Мати Теодора: „Моја душа и моје срце би жељело да се сви владају по Јеванђељу“

Разговор са схи-монахињом мати Теодором

новоизабраном Игуманијом манастира Грачанице

Замонашила сам се у манастиру Грачаници 1955. године. Похађала сам монашку школу која је трајала десет година, у којој је предавао Патријарх Павле.

Чему Вас је учио Патријарх Павле у монашкој школи?

Учио нас је историју, катихизис, црквенословенски – да преводимо са црквенословенског на српски језик – учио нас је Стари Завет, Нови Завет, Свете Оце – шта је рекао Свети Сава Освећени, Василије Велики, Јован Златоуст, Григорије Богослов – како су се подвизавали. Предавао нам је о Лоту, о Мртвом мору, о два спаљена града, Содоми и Гомори – како се Господ јавио Лоту и упутио га да иде ка Сигору; како су се Аврам и Лот поделили, а нису се свађали.

Које светоотачке поуке се сећате из тог периода?

Волела сам оно што нам је причао о Светом Сави Освећеном, који је рекао: „Нека је нас оволико колико нас је.  Хране има довољно. Који извршавамо вољу Божју да останемо, а који нисмо такви, да се отпуштамо. Боље је и један који врши вољу Божју, него множина безаконика“.

На који начин је Патријарх Павле поучавао и васпитавао?

Патријарх Павле је нама предавао и тако нас учио, али, учио нас је и својим примером. Посматрала сам, на пример, ако нека жена донесе једну поморанџу и дâ је њему, а нас је било доста ђака, он узме ону поморанџу, ољушти је и подели на четрдесет делића. Ја сам га много волела, па му кажем: „Преосвећени, па зашто је Ви не поједете сами, да знате да сте појели једну поморанџу“? „А ти би то урадила, појела би је сама, иако знаш да не треба да је поједеш сама“. „Зашто, Преосвећени“? „Грехота је ти да једеш, а други да гледају – но сви по мало да поделимо.“ Патријарх Павле нас је учио свему. Није било ничега чему нас он није научио. Од нас четрдесет произвео је добре, побожне и напредне монахиње. У манастиру Грачаници учила сам историју двадесет и пет година. Нико није умео да објасни историју боље од мене, а то сам све научила од патријарха Павла.

Он, као Епископ, дође у Грачаницу па коси, чисти. Једном, када је дошао из Призрена, узме тањир и стане поред шпорета и каже: „Мати Теодора, да ли имаш нешто на води да ми даш?“, и оде негде. После неког времена видиш га враћа се из баште. Убрао један парадајз, један краставац, паприку – опере на чесми, па оде узме корице хлеба, које сестре нису појеле, стави их на тацну поред себе и једе. Ја му кажем: „Преосвећени, само седите, све ћу да Вам донесем“, на шта ће он: „Зашто ми је Бог дао ноге и руке – него да се служим њима“. Павле је и као Патријарх доста времена проводио на Косову. Света душа.

Да ли познајете садашњег Патријарха?

Познајем га. Добар је.

Како је манастир изгледао када сте дошли?

У манастиру су биле велике рушевине. У конаку, у коме је била партијска школа, а пре њих Немци, није било ничега. Све су срушили и све однели. Јако смо се мучиле, јер су ту у конаку били милицајци и професори који су предавали у школи. Они су заузели пола конака, а нас дванаест у две собе. Тешко је било. Мучиле смо се једно пет-шест година, а онда смо отишле код градоначелника Мугоше у Приштину да нам помогне, да отера тај народ из манастира. Било је комунистичко доба. Он нам каже: „Ја сам немоћан, али написаћу вам писмо, а ви га однесите у Београд у Комитет код маршала“. Ми смо тако и урадиле. Игуманија и намесница Ефросинија добиле су то писмо од градоначелника, које су однеле у Београд и предале маршалу, а он, када је прочитао, рекао је овако: „Бистар извор тече,  а чобани узму прутеве па га замуте, па буде мутна вода. Тако ти је ово. Вера је загарантована. Не може нико никога да угрози. Ако су они милицајци и професори, нека иду у школе, а вама да ослободе манастир. Ја ћу да наредим, да за двадесет и четири сата ни један службеник не буде у Грачаници“. Ми смо се дуго мучиле. Онда дође телеграм из Београда: за двадесет и четири сата да манастир Грачаница буде ослобођен од професора, милиције и службеника. Ми нисмо имале право да уђемо у цркву, него чувар нам отвори, па ми онда уђемо да вршимо вечерње, јутрење и Литургију.

