Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештеног Трона пећког г. Јоаникије данас, 15. септембра, на 12. недјељу по Духовима и празник Сабора Светих српских просветитеља и учитеља, служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, уз саслужење архимандрита Пајсија, изабраног епископа диоклијског, свештеномонаштва манастира и свештенства цетињског архијерејског намјесништва.
Ријечима празничне бесједе сабране је поучио протојереј Благоје Рајковић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског. Он је казао да су Христове ријечи упућене апостолима: Хајде за мном, упућуне свима и да оне значе на грчком, у буквалном преводу: прати ме; следи ме; буди мој ученик, ходи мојим стопама.
„Тако Христос све позива да буду Његови ученици и заиста нема већега звања и нема већега путоказа и пута ка Царству небескоме, чему сви тежимо, од тога да будемо Христови ученици. Сви ми који се називамо Његовим именом, који се називамо хришћанима, ми бисмо требали да следимо Њега и да будемо Његови ученици јер је то сигуран пут у Царство небеско.“
Тумачећи јеванђелску перикопу о богатом и јако угледном младићу, који долази Христу и пита га шта треба да учини да би ушао у живот вјечни, отац Благоје је казао да ове ријечи упућене Христу одзвањају и свима нама: Шта треба да чинимо да би наслиједили живот вјечни? На ово питање Христос упућује младића на стари Мојсијев, старозавјетни закон, на десет Божјих заповијести које треба да држи, а младић чувши то каже: „Све ово сачувах од младости своје; шта ми још недостаје?”
„Христос му каже: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш… и имаћеш благо на небу, па хајде за мном – следи ме, буди мој ученик. Овом богатом младићу када чује ове ријечи, пошто је свакако у себи имао неко одређену сумњу у Христа, кроз главу пролази шта му богатство које посједује пружа у овоме свијету, јер људи стичу богатство због тога да би имали моћ. Наиме, онај који има богатство, он може утицати на људе, може имати моћ и неки утицај у овоме свијету и он одрекавши се тога, одрекао би се свога статуса на земљи. Упоредивши то са овим што му Христос нуди, са тим благом који је на небу, које њему делује тако далеко, он одлази смркнута лица и удаљава се од Христа“, подсјетио је прота.
По његовим ријечима из овога примјера богатога младића можемо да закључимо да богатство само по себи није гријех те да је и оно благослов Божији, ако знамо да га употребимо, али није оно најважније. То је све споредно, најважније је следовати са Христом.
„Ако следујемо за Христом онда нам ни богатство неће бити препрека да уђемо у Царство небеско јер како каже Христос, закључујући ову јеванђелску перикопу, оно што је људима немогуће, Богу је могуће. Дакле, ни богатство нам неће бити препрека за узлазак у Царство небеско, сиромаштво још мање. Када Господ упућује ове ријечи свима око себе, својим будућим ученицима и апостолима, Он их не пита ни кога сте рода, да ли сте угледни, чиме се бавите, него само каже: Хајде за мном“, бесједио је отац Благоје.
Подсјетивши да данас прослављамо празник Сабора српских просветитеља и учитеља, казао је да међу светима у роду нашем, нарочито међу онима који су просвећивали наш народ, које помињемо на овај празник, има људи разнога рода: Свети Сава је био из владарске куће, али је било и људи који су били неугледна рода, али су сви они уткали свој живот следујући за Христом и просвећујући људе око себе.
„Тако и ми да се поучимо и не следујемо примјеру овога богатога младића, него да следујемо стопама Христовима и да се у том следовању стопама Христовим угледамо на наше свете претке, који су независно од тога каквог су рода били, све што су имали употребили да би служили Богу и своме роду, да би просвећивали народ и да би људе око себе учили да се клањају једном истинитоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу“, закључио је протојереј Благоје Рајковић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског.
Митрополит Јоаникије: У вријеме Патријарха Пајсија заблистали смо најљепшим даровима
Бесједећи по отпусту, Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је казао да када прослављамо свете из рода нашега онда прво мислимо на Светога Саву кога видимо као коријен, као надахнитеља и као свијетли примјер и учитеља свих оних који су за њиме касније следовали, па на првог његовог насљедника Светога Арсенија, чије мошти почивају у манастиру Ждребаоник, и онда редом. Али међу светима које данас прослављамо нијесу сви истакнути и нијесу били у црквеном календару када је овај празник Сабора Светих српских просветитеља и учитеља установљен, који се слави у недјељни дан послије Усјековања главе Светог Јована Крститеља.
