, ради све творевине, да све спасе, освети, приведе у наручје Божије.”
Присјетивши се својих ранијих долазака у овај храм, који раније није био живописан, Митрополит је подсјетио да се на служби тога дана прослављају Свети оци Седмог васељенског сабора који су се управо борили за поштовање икона, те рекао да је довољно указати на љепоту фресака и икона у томе храму да би се знао смисао те борбе.
”Видимо на овоме светоме храму како је добра замисао уродила плодом и овај храм блиста у својој љепоти, пуноћи иако још није све завршено. Ми украшавамо храмове и сликамо их, позлаћујемо, да би љепота храма Божјега утицала и на нашу душу, да би се наше душе и наша срца огрнути овом љепотом храма Божијега оспособиле да приме и божанску љепоту која је невидљива, а то су дарови Духа Светога, то је света вјера православна, то је истина Божја, љубав Божја, радост, мир и све оно што је потребно да би наш живот добио пуни смисао. И на такав начин се показује да свака брига о нашој души да бисмо угодили Богу, да бисмо се Богу приближили, много значи у нашем животу. Понекад један корак може да промијени цио човјеков живот.”
Надовезујући се на овај мотив о могућности великих промјена малим кораком, Митрополит се обратио нашим исељеницима следећим ријечима: ”Многи од вас овдје кад су долазили у овај град који је био, а чини се и остао, пријестоница културе цијелога свијета, можда су дошли неким случајним поводом или мислећи да ће ту остати привремено. Али од тог једнога корака много шта се мијења и наравно није ни овдје лако, иако ова земља и овај град нуде човјеку велике могућност, али није лако без своје отаџбине. Ми имамо тај феномен да многи људи који су отишли из наше отаџбине, тек су тада упознали колико је она лијепа, па су јој се стално враћали и никада је нијесу заборављали. Па имамо примјер да многи који су отишли да су више помогли нашем народу него они који су ту стално живјели. Таква веза са отаџбином, са завичајем наших отаца је увијек јака и показује се да је јака. Свакако је човјек јачи када осјећа чврстоћу свога коријена и свога насљеђа, и ако познаје добро своје насљеђе и ако га поштује, он ће бити способан да поштује вриједности и достигнућа свих других народа и других култура. Биће пријемчив и за остале културе! А када је човјек без коријена, он је неспособан да види љепоту и да види вриједности у насљеђу других народа.”
Рекавши да је сваки хришћанин у свако вријеме одговоран за свједочење хришћанске вјере пред онима са којима живи, Митрополит је додао: ”Ми када говоримо о вјери не говоримо само о нашој прошлости, него и о нашој садашњости. Господ Исус Христос, као што је дао силу Својим апостолима, тако даје силу и благодат Духа Светога својим вјерним служитељима Јеванђеља кроз сва времена и онда Он дејствује кроз њих. Наравно, епископи имају највећу одговорност и најузвишенију службу, али дејствује и преко свештеника и ђакона и преко свих вјерних, јер истим светим тајнама се причешћујемо и ми архијереји у олтару и вјерни народ у храму. Исту благодат Божију добијамо и црпимо.”
Позвавши вјерне да помогну градњу новога храма Светога Василија Острошког, Митрополит је казао: ”Сигурно је да вама овдје у Паризу треба још храмова, јер има доста Срба, али има и других народа који су привучени љепотом православља и љепотом душе српског народа и других православних народа, и који желе да приме православље. И ви сте дужни, наравно не намећући никоме ништа, јер вјера се не може на силу нити било којом манипулацијом утјеривати, него само отвореношћу и понајвише својим дјелом, да изађете у сусрет свима који од вас траже да им покажете садржину и љепоту православне вјере. Да тако живите у заједници не само тамо гдје радите са другим народима, него и у Цркви. На такав начин се испуњава ријеч Божја, јер је Јеванђеље намијењено свим народима.”
Митрополит је приликом ове посјете даривао Владику Јустина архијерејском патерицом и архијерејским чиновником, а од Владике Јустина је на дар добио икону Богородице Млекопитатељнице.
Храм Светога Саве у Паризу је у ове дане уочи празника Светога Оца нашега Петра Цетињскога добио икону овога светитеља на благослов и укријепљење.
И.Б.