Да ли је Грачаница у то време била музеј?

Није била музеј, него је била заузета. Држали су магацин у цркви. А када је дошао маршал, у Грачаници је тада био отац Герасим, теолог. Стајао је код стуба у некој старој изношеној мантији, док је маршалу историјат манастира говорио неко ко није баш добро знао. Маршал приђе оцу Герасиму и упита га: „Шта радиш оче“? „Мучим муке“. „Зашто мучиш муке“? „Па ево, мислио сам биће боље за нас, а за нас је горе“. „Шта је горе за Вас“? „Цркву су нам претворили у магацин, конак је узела војска, све однела, упропастили су нас. Само можемо да кукамо“. Отац Герасим је био теолог. Када је испричао Титу историјат, маршал се окренуо и упитао га: „Оче, коју сте школу завршили“? „Завршио сам теологију“. „Видим да сте писмен човек. Овај други није знао да објасни као ви. Шта сте ви све испричали! Посебно ми се свидела ваша писменост“. Тито је погледао оца Герасима онако нарочито, а касније му је послао три трубе штофа за мантије, три трубе за пиџаме, и неке ципеле.

Да ли је манастир после дочекао боље дане?

Тито је све очистио. После смо живеле као лабудови. Он је много помогао Грачаницу. Слободан Милошевић такође, као и Милутиновић. После, када смо повратиле земљу, Вулин нам је помогао да је очистимо од пањева, камења, да би земља била родна. И Вучић помаже. Ја сам на Косову шездесет година и водила сам манастирску економију.

Шта сте све поседовали у оквиру манастирске економије?

Имали смо виноград. Имали смо преко шездесет хектара земље, пет-шест трактора, све машине, башту, пластенике. На тој земљи коју смо вратиле сада је владика Теодосије подигао економију. Цело имање је оградио, направио две куће, два силоса са по седамдесет тона кукуруза и пшенице, па ископао бунар, па направио кућу за раднике. Планира да направи шталу за двадесет и пет крава, шталу за две стотине оваца и коза, свињац, кокошињац и све остало; па је узео раднике Србе које плаћа. Сад прави и кућу где је рекао да ће повремено да борави, како би био и са радницима.

На Косову сте провели дуги низ година, за то време промениле су се многе власти, да ли стрепите од тренутне власти у Приштини да вам можда не одузме вашу земљу?

Неће они ништа да нам одузму. Иако су на Косову Албанци, од којих су многи потурчени Срби, ипак имају милости.

Какав су однос имали Срби према вама у време комунизма?