Владика је указао на то да се догађа да неко иако има велике заслуге, дуго чека на канонизацију, и као примјер навео Светог краља Стефана Првовјенчаног, брата Светога Саве, који, иако је сликан у црквама као ктитор и поштован као Свети, није званично помињан све до Светога патријарха Пајсија, у 17. вијеку, који му је сачинио службу и истакао његове свете мошти за поштовање. Велики низ вјекова је прошао од Стефана Првовјенчаног до Светога патријарха Пајсија, јер се у најтежим временима сјетимо заслуга наших предака, као што смо се и ми у ово вријеме сјетили великог Патријарха пећкога Пајсија Јањевца, који је недавно причислен лику Светих.
„Послије мученичке смрти његовога претходника Патријарха Јована Кантула у Цариграду, видјећи да је његов народ много пострадао, да су се Турци ражестили да нас гоне до краја, он је једноставно сабрао свој народ око престола Божијег, око свете службе. Духовно је просвећивао и обједињавао свој народ, духовно га јачао, снажио, културно просвећивао. Он је заправо наставио ту борбу ослобођења од турскога јарма, али другим, сигурнијим и поузданијим средствима: вјером, молитвом, културом, јединством народа, јединством духа, културним уздизањем и просвећивањем, обнављањем светих храмова, украшавањем, иконама, фрескама, црквеним појањем и осталим“, подсјетио је Високопреосвећени Митрополит.
Патријарх Пајсије се тако јавио на челу безбројних великих личности свога времена, а тада су наши манастири још увијек били пуни монаха, као и Цетињски манастир и манастир Морача које је он посећивао. Митрополит је навео један интересантан податак да је он пописао сва имања манастира Мораче, па захваљујући њему знамо гдје су биле међе ове светиње. Посебно је истакао његове заслуге за Црну Гору јер је препознао младога Светога Василија Острошког и рекао му да иде на Свету Гору, да се тамо духовно оснажи и да упозна наше најдубље духовне коријене па да се онда врати.
„Он је рукоположио Светога Василија Острошкога и сигурно њих двојица имају много заједничкога, а рукоположио је исто тако за јеромонаха и Преподобнога Стефана Пиперског. Двојицу великих Светих Божијих угодника који су наш народ заштитили, објединили, укријепили, оснажили да чува своју свету православну вјеру у најтежим временима“, казао је Митрополит.
Додавши да смо тада не само сачували вјеру, него и били на високом степену културе и духовности, Владика је подсјетио да се тако и данас дивимо дјелима монаха из тог времена Гаврила Тројичанина, његовој писмености и образовању. Исто тако кад видимо како је Свети Василије Острошки украшавао Горњи манастир Острог и поједине светиње, видимо да је он био на високом духовном и културном степену, као и многи други духовници тог времена, а свему томе је био глава Свети патријарх Пајсије.
„Тада смо заблистали у име Патријарха Пајсија најљепшим даровима и прославили се културним и духовним уздигнућима и стваралаштвом. Интересантно, када је дошло вријеме његове канонизације, знали смо да је сахрањен у Пећкој патријаршији, али нико није знао гдје су његове свете моште. Знале су сестре монахиње, али није се говорило о томе. Тек послије канонизације, обретена је његова глава, и има на њој и натпис који свједочи да је то света глава Светога патријарха Пајсија којој се поклањамо.
Нека би Господ дао да молитвама Св. Саве, Св. Василија Острошкога, Св. патријарха Пајсија, Св. Арсенија, Преподобног Стефана Пиперскога и Св. Петра Цетињскога и свих других Светих српских просветитеља и учитеља идемо путем Божијим, као што су ишли и наши свети, као што су ишли свети Петровићи тог времена. Ево, до дана данашњега настављамо тај пут, а тако ћемо и убудуће, даће Бог“, поручио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и Егзарх свештеног Трона пећког г. Јоаникије.
Весна Девић
Фото: Вук Бакић