У оно време сељаци у Грачаници нису примали попа, а примали су мене. Поп је морао да освети водицу, да је дâ мени, да је поделим по селу. Мене су сви примали, а попа нису. Да ли због одбојност комунизма према свештенству, или је разлог лежао у његовој личности – не знам. Дуги низ година радила сам у радионици и тако сам помагала људима. Пошто сам била и економ, могла сам да помогнем, што је допринело да ме народ призна као своју помоћницу. Волели су ме људи. Једном приликом владика Павле је дошао у велику салу и питао мати Татјану, нашу строгу игуманију, какав је народ. Позвао ме је да дођем, јер сам била у кухињи, и упита мене: „Теодора, какав је овај народ“? „Народ је анђелски. Народа, као што је овај у Грачаници, нема ни у једном месту. Волим их зато што не псују. Од њих не могу да чујем ни једну лошу реч“. Кад је игуманија то чула, каже она мени: „Теодора, корпу на руку, блок и оловку, и да пођеш са попом на врх Грачанице, да ми свакога запишеш, ко прима, а ко не прима попа“. Мене је било срамота, али пристала сам. Узмем корпу, оловку, блокче и кренемо. Кад су нас видели на вратима неки, код којих је поп раније долазио и нису га примили, питају: „Шта је, Теодора“?  „Дошли смо да осветимо водицу“. „Ајде, ајде, улази“. Донели су свећу, воду, кадионицу, и поп поче да служи. На крају ме питају колико то кошта, а ја рекох: „Колико је поп рекао“. Дадоше ми паре, које поп није хтео да узме. И тако кроз целу Грачаницу. Сви су нас примили, сви до једног. Кад смо се вратили у манастир, поп баци ону торбу и рече игуманији: „Мати, овде у овом селу поп је „Теодоракис“, њу су сви примили, а мене нису хтели да приме. Има да осветим пун казан воде, ђак из богословије нека носи балонче и корпу, а „Теодоракис“ крст. Носила сам и остављала Свету водицу у Сушици, Лабљану, Сливову, Грачаници, Ајвалији. Када је дошао Свети Никола, донели људи колаче у цркву, а попа нема. Дође игуманија у кухињу и каже ми: „Теодора, мораш да идеш да сечеш колаче. Чека те пуна црква“. Морала сам – иначе оставише и колач и све. Требало је тако да радим, да би се за попа припремила лепа парохија –  тако сам мислила. Ишла сам и ноћу и дању по селима. Резала сам колаче до дванаест сати у ноћ. Сви су ме чекали. Ни један домаћин неће да пререже колач док ја не дођем, уђем у кућу и испевам.

Која је била Ваша прва игуманија?

Прва је била Татјана, а друга Ефросинија. Татјана је била доста строга. Њу смо морали строго у свему да слушамо. Она је мене много волеле. Водила ме је у Грчку, Румунију, Египат, Јерусалим, у Русију пет-шест пута. Где год  је пошла, мене је водила. Много сам је слушала, не узвраћајући ни једну реч. Кад би ми нешто наредила, послушала бих је по цену живота.

Ви сте је пратили све до њене кончине?

Поред ње сам била кад је умрла. Умрла је од рака.

Наследница мати Татјане била је мати Ефросинија?

Мати Ефросинија је била добра, света игуманија. Са њом је било лепо. Она је мени предала све. Њу ништа овоземаљско није интересовало, само небеско. Она је читала акатисте. Јеванђеље није пуштала из руку, ни молитвеник. Говорила је: „Нема ништа лепше но молити се Богу“. Није хтела ни краву да прода без мене. Наиђу трговци када ја нисам била ту, а игуманија им каже: „Ја не могу ништа да продам док не дође Теодора“. Кад сам се вратила кажем јој: „Мати, па Ви сте игуманија. Све је у вашим рукама“, на то ће она: „Не, Теодора, ја тебе ценим и ти водиш економију, како ти продаш – тако је“.

Да ли сте помагали богословију у Призрену?

Како нисам! Знаш како сам им помагала – купим свиње, утовим до сто педесет кила, па их позовем да закољу и носе. Кад сам радила у млекари, по сто кила сира у велику канту напуним и пошаљем. Рекла сам владики Теодосију: „Кад умрем, хоћу да ми дође цела богословија да ми пева“. Он ми је рекао да ће целу богословију да доведе.

Доста сира сам поклањала сиротињи. Само ту велику канту од сто кила специјално за богословију направим, ред паприке, ред сира. Богослови много воле мој сир и стално су ми говорили да је сир грачанички лепши него дечански. Да се нисам разболела и сад би то радила.

Да ли пратите шта се догађа у Црној Гори?

Да пратим. Црногорци безбожници не признају Србе и уопште нису свесни да су и они Срби. Ми смо сви Срби, али нисмо свесни да смо Срби. Треба да знају своје корене, одакле су дошли, и да су од Светог Саве примили крштење и славу.

Какви су Албанци?

Они су добри. Ја међу њима живим шездесет година. Добри су.

Ко је крив за ово стање?

Америка.

Да ли имате неку поуку за народ?

Моја душа и моје срце би желело да се сви владају по Јеванђељу. Да правилно улазе у цркву, да правилно стоје, да посте среду и петак, а остало колико могу – и да се редовно причешћују. Нема спасења под небом човеку ако се не причешћује.

Разговор водио теолог мр Давид Јанић,

Богојављење 2020. године у Александровцу